Bez voznog reda

 SAMO još da sačekamo da neka manevarka prikači ove naše vagone i - gurne ih u Savu zajedno sa nama - govori Božo Kuzmić (55), penzionisani železničar, koji sa ženom Sandom živi 12 godina u vagonu zaustavljenom u čudnom naselju Bara Venecija kod Mostarske petlje u Beogradu.
Sa ove strane mosta Gazela već decenijama žive bivši i sadašnji radnici „Železnica Srbije“. Prvobitno su železničari bez stana „zauzimali“ napuštene kancelarije nekadašnje okretnice lokomotiva, zatim su sami gradili kućerke, a vagoni su od same „Železnice“ dogurani kao „privremeni“ smeštaj za mašinovođe, skretničare, pružne radnike, konduktere, otpravnike vozova...
Aleksandar i Milka Stojanović žive već 25 godina u vagonu.
- Ne želimo ništa da kažemo - poručuje Milka sa praga vagona. - Svi su mnogo obećavali, ali se ništa nije promenilo. I ne nadamo se ničemu. Naš vagon je ovde stao, a sa ove „stanice“ nema polazaka.
Novo je što je ovih dana prvi put napravljen popis stanova i stanovnika na zemljišnoj karti Bare Venecije.
- Dobili smo 210 potvrda o prebivalištu i rešenja o dobijenom „privremenom“ smeštaju od „Železnice“ - priča Milorad Bata Nikolić, predsednik Udruženja stanovnika Bare Venecije, čiji je cilj - legalizacija objekata. - U kućama i vagonima su porodice, ukupno oko 800 ljudi, većinom zaposleni u „Železnici“ ili naši penzioneri.
Odrasli, pa i deca, na putu u školu, moraju da pređu četiri „žive“ pruge kojima jure vozovi. Onda prelaze Savsku ulicu ili se penju stepenicama oko Gazele.
- Sve moguće papire sam predao Udruženju, koje bi trebalo da stupi u kontakt sa „Železnicom“ i čelnicima grada - kaže nam penzioner Kuzmić. - Neki me pitaju: Kako ćeš, ’leba ti, da legalizuješ vagon?! Pa, ja sam vagon dobio kao neuslovan stan, uz obećanje da ću ostati na stambenoj listi. To što moja „kućica“ ima gvozdene točkove umesto temelja, nije suština.
Pola kilometra dalje, prema Sajmu, petnaestak vagona poređanih kao barake. Uz njih je većina stanara sazidala neke udžerice i spojilo ih sa inače jako starim vagonima. Između komšija tu i tamo poneka od zime uvela bašta. Uproleće se sadi povrće, procveta i cveće.
- Ovde sam se doselio još pre gradnje Gazele i - ni makac - uverava nas bivši železničar, čovek sa kućicom i vagonom. Odbija da se predstavi. Mlađi čovek upozorava druge da mi nismo nikakvi novinari. Odmahuje rukom i odlazi na posao. Pitamo se šta se ovde krije.
- Pre ili posle moraće da nas rasele, mi smo ruglo grada, a prostor Bare rado bi kupio neki biznismen - uverena je jedna žena, stanovnica vagon-naselja.
Koji bi investitor uložio novac na ovom, inače velikom prostoru, kada je nastanjen? Muči to pitanje i Batu Nikolića, pa zato smatra da grad Beograd mora da zalegne iza budućeg raseljavanja, to je na opštu dobit.
- Septičke jame su plitke i, čim nadođe Sava, fekalije izađu na površinu - nastavlja Nikolić. - Šta ako odavde krene neka zaraza?
Penzionisani mašinovođa Zoran Dimov je od vagona napravio garažu, a preko puta sazidao kuću. Sada, kao i ostali, čeka legalizaciju. U centru naselja je i bezimena kafana, improvizovani lokal aluminijumske konstrukcije, a drži je Milenko Jevđić. Više je gostiju kada su plate i penzije, ali meštani navraćaju svaki dan. Kuda bi inače? Preko šina pa u grad ili do železničke stanice?
Vraćamo se u stan-vagon Boža Kuzmića. Ima predsoblje, kuhinju, dnevnu i spavaću sobu, kupatilo sa klozetom, čak i špajz. Vagon dug 12 metara.
- Bio je to putnički vagon prvog razreda - objašnjava Kuzmić. - Ko zna gde je taj sve lutao do ove, poslednje stanice. Ranijih godina, kada bih se iznenada probudio, bio sam uveren da sam u vozu, da je negde stao na čas. Dugo kroz prozor gledam uvek isti, sumorni pejzaž ispod mosta i na okolne, nevesele kuće.
U dnevnoj sobi TV, orman sa vitrinom, stočić i kauč. Na zidovima lamperija. Razne reprodukcije slika. Na jednoj dve jedrilice brode morem. Na zidu i ikona sv. Nikole. Voda sprovedena plastičnim cevima. Upotreba ve-cea dozvoljena je u ovoj stanici. Struja dolazi žicama sa krova vagona, na njemu postavljena i satelitska antena. Unutra greje TA peć.
- Železnica je digla ruke od nas - zaključuje Kuzmić. - Zaboravljeni smo.