Izostao dah života

„Da su ti dozvolili da udahneš život, drugačije bi slavio svoj 18. rođendan. Sa društvom bi slavio do zore, a ja bih te iščekivala i bojala se zbog tvog prvog pijanstva. Pričali biste o maturskoj zabavi i ekskurziji koju ti sine nikad nećeš imati. I o svim onim devojkama koje ti nećeš upoznati, i o žurkama na koje nećeš otići, da si samo jednom udahnuo, naši bi životi krenuli u drugom pravcu... donosio bi mi medalje sa školskih takmičenja, preskakao bi komšijske ograde i krao nezrele voćke, izrastao bi u zgodnog momka...“

Zbog jednog izostalog udaha kiseonika, 12 beba je odmah umrlo, a 13. - Slađana Kobas - umrla je posle 13 godina teškog života. Jedino je Marko ostao, ali je osuđen na borbu za svaki novi dah i dan života.

Rođen je u Banjaluci kobnog 21. juna 1992. godine, koji je ostao zauvek obeležen tugom porodice, kojoj je radost prvog plača njihovog novorođenčeta zauvek pretvorena u tugu i tragediju. Lekari i roditelji su bili ostavljeni da bespomoćno gledaju kako deca umiru pred njihovim očima. Marko je samo 10 minuta bio bez kiseonika, dok su ga transportovali iz sale za porođaje na intenzivnu negu, i jedan ili dva udaha kiseonika koja su izostala su mu zauvek promenila život. Zbog tih posledica, Marko je oboleo od cerebralne paralize, kvadriplegije, totalne oduzetosti svih ekstremiteta, uključujući i glavu.

Zbog oštećenja mozga Marko živi „život bez života“, jer jedino može da vidi i čuje. Prema rečima porodice, njegov život je jedino moguć uz danonoćnu roditeljsku negu i brigu. Budući da ima problema sa disanjem, Marku je kičma iskrivljena, a samim tim diše jednom četvrtinom pluća, u kojoj se skuplja bronhijalni sekret, koji za njega predstavlja opasnost pri svakom sklapanju očiju i snu. Njegovim snom, počinje briga i molitva oca Ratka, majke Snježane, braće Ognjena i Aljoše.

Ali, ako ih pitate ko je njihova radost u kući i ko ih nasmejava, reći će da je to njihov Marko. Braća, stariji Ognjen i mlađi Aljoša, kažu,“kad je Marko bolestan i tužan, u celoj kući je tuga“. Iako je osuđen na ćutnju, invalidska kolica i tuđu negu, roditelji se svakodnevno brinu da mu omoguće bar male radosti. Jedna od njih su pesme Miroslava Ilića, koje izmame osmeh na njegovom licu. Tu su odlasci na predstave, njegove plišane igračke i prisustvo njemu dragih lica, koja se brinu za njega i nesebično daju ljubav.

Na pitanja ko je kriv što Marko nikad neće ustati iz svojih kolica i živeti normalan život poput svojih vršnjaka, uzaludno je i kasno tražiti odgovore, jer, kažu, svakim novim danom moraju naći snagu da mu pomognu i obezbede oksigenerator kako bi mu olakšali svakodnevni bol, jer sve teže diše. Majčine želje za rođendan su pretočene u reči pune tuge u kojima mu ne može dati odgovor zašto je baš morao da ima takav život.

FILM

KAKO bi ova tužna priča svim velikim moćnicima bila opomena da deca nisu kriva za zablude velikih, niti smeju biti žrtve, biće snimljen dokumentarni film „Dah života“ o životu Marka Medakovića. Režiser je Snežana Brezo, student završne godine režije na Akademiji u Banjaluci. Glavnu ulogu igra majka Snježana koja će ispričati sve okolnosti tragičnih događaja i života.