Dogodilo se čudo! Svetlost, kao istina, koja zrači i na nas. Tako sam doživeo trenutak pred mozaicima Koste Bradića koje je on namenio Hramu Svetog Save na Vračaru. Samo je njemu preostalo da tugu preobrazi u radost. Da lica svetitelja, njihovu odoru, umesto crnog, omeđi - belinom.
Ovako je poznati evropski ikonopisac i prezviter Stamatis Skliris, najkraće, opisao lepotu mozaika Koste Bradića, dajući im svetlost drevnog vizantijskog slikarstva. Za sebe bi, mirne duše, i slikar sam to mogao da kaže.
Kostu Bradića, slikara, „koji je pomerio svetlost Vizantije“, slikarska i evropska elita odveć poznaje. Ali je sve manje onih koji su ga „u dušu poznavali“. I, pred kojima se do kraja otvarao.
Kaže nam da mozaici koji su vratili svetlost drevne Vizantije nisu samo njegovo umetničko umeće.
- To je dar Boga, u to sam sasvim siguran. Nešto snažno, što sam dobio „odozgo“. I svi ovi radovi koji su pred vama i sve što vam sada govorim podređeno je tome.
Umetnik je potpuno ispunjen kada ono što radi, ne radi samo zbog sebe, već lepotu pokazuje i poklanja i drugima. Tu je opet reč o onoj iz Biblije čuvenoj priči o talentima: ono što ste dobili, kao dar odozgo, treba da umnožite, a ne samo da vratite. Eto, to je rešenje da čovek bude ispunjen, a ja jesam, jer smatram: meni je dato mnogo, ja moram mnogo i da vratim.
Kosta Bradić priča da su, kada je „ušao u veru“, svi njegovi problemi, svi nesporazumi koji se dešavaju među ljudima, izbledeli.
- Nisu više imali značaj kao ranije. Naslutio sam neku veću vrednost.
Razmišljao je, kaže, „kad je počeo da biva u veri“, da svaki čovek ako sačuva svoju savest, ako se drži ljudskih načela, kad-tad dođe u crkvu.
- To je na neki način bila i moja priprema, jer u crkvu se ne može doći nespreman. Ako čovek oprašta, ako teži za istinom, ako ne laže... mislim da je to neka priprema da bi neko došao da potvrdi sebe, baš u veri.
Kosta Bradić priznaje da je u njegovom životu bilo „i padova i uspona“. Ali, kaže: čovek mora da ide dalje.
- Ako se pad dogodio, da bi se čovek pridigao i uspravio, to je sreća. Tako može da se živi na zemlji a kao da si na nebu. Ja pokušavam da to ostvarim, a mislim da sam od toga još daleko. Na neki način, samo sam omirisao taj cilj, kao dim od nekakve vatre pored koje prođem, ili kao miris iz mirotočivih ikona.

KAD NISAM PRISUTAN
Kroz slikarstvo sagledavam neke stvari ćuteći i slikajući, odstranjujući se od ljudi, jer, distanca je neverovatno dobra stvar. Slikanje mi omogućava da imam distancu pred zbivanjima, prema ljudima, pa i prema samom sebi. Kad zaboravim na sebe, kad odjednom izgubim sebe, jednostavno počinjem da pravim najlepše stvari. I odjednom vidim da ja tu nisam prisutan. Da tu dolazi nešto van mene. I zapanjim se.