Patnju primila kao svoju

 BILA sam sama sa 62 dece, koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez ikakve hrane i pića. Put je bio užasan. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu. Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći. Tražili su ih - majke, očeve, bake, deke. Jedno jadno malo detešce stalno je molilo: ’Dedo, pokrij me, hladno mi je.’ Tokom vožnje nisam mogla da se pomerim, kako ne bih nekoga nagazila. Veća su deca stalno sedela na noćnim posudama, mala su se prljala. Pod je bio pun blata i dečjih glista.“
Potresni zapis u dnevniku Diane Budisavljević, datiran 10. jula 1942, dan po povratku iz logora Stara Gradiška, samo jednim delićem opisuje sa čim se hrabra žena, koja je iz ustaških „tvornica smrti“ izbavila 12.000 srpske dece, sretala tokom četiri godine svoje akcije, jedinstvenog humanitarnog podviga u Drugom svetskom ratu.

Odvažnost

SVAKI odlazak u logor, svaki susret sa Artukovićem, Kvaternikom ili Luburićem, svaki telefonski razgovor u kojem se pričalo o pomoći malim logorašima, predstavljao je opasnost za odvažnu Austrijanku i njene saradnike. Toliku da je čak 11 učesnika Dianine akcije spasavanja srpske dece, svoju plemenitost platilo - životom.
Radili su mimo ustaških vlasti, na neodobravanje Nemaca, pod stalnim strahom od Gestapa, domobrana, prekidani pretresima kuća i stanova, oduzimanjem mleka i vitamina stiglih iz inostranstva, pelena i čarapa koje su žene danonoćno šile. Diana Budisavljević nije prezala ni od čega. O tome će napisati:
„Pozivala sam se na usmeno odobrenje ministra Artukovića i odobrenje dr Kinela, koja, međutim, nisu postojala u pismenom obliku. Od početka sam sama bila odgovorna za akciju, sve se radilo pod mojim imenom i mojim rizikom. Nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stanovišta da moj život nije vredniji od života nedužno proganjanih.“
Nepokolebljiva Diana je na svoju ruku ulazila u logore - čak i u one iz kojih se nikada nije izlazilo. Diana će tako tokom 1942. proći kroz logore Mlaka, Jasenovac, kroz Staru Gradišku, Sisak, Gornju Rijeku, Lobor-grad. U svakom je pregovarala sa majkama da joj daju decu, ne bi li makar njih spasli.

Rastanci

I PONOVO taj strašni 10. jul 1942. u Staroj Gradiški, u takozvanoj Dečjoj bolnici, gde je bilo svega osim lečenja mališana:
„Žene koje već tri dana nisu ni za sebe ni za svoju decu dobile hranu, koje su ono malo što su imale od kuće već potrošile, koje su za hranjenje svojih plačućih najdražih imale samo svoje suze i svoj očaj, sada su gledale te male izgladnele leševe. I još jedan nosač mrtvih, i još jedan; njih sedam jedan za drugim. I sad više nisu mogle izdržati. I ako vlastito srce iskrvari - spasti, spasti najdraže. Došle su do stolova gde su pisane liste, gurale su se i molile: ’Uzmite, uzmite, ne možemo ih hraniti, ne možemo dozvoliti da umru od gladi’.“
Često je pred Dianu stavljan izbor: svu decu nije mogla da spasi. Jednom je, tako, morala da mališane postavlja na noge - ono koje ne bi moglo da ustane, nije smelo na put. Od ostalih su se majke jedva rastajale... Diana ovako opisuje drugo putovanje u Staru Gradišku, 13. jula 1942:
„Decu koju smo popisali, ustaše su odvodile na prvi sprat. Odmah su ih odvajali od majki. Koliko je bilo hrabrosti u tim ženama. Neki mališani nisu hteli da se odvajaju od majki i sada su očajne majke govorile svojim najdražima: ’Biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe’. I uvek tiho pitanje, upućeno nama: hoće li ikada više videti svoju decu. Stalno smo ponavljali da će deca doći u domove, da im nećemo učiniti ništa nažao, da ćemo se za njih brinuti dok se ne vrati iz Nemačke. I posle upisa u listu, poslednji poljubac, poslednji zagrljaj, često samo na brzinu, jer su bezdašne ustaše nasilno razdvajale majke od dece.“

Danak

SPASENU decu, Diana i saradnici smeštali su na nekoliko lokacija u Zagrebu. Onda su pokušavali da ih udome u porodice, ali da sačuvaju njihov identitet. I da unesu bar malo radosti u male živote:
„Dobila sam za novu 1943. godinu dve trajne kobasice. Odlazim u Staklenik. Najpre sam nameravala da ih dam samo bolesnoj deci. Ostala deca su zbog toga nesrećna, pa me žena koja ih čuva moli da režem male komadiće, ali da svakom detetu nešto dam. Uz dosta muke, uspela sam svakom od preko stotinu dece dati mali komadić. Tamo je bila i jedna majka, s jednomesečnim detetom, druga s bebom od 14 dana. U Stakleniku je bilo hladno i duvala je promaja.“
Neprospavane noći, gotovo opsesivna briga za srpskom decom u logorima i van njih, uzeli su danak u Dianinom zdravlju. Za svega nekoliko meseci, smršala je 16 kilograma. U septembru 1942, zapisaće ovo:
„Nakon poboljevanja, započetog odlascima u logore, patila sam od stomačnih problema koje nisam mogla da sprečim nikakvim lekovima. Svi pregledi na klinici, sve terapije su bile bezuspešne. Konačno se zaključilo da su moje tegobe izazvane psihičkim problemima. Otpalo mi je više od pola kose.“      

VEĆA OD ŠINDLERA
* Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
* Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i
pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.
* Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima posle rata.
* Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost
komunista.
* Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.

NEPREŽALJENA KARTOTEKA
NEPOSREDNO posle rata, nove vlasti počele su da prave probleme Diani. Oduzeli su joj kartoteku, zbog čega mnogi roditelji nikada nisu našli svoje sinove i kćeri.
„28. maj 1945.
Dolaze neke žene i pitaju za decu koju su predale u logoru u Sisku. Imam još nekoliko fotografija. Misle da su prepoznale jedno dete. Dolazi gospodin Mađer da preuzme moju kartoteku. Kažem mu da sam očajno uvređena. Predajem kartoteku, beležnice za nalaženje nepoznate dece, registar za fotografije i beležnicu s popisom posebnih oznaka na deci. Bila je to sada velika bol, da nam se tako naglo naš rad na kartoteci oduzeo, i da nam je na taj način bilo onemogućeno da ostvarimo vraćanje što više male dece roditeljima. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Nemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže. (...)
13. avgusta 1945.
Na kartoteci rade novi ljudi, koji o sudbini tražene dece ništa ne znaju. Već smo ustanovili da kartoteka više nije u redu, što je bilo neizbežno kada neupućene ruke njome barataju.“

HPC
„11. april 1942.
Čula sam da se novoimenovani pop Hrvatske pravoslavne crkve jako zalaže za logoraše. Molim ga da se zauzme za oslobađanje dece i naročito majki. Naše su nade u pomoć popa bile uzaludne. Nije se za progonjene pravoslavce uopšte zauzeo.“
Sutra: Ispovest deteta spasenog iz logora