MALENA, trošna kuća na nizbrdici, zasuta vejavicom. Nigde prtine. Osećamo poglede, odozdo, s prozora. Uskoro se promolilo lice starice.
- Pratim ja vas s ove moje karaule, kako ste zakoračili u sneg - viče odozdo. - Iz daleka ste, vidim. ’Ajte, ’ajte da se ogrejete.
Koji minut kasnije drvena motka sa vrata kojom su poduprta se skida. Miroslavka (85) i Jelisaveta (77) Mitrović, kao da su nas očekivale.
U kući tama, pod od zemlje, zidovi čađavi. Boga pitaj kada su poslednji put okrečeni. Dva raspremljena kreveta, oba uz prozore. I posteljina miriše na starost. Iza slavskog stola, džak brašna i krompira. Iznad su ikone i bosiljak, požutele fotografije i petrolejka. Na „smederevcu“ dve tepsije, hleb je tek umešen.
- Hleba ima, a bilo bi bogme dobro da ima i malo mrsa - govori Miroslavka.
Stoji i priča. Sačuvale su i ona i Jelisaveta bistar um i snagu tela. Oko njih vrzma se crna ovca, tek ojagnjila, i to dvoje jaganjaca sa belom šarom na čelu. Ovo je, u stvari, karakačanska ovca, autohtona rasa koja se očuvala samo u ovom delu Srbije i to kod sestara Mitrović, u selu Mlačištu, podno Čemernika.
- Ni mi nismo znale da naše ovce mnogo vrede - priznaju sestre. - Od novinara smo čuli da je njihovo mleko lekovito, a vuna posebna, debela, pa im ne treba ni obor ni štala. Imamo ih desetak, otišle su da brste. Sad će one, odozgo, pre mraka.
Sestre Mitrović decenijama su same, u ovoj podčemerničkoj nedođiji. Ne znaju za lekara, struju, vodu u kući, radio, telefon.
- Šta ćeš, sve je to život uredio - veli Miroslavka.
U onom ratu bila je skojevka, „pratila narodne heroje“. Kaže da su joj oca Bugari ubili i „ovde čuda činili, pa je narod krenuo u partizane“.
- E, mogla sam ja da budem i rukovodilac, ali, posle škole, nisam imala srca da ostavim bolesnu majku - priča starica. - Tukli je Bugari, ubijali da me izda. Posle rata se razbolela i ja sam ostala da je pazim. Sve do smrti. Lila (Jelisaveta) bila je mala. Pazila sam i nju i kućni prag.
Sestre Mitrović, posle Drugog rata, školovala je država. Miroslavka u Beogradu, čak sve ispite sa odličnom ocenom „u osmoljetki“ položila. Jelisaveta u Leskovcu i Nišu završila - šest razreda škole. I, ona se posle, vratila u Mlačište.
- Mogle smo mi da se udamo, bilo je dobrih prilika - kažu sestre, pokazujući fotografije nekadašnje mladosti. - Ali ko bi trpeo da ne pazimo svoju kuću, a pazimo kuću roditelja.
Miroslavka stoji, kao da mitinguje. Jelisaveta nadgleda hleb i jaganjce. Tera žutog mačka da ne skoči na sto. A on se baš nameračio.
- ’Ajde, ni mi ne jedemo mleko, čuvamo za jaganjce.
Pitamo ove žene imaju li možda neku ličnu želju, kad su sve koje su do sada imale zakopale u nedođiji Čemernika.
- Za nas ništa. Samo da imamo hrane za ovce i krave.

TELEFON
A MOBILNI telefon, bi li im dobro došao da pozovu kada im je pomoć potrebna, pitamo.
- Bilo bi dobro - govori Miroslavka - da se malo razgovaramo sa svetom. Umela bih ja da se njime poslužim, nisam valjda džabe učila školu.