Građanski rat u Jugoslaviji 1992-1995. vođen je u okviru američkog aksioma da srpski narod ne može obnoviti državu koju je stvarao dva poslednja veka i da politički mora ostati u izfragmentiranom stanju, bez višeg stepena jedinstva - podseća u razgovoru za “Večernje novosti” akademik Milorad Ekmečić na ocenu tragičnih događaja u svojoj najnovijoj knjizi “Dugo kretanje između klanja i oranja. Istorija Srba u novom veku 1492-1992”. Ističe da taj aksiom nije napušten, samo je bombe zamenila “politika uslovljavanja”.

O rezoluciji koju je Srbija podnela Generalnoj skupštini UN posle mišljenja Međunarodnog suda pravde o samoproglašenoj nezavisnosti Kosova, u čijoj izradi, iako pozvan, nije želeo da učestvuje (“nikada nisam pisao o Kosovu”), kaže da je “uspeh i ako se svet oko nje podeli, makar i na našu štetu”.

- To je jedna od naših velikih bitaka, za ljude i države koje će biti protiv Sjedinjenih Država. Bilo bi poželjno da ih bude što više. Ali i ako ih bude četvrtina, i samo petina, naš je dobitak. Svet ne sme pustiti da Amerika u tami davi male države i narode.

* Andrić je, 1919, video srpsku istoriju kao “kobnu liniju” što se “bez prestanka kreće između klanja i oranja”. Koji nam procesi i događaji nameću da budućnost i dalje “gledamo kroz tamu”?

PAPA I JASENOVAC
* SAD smatraju Rim duhovnim središtem čitavog sveta. I neke srpske vladike slede taj kurs... - Papa Vojtila je 1984. konačno stvorio “Svetu Alijansu” sa Sjedinjenim Državama. Amerika je dobila svoj Instrumentum imperii. Papa je prihvatio masonske organizacije i američki socijalni i politički sistem, kome se crkva ranije kritički suprotstavljala. Odatle je počeo ekumenizam, napor da se sve crkve ujedinjavaju u jednu duhovnu celinu, čije će središte biti u Rimu. To je propalo. SAD su dobile na svoju stranu više od milijardu katolika u svetu. Pokušaj da i islam, sa isto tako više od milijardu vernika, uđe pod taj sveti baldehin nije uspeo. U ovome bi se trebalo više konsultovati sa ruskim patrijarhom. Tamo znaju koju mantiju nose. Očigledno je da ni vladike SPC nisu u nekim bitnim stvarima jedinstvene. Tužno je reći da postoji pukotina raskola. Što se mene tiče, svaki put pape do Niša vodi preko Jasenovca. Raskol u našoj crkvi bio bi katastrofa ravna propasti Jugoslavije 1992.

- Pre svega, proces izgradnje koncerta novih velikih sila. U svoje vreme sam napisao dve studije o Hantingtonovoj knjizi o sudaru civilizacija. Taj izraz je, u predavanju preko Britanskog radija, uveo u literaturu Arnold Tojnbi. Tojnbijeva teza je građena na temelju njegovih velikih studija o civilizacijama. Od nekoliko hiljada definicija civilizacija, Tojnbijeva je najpoznatija, da je to kultura predstavljena široko (culture njrite large). Tojnbi je verovao da se civilizacije sukobljavaju i to svaka pojedinačno sa zapadnom civilizacijom, podleže joj i nestaje. Kao model je uzeo Tursku Republiku i kemalistički preobražaj, u smislu da je islam potisnut i osuđen na iščezavanje. Hantington je sve to preneo u svoje teorije, ali sa suprotnim zaključkom - nezapadne civilizacije se ne predaju, ne iščezavaju. Danas su toliko ojačale da preuzimaju vođstvo, pa zapadnom svetu preti opasnost kolosalnog istorijskog poraza. Da bi se odbranio, Zapad ima samo jedan izbor, da se zbije oko SAD i brani se.

* Na koji način se stiče status velike sile? Kako će izgledati budući klub svetskih moćnika?

- Svaka velika država nije i velika sila, nego samo ona koja to dokaže u unapred propisanoj mreži uslova. Mora imati veliko stanovništvo, jaku ekonomiju koja je u stanju da stvori vojsku, strateški položaj u svetu (geografija, stepen razvoja). Najglavnije je da se taj status ne poklanja, nego se mora izvojevati u velikim ratovima. Od 1945. ti kriterijumi su nešto promenjeni. Čerčil je mislio da će to biti zemlja koja može podići pet miliona vojnika. Varljiv je pojam “supersile”. On je nastao u fazi dok se sistem novih velikih sila još nije stvorio, kad su najpre bile samo dve supersile, a sada se predviđa da će u taj koncert ući Kina, Indija, Latinska Amerika, Evropska unija, Rusija i jedna islamska država, koja će okupiti milijardu muslimana u svetu.

* Šta će to praktično značiti?

- Proces izgradnje koncerta velikih sila pretpostavlja da će i SAD, kao što se desilo sa Sovjetskim Savezom ranije, izgubiti ulogu jedine supersile koja izgrađuje jednu svetsku imperiju. Sutra će to biti narodi koji imaju preko milijardu ljudi, a od manjih su sve ugrožene da gube taj status. Rusija je najveća zemlja sveta, ima stanovnika više nego Japan, sa perspektivom da ujedini, ili sve slovenske narode iz bivšeg SSSR, ili da sve ponovo okupi. Ja sam imao u vidu taj proces u budućnosti. Nisam samo pesimista za budućnost mog naroda, nego uopšte. Borba za novi koncert velikih sila uvek melje naše kosti. Neki smatraju da je Treći svetski rat neminovnost iza 2025. godine. Nas niko ne brani, a za Ameriku srbofobija je isto što je antisemitizam bio za naciste.

MOŠTI SVETE PETKE
* Treće izdanje “Dugog kretanja” dopunili ste novim saznanjima...
- Ranije nisam bio u stanju da koristim renesansne “Komentare svoga vremena” Ludovika Crijevića-Tuberona. To je vrlo lepo preveo sa latinskog hrvatski lingvist Vlado Razar, dve godine posle objavljivanja moje knjige. Najznačajniji je opis pada Beograda 1521. Za prenošenje moštiju Svete Petke u Carigrad Crijević-Tuberon kaže da su to od sultana tražili Srbi određeni za progon u Carigrad, a po drugim podacima je to sultan sam uradio. Verovatno je ova druga varijanta uverljivija. Značajan je i umetak o neslaganju vođstva Srbije pod starešinstvom Blagoja Neškovića 1944-1945. sa zvaničnom politikom prema Srbima koju vodi Tito. Nešković je mislio da treba obaviti razmenu Mađara i Srba, a Albanci imaju pravo na autonomiju u samo jednom okrugu, toliko su zločina učinili da je i to odveć.

* Sve više se govori o neoosmanizmu i povratku Turske na Balkan. Ankara vidi Rašku oblast kao islamski region?

- Nisam siguran da su moja ubeđenja uvek na pravom putu i tačna. Puno je tu zaključivanja o velikim stvarima sa krajnje oskudnim fondom znanja. Verujem da ne grešim da prestrukturalizacija sistema velikih sila jeste svetska budućnost. Veliko je pitanje koja će velika islamska država ujediniti muslimane sveta, a njih je preko milijardu. Najbolje izglede u tome ima Turska. Ona napušta kemalističku tradiciju laicizma. Pre desetak godina, na jednom naučnom skupu u SANU, najveći turski živi istoričar Halil Inaldžik sve je iznenadio teorijom da je islamizam u Turskoj neminovnost. Najneobičnije je bilo čuti to od naučnika koji je držao predavanja na Čikaškom univerzitetu. Inaldžik misli da su svi reformatori u istoriji Turske zakazali jer nisu uzeli u obzir ulogu običnog naroda. Tako je i Kemal Ataturk isključio islam iz javnog života. U budućnosti, veli Inaldžik, bez običnog naroda nije moguće ništa postići, a običan čovek, kao i čitav narod, ne isključuje islam.

* Može li Turska ponovo postati velika sila?

- Rano je još govoriti o prerastanju Turske u novu imperiju. To je na dnevni red došlo zbog američke podrške da buduća Turska velika sila bude njen saveznik. To je ona mislila i sa Iranom, dok je tamo na prestolu sedeo jedan sekularni car. Amerika gura Tursku na Balkan, Kavkaz, centralnu Aziju, a odvraća je od Izraela i Bliskog istoka. Po mom mišljenju, Turska do vrha supersile ide preko svoje sposobnosti da okupi čitav islamski svet. Savez sa Amerikom je savez viteza i konjovotca. Turska neće biti konjovodac. Na Balkanu može napraviti rusvaj, ali Balkan nije glavno područje njene afirmacije kao nove svetske sile. Samo islamizam uvodi Tursku u klub velikih sila. U tome joj je glavni protivnik Amerika, a ne Srbi.

* Koliko je za Srbiju delotvorna, ili pogubna, ideja da Evropa nema alternativu?

- Bitan je odnos Evrope i NATO. To nam se nameće danas, a Rusija je ideja još na nebu, iako je daleko bolja. Evropu stvaraju korak po korak, menjaju ustanove kao našu vojsku. Živimo u iluziji da narod o tome odlučuje. Uvek je glavno pitanje može li se Evropa osloboditi lanaca vojnog saveza kojim komanduju Sjedinjene Države. Ne javlja se Evropa samo za nas u dvojnom smislu, kao zajednica nadnacionalne organizacije, gotovo kao eksperimentalni lonac ukidanja dosadašnjeg poimanja suvereniteta naroda. On je uvek počivao na slobodnoj naciji. To je osnov prirodnog prava čoveka na slobodu. EU je u monetarnom, političkom pitanju samostalna od SAD. Ali, Evropa je i NATO, čiji je dosadašnji jedini strateški smisao vođenje ratova u svetu. Njih pokreću i vode Sjedinjene Države, daleko od Evrope - sem kolektivnog interesa da Srbiju onemogući da bude ono što je uvek u istoriji bila - strateški zamajac svih političkih promena na Balkanu.

* Šta je zapravo danas ideja Evrope?

- U različitim koncepcijama moguće evropske organizacije uvek ostaje onaj ideal koji je u posebnoj knjizi izložio Mihailo Đurić. Da li je Evropa zajednica koja pravi evoluciju od logike u logistiku, jedne kulture čoveka prema kulturi vojnika?

Kao što je u svojoj doktorskoj disertaciji pisao britanski sociolog Kaplan, učinila je zamenu međunarodnog prava novom “politikom uslovljavanja”, što znači da je svaki odnos između EU i država izvan nje osnovan na principu da svaka druga država svoj pristup Uniji plaća ispunjavanjem određenih uslova. Bez toga ne počinju razgovori i pravog dijaloga nema.


BAUK JUGOSLAVIJE
* Knjigu “Stvaranja Jugoslavije 1790-1918” napisali ste “iz inata” i smatrali delom “koje čovek jednom u životu napiše pa izgori”, a onda ste napisali “Dugo kretanje”, čije treće izdanje izlazi ovih dana...
- Kada bih se sad sam upitao zašto sam se opredelio da pišem te knjige, morao bih sebi da objasnim da se takav put nikad unapred ne određuje. Kao u onoj šali da je kralj Aleksandar dao visoko odlikovanje vojniku iz počasnog stroja što je skočio sam sa mosta u vodu da mu donese kapu koju je vetar odbacio, a on onda pitao: “Da mi je znati ko me je gurnuo?” “Stvaranju Jugoslavije” prethodila je “Istorija Jugoslavije”, 1972, koju sam i ja pisao zajedno sa Vladimirom Dedijerom, Simom Ćirkovićem i Ivanom Božićem. Pisana je za međunarodne potrebe. Svi značajniji jugoslovenski političari, a na prvom mestu državni ideolog Edvard Kardelj, pisali su suprotno. Kad je knjiga napadnuta u širokoj diskusiji velikog broja jugoslovenskih istoričara, to je postala glavna tema naše kulture. Tek sam kasnije obavešten (od strane jedne učesnice u napadu na knjigu) da je sve počelo sa naporom Vladimira Bakarića da se knjiga obezvredi. Sećam se apela Jorja Tadića “Bauk kruži Jugoslavijom” koji je uputio našoj javnosti...

* To uslovljavanje, međutim, nema kraja?

- Jednom je uslov da izručimo generala Mladića, drugi put da snižavamo plate i penzije kako bismo dobili neki kredit, treći put da predamo Kosovo. Nevolja je u tome što ne znamo kada će ta “politika uslova” prestati, jer je ona izgleda politička proizvoljnost samo jedne strane, koja je može beskonačno improvizovati.

S druge strane, Sjedinjene Države se razvijaju u smeru koji potpuno protivreči bilo kakvim demokratskim projektima koji bi samonikli na području Evrope. Najpre je to bila strategija da SAD mogu, na dve odvojene strane sveta, voditi dva velika rata i u oba pobediti. Cilj takve strategije je stvaranje univerzalne imperije, kao što je nekada bila Rimska, koja će voditi celi svet. Odatle američki vojni budžet ne opada, sem što je predsednik Obama učinio neophodna smanjivanja, zbog finansijske krize u zemlji. Vojni budžet SAD je veći nego vojni budžet svih drugih država u svetu, zajedno. Po novinama oko naleti na računicu da će NATO biti osnova politike prema Kini. Srpski državnici ne vide Evropu kao svetski vojni blok.

* Šta je zapravo ostalo od američke demokratije koja je bila ideal naših “zapadnjaka” i antikomunista?

- Nekada vodeća demokratija sveta prerasla je u policijsku državu kakvu svet dosada nikada nije video. Dobrica Ćosić je u govoru prilikom primanja ordena za učešće u antifašističkoj borbi u ambasadi Rusije, 18. jula 2010, rekao da “u državama koje se sve više oblikuju po modelima Orvelove vizije društva, pa policijom, elektronskom tehnikom i tehnologijom, kontrolišu čitavu ličnost i ugrožavaju intimno, ontološko jezgreo ljudskog bića, strah od nevidljivog kontrolora i sumnja u sve postaju kolektivna osećanja. U takvim državama i društvima, bez obzira na demokratsku ljušturu, rađa se duh fašizma u novim oblicima i pod novim imenima”. U tome je glavno pitanje - da li je evolucija Sjedinjenih Država od demokratske države ka monstruoznoj policijskoj državi u kojoj se nadzor individua obavlja tehnikom o kojoj nikada niko nije sanjao odgovor na izazov islamskog terorizma, ili zbog evolucije američke zajednice koja bi postala policijska država i da islamskog terorizma nikad nije bilo. Dobrica Ćosić ima pravo. To jeste jedan oblik novog fašizma, sa demokratskom tradicijom i pod drugim imenom.

* Vilsonova predviđanja kao i Orvelova postaju stvarnost?

- Kada je Vudrou Vilson postao američki predsednik (1913-1921) prvi zahtev šefa konzervativaca Teodora Ruzvelta bio je da pošalje pomorsku pešadiju u susedni Meksiko i tamo uvede demokratiju. Vilson je odgovorio da demokratiju stvara svaki narod na svojim ulicama i u sopstvenoj krvi, a da se ona ne uspostavlja vojnom okupacijom jače sile. On je strahovao od ulaska Amerike u Prvi svetski rat, iako je to morao da uradi. Pre toga je, ipak, napisao da će rat stvoriti veliku vojsku, masovnu regrutaciju mladića, jednu “Military Class” koja će društvo pretvoriti u vojni logor. “Sistem špijuniranja i tajnih agentura” će stati glave demokratiji. Predsednik te Amerike će se zaista “od zastupnika građanskih vrlina... pretvoriti u vrhovnog komandanta, koji će morati biti spreman da vodi rat po svetu”. Verujem da srpski državnici misle da mi idemo u čokoladnu Evropu, a ne u vojni blok.

* Da li je naš izlaz iz začaranog kruga uslovljavanja u približavanju Rusiji, ili EU sa Rusijom?

- Evropska unija sa Rusijom, a ne protiv nje, to nije nerealno sanjarenje na javi, nego potpuno realna stvar. Rusija ostvaruje velike projekte energetskog zajedništva sa Evropskom unijom. Od Rusije teku pipci gasovoda u Kini i u Evropi. Strane koje, jedna isporučuje gas a druga taj gas prima, nisu spremne da ratuju. To je uzajamna osuda da nikada više neće ratovati jedni protiv drugih. Budućnost Evrope nameće saradnju, čak i mogući savez dve strane. Rusija je odveć velika da bi bila član. Mi treba da podržavamo tu politiku, a ne da naš političar koji potpisuje obavezu da “Južni tok” ide kroz Srbiju, odjednom daje glas za američki projekat “Nabuko” koji bi svezao ruke Rusiji prema Evropi. Nisam dorastao sugestiji da bih sam rekao šta da se radi. Mislim da jedino imam pravo da kažem da narod koji nikada u istoriji nije živeo izvan Evrope, čak i kao varvari pre dolaska na Balkan, ima građansko pravo da uđe u Evropu, a ne da mu se smiluje američki vojni saveznik koji je poništio norme međunarodnog prava i uveo “politiku uslovljavanja”. Naš ulazak u EU izgleda da je kazna, a ne ostvarenje prava na poštene dogovore. Ne možemo ući u Evropu koja je u bloku za osvajanje sveta.