AKTUELNA priča o definisanju statusa crnogorske dinastije Petrović prilika je da se barem delimično baci svetlo i na ličnost Mihaila Petrovića - malo poznate, ali, svakako, svetle figure u istoriji Crne Gore - unuka kralja Nikole, oca danas priznatog crnogorskog princa Nikole.

 KRALJ ALBANIJE GOTOVO je nepoznato da je velika Italija, uz podršku Velike Britanije i blagu pomoć kraljice Jelene Savojske, Mihailove tetke, mladog prestolonaslednika početkom tridesetih planirala za kralja - Albanije! Svedočanstvo o tome ostavio je Jovan Đonović, priznati publicista, intelektualac i diplomata, koga je u to vreme kralj Aleksandar postavio za namesnika KSHS u Tirani. Mihailo je, međutim, glatko odbio da bude „džoker“ u pokušajima da velike sile oslabe Srbiju tako što bi preko „albansko-crnogorskog kralja“, kako je titula glasila u ponudi, uticale na Crnu Goru, već „uklopljenu“ u zajedničku državu južnih Slovena.


Sin princa Mirka Petrovića i Natalije Konstantinovič, rođen 1908. u Podgorici, ne samo da nije iskoristio privilegije kakve sleduju unuku jednog kralja, nego je - i to tri puta - odbio da i sam bude kralj! Nije hteo da se povinuje planovima velikih sila već, ostajući dosledan jugoslovenskoj ideji, svesno otišao na robiju i kasnije umro u siromaštvu.


Nesvakidašnjem aristokrati i antifašisti nije se ispunila ni poslednja želja, izrečena na samrti, da mu grob bude na Cetinju. Preciznije: grob postoji, ali telo Mihaila Petrovića i dalje počiva na srpskom groblju u blizini Orlija kod Pariza.


- Kada smo u novembru 1988. u Parizu od princa Nikole, kao jedinog naslednika kraljevske loze Petrovića, tražili saglasnost da se kralj Nikola, kraljica Milena i princeze Vjera i Ksenija prenesu iz Italije i sahrane na Cetinju, odmah je pristao, ali uz obavezu da i njegov otac bude prenesen na Cetinje - svedoči Jovan Markuš, gradonačelnik Cetinja u to vreme. - Ispričao nam je da je princ Mihailo svojevremeno doneo grumen zemlje sa Cetinja koji je sa njim pohranjen u privremenu grobnicu u Parizu. Sinu je ostavio amanet da trajno počiva - na Cetinju.


Tu vrećicu crnogorske zemlje Nikola je prosuo po kovčegu oca na pariskom groblju. Ali, onaj amanet, iako je za Mihaila početkom 1990. napravljena grobnica na Dvorskom groblju ispred Cetinjskog manastira, do danas nije ispunjen. A, izgleda i da - neće. Njegov sin Nikola danas kaže da će ga samo preneti na drugo groblje u Parizu.


Samo razlozi zbog kojih je Mihailo odbijao da bude kralj bili bi, verovatno, dovoljni da se udovolji njegovoj želji da večni mir nađe u Crnoj Gori. Prvi put je postavljen za regenta posle smrti dede Nikole, ali ni maloletan, ni kasnije kada je to mogao po pravu i pravdi - nije hteo da bude kralj. Sa 22 godine, odrekao se svakog političkog delovanja u korist brata od tetke, Aleksandra Karađorđevića. I tada i kasnije, do same smrti ostao je privržen ideji jugoslovenstva i podržao tadašnju Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.


Najsvetliji, ali i najdramatičniji deo života Mihaila Petrovića bio je, bez sumnje, početak Drugog svetskog rata. Crnu Goru su okupirali Italijani, proglasili je za suverenu, doveli kvislinge na vlast... Trebao im je samo još kralj.


U to vreme Mihailo je sa suprugom Ženevjev već bio zatočenik nemačkih fašista, najpre u Švajcarskoj, pa u logoru Bad Homburg u Nemačkoj. Tu su ga pohodili predstavnici fašističke Italije i Trećeg rajha.


- Došla su kola generalnog konzula Italije u Frankfurt, u kojima je bio diplomata markiz Sera, praćen jednim sekretarom iz konzulata - zapisao je Mihailo u svojoj autobiografiji pod naslovom „Iz mojih memoara“. - Markiz mi je pokazao telegram koji je tog dana primio od grofa Galeaca Ćana, ministra spoljnih poslova fašističke Italije. Glasio je otprilike ovako: „Izvolite se obavestiti da li bi crnogorski princ Mihailo bio voljan stupiti na presto svog pokojnog dede kralja Nikole, koju mu ponudu čini italijanska Vlada“.


Mihailo je odmah odgovorio da to neće prihvatiti.


- Bio sam oduvek ubeđeni i oduševljeni pristalica punog jugoslovenskog jedinstva - objasnio je. - Pored toga, već odavno sam bio položio zakletvu na vernost svom bratu od tetke, pokojnom Aleksandru i tu zakletvu obnovio pod namesnikom, knezom Pavlom. Podvukao sam markizu: ni za šta na svetu ne bih odstupio od svoje čvrste rešenosti da ostanem na punoj liniji vernosti svojoj otadžbini, Jugoslaviji!


Izaslanik grofa Ćana i italijanskog premijera Musolinija bio je začuđen, ali nije krio ni divljenje prema čoveku koji, iako u rukama Gestapoa, između kvislinške krune i časti bira ovo drugo, praćeno neizvesnošću i stradanjima.


- Vidi se, kneže, da ste od svoga soja - kazao je Sera na rastanku.


Ali, plaćena je cena: Mihailu su sledovale godine ropstva u nemačkim logorima. Oslobađan je, pa ponovo zatvaran, a za vreme jednog takvog zatočeništva, 7. jula 1944, stigla mu je vest da je dobio sina. Nikolu, princa koji će ovih dana, kada crnogorska Skupština usvoji takav zakon, i zvanično biti priznat za legitimnog naslednika loze Petrovića. One loze u kojoj, kažu oni koji su poznavali princa Mihaila ili dobro izučili njegov stradalnički ali ponosni život, upravo on najviše liči na dalekog pretka, velikog svetog Petra Cetinjskog.


ŽIVOTNI PUT

U TRENUCIMA kada je Crna Gora padala u okupaciju od Austrougarske, 1916, Mihailo je kao dete odveden u Napulj, a osnovno obrazovanje stekao je u Istburnu u Ujedinjenom Kraljevstvu. Studije je završio u Francuskoj, čiji državljanin je postao, baš kao što je imao i „civilni list“ od Kraljevine SHS, kao član stare vladajuće porodice u Crnoj Gori. Taj civilni list priznala je i komunistička vlada u novoj Jugoslaviji, pa je, posle robijanja u nemačkim zatvorima, 1948. došao u Beograd. Uz sporazum sa Titom, koji je cenio njegovu lojalnost ujedinjenoj Jugoslaviji, bio je neko vreme šef protokola u Ministarstvu inostranih poslova. Razočaran u komunistički režim, međutim, posle nekoliko meseci vratio se sa porodicom u Francusku. Posle razvoda sa Ženevjev, radio je kao komercijalni agent, kasnije kao prevodilac u centrali policije u Parizu. Do smrti 24. marta 1986. živeo je usamljenički, jedva sastavljajući kraj s krajem.