Srbija u duši

KADA su, posle sloma velike carevine, čijoj eliti su mahom pripadali, i poraza u građanskom ratu, koji je im je oduzeo otadžbinu, stigli u Novi Sad, bilo ih je oko 2.000. Danas ih je svega 156, a još 850 počiva na novosadskim grobljima, u zemlji koja ih je bezrezervno prihvatila. Kolonija takozvanih belih ili carskih Rusa u Srpskoj Atini je ovih dana navršila tačno 90 godina, a njeni pripadnici su, za to vreme, dali zaista upečatljiv ton životu drugog po veličini grada u Srbiji.
U Srpskom narodnom pozorištu je, tako, godinama režirao čuveni Jurij Rakitin, sahranjen, inače, na novosadskom Uspenskom groblju, balet tog teatra osnovala je Marina Olenjina, a opera decenijama nije mogla ni da se zamisli bez ruskih solista. Uz to, prelepa zdanja poput Oficirskog doma i Doma narodnog zdravlja, i danas presvučena čuvenom petrogradskom žutom bojom, projektovali su slavni arhitekti nekadašnje carske prestonice Konstantin Valet i Georgij Šreter...
- I u današnjim „ostacima ostataka“ ima mnogo umetnika i u drugim oblastima uspešnih ljudi - kaže, uz širok osmeh i sa ponosom, Aleksej Pančulidzev, 73-godišnji građevinski inženjer. - Naši preci bili su uglavnom visokoobrazovani ljudi i dali su zemlji koja ih je primila sve svoje znanje i kreativnost, a ona im je, u strašnoj nesreći koja ih je ovde dovela, uzvratila otvorenom dušom i apsolutnim prihvatanjem.
To se, dodaje sagovornik „Novosti“, pre svega odnosi na doba između dva svetska rata. Potkraj onog drugog, dobar deo njegovih sunarodnika je, u strahu od nadiruće Crvene armije, pobegao na Zapad, a veliki deo onih koji su ostali, naivno verujući u sopstvenu nevinost i prolaznost ideološke mržnje, skupo su platili tu zabludu.
- Mog oca Aleksandra, koji je, inače, ovde donet sa osam godina, u Somboru, gde smo tada živeli, 1944. su odveli i nikada više o njemu nismo saznali ništa - kaže Pančulidzev, dok gorčina neveselog sećanja briše radost sa njegovog lica.
On i njegova dve godine mlađa, i zarazno vedra, supruga Kira Mihajlovna, inače arhitekta, jedini su preostali „etnički čist“ bračni par belih Rusa u Novom Sadu i Vojvodini. Upoznali su se 1966. u Skoplju, gde je on privremeno radio, a ona rođena, pošto su joj se roditelji Evgenija i Mihail Matvejev baš tu zaustavili po dolasku u Kraljevinu Jugoslaviju, preko Egejskog mora i Grčke.
- Otadžbinu smo prvi put, s ogromnim uzbuđenjem i radošću, videli uoči dočeka Nove godine 1967. godine, pošto je Aljošina majka Olga, u međuvremenu, tamo pronašla rodbinu. Kao znak raspoznavanja sa jednim njegovim stricem, dogovorili smo se da na stanici metroa i mi i on držimo po flašu votke. Kad tamo, stotine ljudi i svi sa flašama! Jedva smo se prepoznali - smeje se zvonko, baš ruski, gospođa čija je baka po majci Natalija pripadala plemićkoj porodici Rajevski.
Od Srba, vele oboje, nikada nisu doživeli nikakvu neprijatnost, a razlike između dvu naroda su, dodaju, zanemarljive.
- Jedino što vi imate slave, a mi imendane - objašnjava gospođa Pančulidzev. - Sve ostalo je zaista kao jedna, spojena duša.

IMA DA TE BIJE...
KIRA Mihajlovna je, veli, imala dva oca i dve majke. Pravi roditelji, Evgenija i Mihajlo, umrli su dok je bila mala, pa su je posvojili Leonid i Zinaida Kargašov.
- Beskrajno su me voleli, ali moj drugi otac je bio strog, u kući se govorilo isključivo na ruskom jeziku, i stalno me je upozoravao da se slučajno ne udam za Makedonca ili Srbina, preteći da će oni da me biju po ceo dan - smeje se ona.

KOZACI
U TRENUTKU kada ovaj broj „Novosti“ bude u rukama čitalaca, Kira i Aljoša će biti u Rusiji, a kada se 12. maja vrate, opet će, ovog puta samo dušom, ponovo biti tamo.
- Tog dana je u Novom Sadu koncert ruskih kozaka koji su bili i lane - objašnjava ushićeno Aljoša. - Ne postoji ništa zbog čega bismo tako nešto propustili.

GENERALI
ALEKSEJ je dalekim poreklom Gruzin. Krajem 18. veka, međutim, njegovi preci, oficiri koji su prešli u Rusiju, svom tadašnjem prezimenu Pančulidze dodali su slovo „v“ i od tada se svi članovi porodice osećaju i izjašnjavaju kao Rusi. Portreti dvojice njegovih direktnih predaka, Ivana i Semjona Davidoviča, izloženi su u Ermitažu, među generalima koji su ratovali protiv Napoleona.