NINOSLAV Konstantinović je ubijen! Prema poslednjim saznanjima, do kojih je došla policijska istraga o odbeglim atentatorima na premijera Zorana Đinđića, i tvrdnji samog Sretka Kalinića, ovaj begunac je likvidiran na teritoriji Srbije.

Konstantinović se, prema najnovijim podacima, dugo skrivao sa Sretkom Kalinićem i Milošem Simovićem, ali mu se odjednom izgubio svaki trag. Nepotvrđene informacije govore da je postao „teret“ dojučerašnjim „saborcima“ i da su ga ubili, a potom zakopali u blizini autoputa Beograd - Zagreb.

Srpska policija već duže ima saznanja da je Konstantinović nestao. Sumnjalo se da je ubijen, ali istraga ne može biti sto odsto sigurna. Tvrdnje Kalinića u Zagrebu, sada se proveravaju i u razgovorima sa Milošem Simovićem, kome prvi na teret stavlja likvidaciju Konstantinovića.

Nedavno su i hrvatski mediji preneli da je Kalinić navodno izjavio da je ubio Vladimira Milisavljevića Budalu. A, pominje se da je i u Španiji likvidirao Milana Jurišića Juru. Navodno, isekao ga, pa samleo u mašini za meso.

Konstantinović, je u „zemunskom klanu“ bio od samog njegovog osnivanja. Vrlo brzo, Dušan Spasojević Šiptar postavio ga je za vođu ogranka na Karaburmi. Konstantinović je bio glavni distributer heroina u tom delu Beograda i za račun Spasojevića je pod svojom kontrolom držao celu mrežu sitnih dilera.

Pred Specijalnim sudom u odsustvu je osuđen na 35 godina zatvora, zbog učešća u atentatu na premijera. Njegov zadatak je bio da pronađe zgradu iz koje bi Zvezdan Jovanović mogao da puca na Đinđića. Tako je došao do zgrade u Ulici admirala Geprata 14, u koju je dolazio sa Jovanovićem i Aleksandrom Simovićem, kao i na sam dan atentata, 12. marta 2003.

U procesu protiv „zemunskog klana“, njemu se na teret nisu stavljali ubistvo ni otmica. Tužilaštvo ga je teretilo za pripadnost gangu, ali je zbog zastarelosti ovog dela oslobođen.

Posle bekstva, spekulisalo se da je u Italiji pod zaštitom tamošnje mafije, koja ga je angažovala kao profesionalnog ubicu. Jedno vreme, tvrdi se, krio se u Holandiji, ali je posle hapšenja njegovog brata Slađana, u decembru 2003. godine, kad zamalo i on nije bio uhapšen, pobegao iz ove zemlje.

I španska žrtva begunaca - Jurišić, osuđen je na 30 godina zbog učešća u atentatu, a na suđenju za zločine „zemunskog klana“ dobio je dve decenije robije.


* * * * *


ZEMUNSKI KLAN“ OD OBIČNE LOPOVSKE DRUŽINE DO NAJMONSTRUOZNIJE MAŠINE ZA UBIJANJE (2)

PRLJAVA NAMEŠTANJA KAMARILE


USPON Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, okosnice budućeg „zemunskog klana“, započeo je 1997. godine. Tada se kriminalnoj ekipi priključuju jedva punoletni Aleksandar i Miloš Simović, Dušan Krsmanović, Ninoslav Konstantinović i nešto stariji Milan Jurišić Jure.

Gang iz Zemuna, kome se povremeno priključuje i Bajić, tada broji osam stalnih članova. U kasnijem svedočenju Dušan Krsmanović opisao je da su Spasojević i Luković govorili tada da rade za Državnu bezbednost, kao i da obezbeđuju političare. Takve priče širili su sami kako bi sebi dali na važnosti i kako bi članove držali pod kontrolom.

Ipak, policija ih i dalje s vremena na vreme privodi zbog trgovine narkoticima. Slobodu su kupovali cinkarenjem konkurencije. I ne samo to, da bi postali neko na koga policija može da računa, izveštili su podmetanje narkotika. Čoveka bi tada prijavili, a policija bi „nasela“.

- Prvi put su nekom Albancu, vlasniku cvećare na Kalenić pijaci, podmetnuli drogu u kutiji pored radnje, možda nekih 100 grama - priča Mile Novaković, jedan od ključnih policajaca u „Sablji“. - Ali, sve je odrađeno providno. Inspektori su priveli Albanca, zadržali ga dok sve ne provere, a ubrzo su ga pustili.

Spasojević i Luković su drugi put sa Miladinom Suvajdžićem, zvanim Đura Mutavi, sada svedokom saradnikom, u Novom Sadu namestili sitnog dilera koji je za njih jedno vreme prodavao drogu, a zatim je prešao na suparničku stranu. Suvajdžić je ušao u njegov stan i podmetnuo mu heroin pod kauč, a zatim su pozvali policiju. Stalno manipulisanje, Spasojeviću i Lukoviću, koji su se u međuvremenu i okumili, postalo je ustaljena praksa.

Suvajdžić je kasnije, svedočeći pred Specijalnim sudom, ispričao da su ga Spasojević i Luković oteli i jedno vreme držali zatočenog, jer im je dugovao veću sumu novca. Da bi im isplatio čitav dug, tvrdio je da je za njih morao da prodaje drogu i da vrši druga krivična dela. Ubrzo je postao jedan od njihovih „najvrednijih“ pripadnika.

Grupa se polako širila, priključivali su joj se novi članovi, pa je tako, po rečima okrivljenog Saše Petrovića postala „prava kamarila“. Uglavnom su se bavili prodajom heroina, zbog čega je napravljeno nekoliko „ispostava“. Novi Sad je držao Petrović, za Zemun je bio zadužen Milan Jurišić Jure, dok je na Karaburmi glavni bio Ninoslav Konstantinović. Ostatak Beograda držala su braća Simović i Vladimir Milisavljević, zvani Vlada Budala. U Požarevcu je šef bio Mlađan Mićić, poznatiji kao Pacov.

Bez obzira na „jačinu“ kumovi nikada nisu uspeli da rašire dilersku mrežu izvan granica Srbije. Malu količinu, četiri do pet kilograma, povremeno bi preko Milisavljevića slali u Švajcarsku, ali nikada u druge zemlje. Ipak, i to je bilo dovoljno da ubrzo steknu pravo bogatstvo.

Grupa je bila kompaktna i sve što se radilo, Spasojević je morao da zna. Polako je počeo da uzima sve konce u svoje ruke i bez njega nisu mogle ni neke banalne stvari da se urade. Prema Petrovićevim rečima, svi su ga se plašili osim Lukovića. Taj strah postao je veći posle ubistva Marka Petrovića Mamice, koji mu se bio suprotstavio. Više niko nije smeo ni da misli da mu otkaže poslušnost, da mu se nešto slično ne bi desilo.

- Bili su kriminalci koji su se bavili svim i svačim i mi smo ih koliko-toliko držali na oku - svedoči danas Mile Novaković. - Javno se o njima ništa nije znalo do 2000. godine. Ipak, postojale su sumnje da „rade“ sa drogom, da kradu automobile, a velike pare su uzimali i reketirajući ljude. Niko ih nije prijavio i ništa im nismo mogli. Posebno, jer su već imali određenu zaštitu u državnim organima.

Početkom 2000. pripadnici „zemunskog klana“ kreću sa ubistvima. Likvidacije su se „odrađivale“ pod plaštom odmazde za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, ali najveći broj njih izvršen je da bi se eliminisala konkurencija na tržištu droge. U tom periodu Spasojević postaje blizak sa Miloradom Ulemekom Legijom.

- Posle ubistva Željka Ražnatovića Arkana i Juse Bulića, a nakon što se Spasojević spojio sa Legijom i preko njega sa Miloradom Bracanovićem, tada zamenikom direktora BIA, zemunski klan je žario i palio po Beogradu jer su svi redom znali da njih štiti policija - ispričao je tokom suđenja svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi.


OGRANAK ZVANI PAJSER BRIGADA

POSEBAN ogranak „zemunskog klana“ bila je „pajser brigada“, koju su sačinjavali pojedini pripadnici grupe, ali i još nekoliko momaka. Imali su „specijalna zaduženja“ da fizički zlostavljaju i muče konkurenciju. Svako ko bi im se našao na putu preživljavao je pravi pakao. Neke od žrtava su pekli, kukama hvatali za usta i podizali, rastezali na stolarskim stegama, palili žaračima, a onda na žive rane sipali so...