“Crvenkape“ pored pruge

 U selu Brzan, 25 kilometara udaljenom od Jagodine, živi Snežana Jovanović (43). Ona svakog dana stavlja crvenu kapu na glavu i odlazi na posao da pored pruge ispraća i dočekuje vozove.
Pre nekoliko decenija jedina žena otpravnik vozova u čitavoj ondašnjoj Jugoslaviji bila je Kosara Marković. Radila je baš na železničkoj stanici u Jagodini, gde je već 22 godine zaposlena i Snežana.
- Pamtim je kao stasitu, odlučnu ženu, viđala sam je kao devojčica kada sam vozom putovala u Beograd, u Železničku školu - govori gospođa Jovanović dok na komandnoj tabli prati ulazak putničkog voza koji, kao i onda, ide od Paraćina za Beograd.
Ovaj putnički voz dočekuje Zorica Mladenović (41), druga žena otpravnik vozova u Jagodini. Crvena šapka, teget uniforma sa zlaćastim dugmićima, u ruci „štap“ sa karakterističnim krugom i oznakama. Treći kolosek, tri vagona je svega dugačka kompozicija, a mnogo ljudi, najviše školaraca. Snežana je ostala u staničnoj zgradi. Prema pravilima službe, ne smeju istovremeno da se pojave dve „crvenkape“ na peronima.
Brzo su se popunili vagoni. Zorica osmatra sva vrata, zatim spušta „štap“ i duva u pištaljku. Cimnu se lokomotiva broj 444-024, pa naglo ubrza.
- Oduvek sam volela vozove, pa odrasla sam, a i sada živim u Lapovu, velikom železničkom čvorištu - kaže Zorica. Njen sin Miodrag krenuo je majčinim stopama. Ide u prvi razred Železničko-obrazovnog centra u Beogradu, gde se školuje za mašinovođu. U toj istoj školi Zorica je završila saobraćajno-transportni smer i postala otpravnik vozova. Mlađi sin Dušan (13) će učiti za meteorologa.
Gospođa Mladenović je čitavu 21 godinu čekala posao! Svi ti vozovi što prolaze kroz Lapovo odnosili su ta leta iščekivanja.
- Sada je odnos žena i muškaraca, otpravnika vozova na našoj železnici, već pola-pola - nastavlja Zorica. - Eto, svuda na okolnim stanicama, od Paraćina, Ćuprije, Bagrdana, Lapova, ima bar po dve žene ove profesije. Teže je u noćnoj smeni, ali sam se već navikla.
Noću otpravnici voza, umesto onog štapa imaju fenjere sa zelenim svetlom. Kada prolazi teretni voz, dočekuje se i ispraća samo u stavu mirno. I to je, odvajkada, po pravilima službe. Voz se - poštuje.
- Meni je, zbog dece, dok su bila mala, rad u noćnoj smeni bio težak - priča Snežana. U toku je manevar, preko posebne veze javlja se mašinovođa da stiže.
- Idi preko sedmog na peti kolosek - navodi ga Snežana. Malim polugama na tabli pokreće skretnice. Ova stanica ima osam koloseka, ko zna koliko skretnica, nismo brojali. Kada se manevriše, a ponekad je nekoliko kompozicija, odnosno lokomotiva na kolosecima, neophodna je potpuna koncentracija.
Zapažamo, Snežana na uniformi ima onaj točak sa krilima, a u sredini još piše JŽ. Objašnjava da će uskoro dobiti nove oznake, sa ŽS oznakama (Železnice Srbije). Zorica nema nikakva obeležja na sakou. Čekaju. Pa, i vozovi znaju da kasne, pa stignu.

KORIDOR 10
- Posao nam je zanimljiv, dinamičan, stalno se srećemo sa ljudima - govori Zorica. - Ovo je Koridor 10, svi putnički vozovi se zaustavljaju. I brzi od Niša do Beograda i obrnuto, a staju i međunarodne kompozicije. Da, nekada je bilo više vozova i sa više vagona.