“Marija“ nam je sačuvala život

 SVIH ovih godina osećao sam neku teskobu i nemir, jer nisam znao kome treba da zahvalim što sam živ. Kada sam u „Novostima“ pročitao tekstove o Diani Budisavljević, kockice su se složile, i shvatio sam da baš toj Austrijanki dugujem mnogo.
Milan Počuča (sada iz Bačke Topole) imao je samo dve godine kada su ga početkom 1942. ustaše, iz rodnog Divosela kraj Gospića, sa sestrom Ljubicom i majkom Jelicom, odvele u logor Jaska. Odatle je porodica premeštena u Gornju Rijeku i Lobor Grad, ali je ubrzo poslata na sigurno, u Beograd. Tek skoro sedam decenija kasnije, posle feljtona u „Novostima“, Milan će saznati - bilo je to zahvaljujući Diani.
- Bio sam previše mali da bih se bilo čega sećao, ali sam kasnije, u knjizi „Sećanje boraca stolačkog kraja“, pročitao svedočenje žena kojima je u zagorskim logorima pomagala izvesna Marija Budisavljević, supruga dr Julija Budisavljevića, uglednog lekara iz Zagreba - govori Počuča. - Nema sumnje da je reč o Diani, a najverovatnije je Marija bilo njeno kršteno ime u pravoslavnoj crkvi, pošto je pre rata crkveni brak bio običaj. Moguće je da se ženama u logorima, od kojih su mnoge bile nepismene, tako predstavljala da bi je lakše zapamtile.
U knjizi koju navodi Milan Počuča, na 419. stranici, čitamo ovo:
„Najaktivnija i najhumanija žena koja je posećivala logor bila je Marija Budisavljević. Njena ljudska briga prema svim logorašicama ostala je u dragoj i trajnoj uspomeni. Ova hrabra i poštena žena svesrdno se starala da pomoć i briga o zatvorenicama bude što bolja. Svaki njen dolazak logorašima je donosio nešto novo, pa im je život postao snošljiviji.
Prilikom jednog obilaska, ona nam je pomenula mogućnost skorog izlaska iz logora, što je za neke bio šok. Nisu mogli, a ni smeli verovati da bi se tako nešto moglo desiti. Ipak je to bilo tačno. Najverovatnije su lični i porodični ugled dr Marije Budisavljević, kao i njena nastojanja, prisilili ustaške vlasti da daju saglasnost za njihovo prebacivanje u Srbiju. Taj put ovih nesrećnih i obespravljenih žena umnogome je olakšala ona. Transport je dočekala u Zagrebu i brinula se o njemu do dolaska u Zemun“.
Milan Počuča pokazuje i dve fotografije. Na prvoj su logoraši iz Like tek pristigli u Jastrebarsko - lepo obučeni i obuveni. Na drugoj, nastaloj u Beogradu tek koji mesec kasnije, gotovo iste žene i deca, ubogi, izmoreni, neuhranjeni...
- Fotografiju u Jastrebarskom najverovatnije je napravila Diana, ili neko od njenih saradnika, jer se ustaše time sigurno ne bi bavile - objašnjava Milan.
- Strašno je što se o njoj ne zna i što joj se nikada nismo odužili na pravi način. Zaboravili smo sve te velike heroje, zato nam se sve i desilo ponovo...

PONOVO IZBEGLICE
MILAN, Ljubica i Jelica vratili su se na zgarište svoje kuće u Divoselu tek 1947. U Gospiću je dečak završio školu, studirao u Beogradu... Od 1991. na mestu gde je bila kuća u Divoselu ponovo su ostali samo temelji. Istorija im se ponovila. Milan pokazuje izbegličku legitimaciju.
- Bio sam dva puta izbeglica i pet puta Beograđanin.

VEĆA OD ŠINDLERA
- Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
- Popisala je oko 12.000 mališana, kako bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima posle rata.
- Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.

POSTHUMNO “OLIMPIJADA HUMANOSTI“
Kolegijum Dečje ambasade „Međaši“ odlučio je da Diani Budisavljević dodeli posthumno „Olimpijadu humanosti“, najviše priznanje nevladine organizacije, čije je sedište, iz Sarajeva, vraćeno u istoimeno selo kod Bijeljine.
Duško Tomić, generalni sekretar i osnivač Dečje ambasade, koja je uoči rata u BiH organizovala evakuaciju dece i majki iz Sarajeva, kaže da je „velika stvar što je, istina sa dosta zakašnjenja, osvetljeno delo te plemenite, hrabre žene, koja je primer da, i kad je najteže i kad se čini da izlaza iz zla nema, postoje oni koji, po cenu svog života, pomeraju i najviše granice ljudske humanosti“.
- Diani ćemo posvetiti uskoro jedan veliki skup, a u Međašima će uskoro jedna ulica poneti Dianino ime.