U PLANINSKIM vrletima Malinika, iznad borskog sela Zlot, na mestu zvanom Mikuljev kamen, gde se i terenskim vozilom jedva stiže, smestili su se ziloti, odnosno „revnitelji“ (dosledni, nepokolebljivi). Hram su podigli na jednom od najnenaseljenijih predela u Evropi, na nadmorskoj visini od gotovo 1.000 metara.

VRDNIK U BIVŠOJ vikendici na obroncima Fruške gore, povrh Vrdnika, koja je pretvorena u zilotski manastir, odnosno hram svetih Kirila i Metodija, žive trojica monaha: Nektarije, koji je i starešina hrama, Maksim i Zosima, kao i iskušenik Vasilije.
 - Sa monasima koji slede bivšeg episkopa raško-prizrenskog Artemija nismo do sada imali nikakve kontakte, jer su razlike među nama prevelike, pošto smo mi napustili SPC, a oni su, i dalje, njen sastavni deo - dodaje Nektarije.           (Đ. V.)


Novi Stjenik je trenutno jedini ženski zilotski manastir u Srbiji, izgrađen pre sedam godina, kada je celokupno sestrinstvo manastira Stjenik kod Čačka otkazalo poslušnost SPC. Monahinje se tada, kako su rekle, nisu složile sa odlukama Sinoda, koji je u julu te godine u Trondhajmu, u Nemačkoj, potpisivanjem Ekumenske povelje, postigao dogovor da se Veliki hrišćanski sabor, posle 12 vekova, održi 2013. u Nišu.


Svoj manastir napustile su prisilno i neko vreme provele na planini Jelici, što pod otvorenim nebom, što u privatnim kućama. A onda je na Kučajskim planinama podignut ovaj manastir. Od tada do danas, „Novi Stjenik“ je narastao, baš kao i zilotski pokret u Srbiji. Igumanija Efrosinija za „Novosti“ kaže:


- Trenutno nas ima oko 350, ali je broj onih koji nas podržavaju daleko veći. Osim našeg, u Srbiji postoji još hram Vrdnik, na Fruškoj gori, i dva skita.


Ziloti sebe smatraju jedinim istinskim pravoslavcima. Ekumenizam upoređuju sa masonerijom i žestoko kritikuju članstvo SPC u Svetskom savetu crkava i drugim međucrkvenim organizacijama. Svakoga ko odluči da im pristupi ponovo krštavaju uranjanjem celog tela u vodu tri puta. SPC ih tretira kao raskolnike.

BIVŠI SKINHEDS ESFIGMENSKI monasi odvojili su se od Vaseljenske patrijaršije sedamdesetih godina prošlog veka, kada je nekoliko pravoslavnih pomesnih crkava prešlo na gregorijanski kalendar. „Revniteljima“ su se 1995. pridružila i trojica srpskih monaha. Jedan od njih, jeromonah Akakije, smatra se duhovnim vođom ovdašnjih zilota. Rođen je 1970. godine kao Nemanja Stanković u Novom Sadu. U mladosti je bio skinheds. Iskušavao se osam meseci u manastiru Kovilj, zatim u Rusiji, pa na Svetoj Gori. U Srbiju se vratio 1996. Akakija smo, inače, sreli u Kučajskim planinama, ali on nije hteo da priča za novine.


- SPC nas smatra raskolnicima i fundamentalistima, jer ne želimo da prihvatimo ujedinjenje svih crkava - nastavlja mati Efrosinija. - Ne prihvatamo ni modernizam u crkvi, prelazak na novi kalendar, izbacivanje posta, narušavanje crkvenih kanona i zajedičku molitvu sa nepravoslavnima. Možemo da budemo prijatelji, ali zajedništvo ne dolazi u obzir.


Trinaest monahinja živi bez struje i vode i, kako kažu, pridržavaju se običaja na Svetoj Gori. Žive od milostinje i teškog rada. Hrane se povrćem. Ustaju nakon ponoći i prisustvuju liturgiji do šest sati. Sledi kratak odmor, a posle toga težak rad u polju do večernje službe. Dnevno spavaju manje od pet sati.


- Pravoslavlje ili smrt, to je naš moto, baš kao i pravoslavaca iz manastira Esfigmen - dodaje igumanija. - To ne znači da želimo bilo čiju smrt, već da smo spremni da umremo za pravoslavlje.


Igumanija kaže da pravoslavlje, zbog ekumenizma, koji je sve jači, ponovo silazi u katakombe:


- Ali, nas to ne plaši. Prva pravoslavna liturgija održana je u pećini i, po svemu sudeći, i poslednja će biti u špilji...


ATANASIJE: RASKOLNICI I SEKTAŠI ZILOTIMA se kod nas najviše bavio vladika Atanasije Jevtić u knjizi „Zablude raskolnika tzv. starokalendaraca“. Osim što ih naziva raskolnicima, vladika ih smatra i sektašima. Ističe da je Hilandar dugo pomagao Esfigmen, „a oni su mu zauzvrat samo pakostili i otimali nepostojane i nezrele iskušenike“. Kako on tvrdi, prvi srpski zilot bio je svetogorski monah - pustinjak, Naum (Miljković, rodom iz Braničevske eparhije). Dugo je živeo u pustinji Karuljskoj, ispod Atosa. Preminuo je pre nekoliko godina u manastiru Slanci kod Beograda.

Srpski ziloti, inače, deluju pod nazivom Istinska pravoslavna crkva u Srbiji (IPCS) i pod jurisdikcijom su frakcije florinijanaca, Sveštenog sinoda Crkve istinitih pravoslavnih hrišćana Grčke (GOH), koju predvodi Hrizostom drugi. Osim manastira Novi Stjenik i Kirilo i Metodije u Vrdniku (odnosno, vikendice pretvorene u manastir), priča se da postoji i nekoliko stanova i kuća u kojima obavljaju službe u Beogradu, Smederevu, Čačku i Paraćinu. Ispod Avale je od 1997. do 2004. bio i ženski manastir „Svete trojice“.


Verski analitičar Živica Tucić slaže se da je zilotski pokret u Srbiji ojačao, ali, dodaje, to je trend u celom pravoslavlju:


- Ja bih tu svrstao one koji imaju podosta „anti“: antimodernizam, antiekumenizam, antipapizam, antiprotestantizam, antireformizam, antiglobalizam, protiv čestog pričešćivanja, liturgijskih izmena... A kad ih pitate zašta su, odgovoriće: za poštovanje svetih kanona, svetootačkih učenja i tradicije, „neizmenjene“ vere, krštenje potpunim pogruženjem, zadržavanje julijanskog kalendara, nepriznavanje nikome statusa crkve van pravoslavlja, prekid kontakata sa inovernima...


On dodaje da je zilotska scena razuđena, neretko međusobno konfrontirana, ima tu i međusobnog proklinjanja (anatema) i optuživanja za „otpadanje od vere“. Često žive u posebnoj atmosferi i psihologiji da će skoro biti kraj sveta - apokaliptičnost i da su neprijatelji svuda.


Tucić, ipak, veruje da zilotizam ne jača zbog snaženja ekumenizma, već zbog tranzicije, bede, nezaposlenosti... Uprkos svemu, zilotizam neće razjediniti pravoslavnu crkvu, iako će na nju imati uticaj, smatra naš sagovornik.