Politika

Ne bi bilo rata da Alija nije mutio

Dušan STOJAKOVIĆ

27. 12. 2009. u 20:58

Ekskluzivno - Radovan Karadžić, haški zatvorenik, bivši predsednik RS: Želeo sam opstanak Jugoslavije. Bošnjaci krivi za rat. Holbruk mi je obećao slobodu. Osetio sam da me prate još u junu. Bio sam uzoran građanin Srbije

ONO što su moja porodica, prijatelji i mnogi nedužni ljudi proživeli za vreme mog skrivanja, isto je kao u vreme Gestapoa - ovom rečenicom započinje ekskluzivni intervju za „Novosti“ prvi predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, koji je godinama bio jedan od najtraženijih haških begunaca. Posle godinu i po dana provedenih u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu, u pauzi priprema za „proces stoleća“, našao je vremena da prvi put, posle više od 13 godina, govori za neki od srpskih medija.
* Kako ste podnosili optužbe da su Srbi bili taoci vašeg skrivanja?
- Jako teško. Nije reč samo o porodici, nego i drugim potpuno nedužnim ljudima, prijateljima, pa čak i nepoznatim, nepravedno optuživanim za pomaganje. Naš paroh Jeremija Starovlah i njegov sin Aleksandar su jedva preživeli, mnogi su propali ekonomski, psihički, porodično. Tim ljudima i mojoj porodici, moji progonitelji i ja dugujemo mnogo, jer su te patnje nezaslužene i nezamislive u civilizovanom svetu. Bin Ladenov brat trguje sa Zapadom, i to je, možda, i normalno, sinovi ratnih vođa drugih strana u našem sukobu bave se politikom i biznisom naveliko, a moja porodica je prošla kroz pakao. Može doći vreme da se Staljinu svi izvinimo - bar nije imao potrebe za hipokrizijom i perfidijom.
* Vaše skrivanje i danas izaziva mnogo pažnje. Zašto ste izabrali baš taj način skrivanja?
- Dugo sam se držao daleko od gradova, i od porodice i prijatelja. Jedno vreme, dok su to zakoni dozvoljavali, sa znatnim obezbeđenjem. Zatim sam morao da budem sam, a za rutinsku kontrolu i legitimisanje potrebni su vam uverljivi papiri, i tako je došlo do novog imena.
* Da li je ideja da budete doktor Dragan Dabić vaša?
- Moje ime je u slovenskoj mitologiji epikleza, prizivanje boga Daboga, hromog Dabe, pa sam tako, šale radi, izabrao prezime. Radnu verziju komedije „Sitovacija“ potpisivao sam kao Daba Šon, a to ime krije i mogućnost čitanja Da, baš on, kao što i „Sitovacija“ krije više čitanja: Sit ovacija, Sit ova CI(J)A - itd. Besposlen pop jariće krsti.
* Iako je doktor Dabić bio pojava koja skreće pažnju, niko nije uspeo da vas prepozna. U čemu je bila tajna vašeg skrivanja?
- Nije mi se desilo da me u Srbiji negde legitimišu. Bio sam uzoran građanin, nisam prelazio ulicu na crveno i izbegavao sam događaje o kojima bi čovek morao svedočiti, i nikome nisam bio zanimljiv. Morao sam zarađivati za život, pa je identitet bio neophodan.
* Kraj je usledio krajem jula prošle godine kada su vas uhapsili. Oko toga je bilo mnogo kontroverzi, koja je prava verzija?
- O tome ne znam mnogo, osim da sam „ih“ osetio negde početkom juna, ali sam mislio da preterujem. Kad su bili sigurni ko sam, nisu dugo čekali.
* Optužili ste američkog diplomatu Ričarda Holbruka da vam je u ime SAD dao amnestiju od Haškog tribunala u zamenu za vaše povlačenje iz politike, ali da ga nije ispoštovao. Jeste li konačno pronašli dokaz o ovom sporazumu?
- Ni kod koga ko se bavio tim pitanjem više nema nikakve sumnje da je sporazum sklopljen. Kad je to postalo nesporno, postavilo se pitanje da li je ambasador Holbruk imao ovlašćenje da sklopi sporazum, a kad smo dokazali da je delovao s ovlašćenjima cele međunarodne zajednice, ali stvarne, a ne fiktivne, u bliskoj saradnji sa Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija, onda je razlog odbijanja bio izostanak rezolucije SB UN o toj stvari. Pa, nisam ja mogao da iniciram rezoluciju. To je Holbrukov deo posla, mada nije jasno zašto bi bila potrebna rezolucija.
* Kako su izgledali vaši pregovori sa Holbrukom? Jeste li mu, zaista, verovali?
- On je veoma ozbiljno mislio o svemu što je radio sa nama, razgovarao uz puno uvažavanje, vidi se to iz nekih dnevničkih zapisa o našim susretima. Ne razumem zašto je njegova retorika bila drugačija, mada nam je on rekao da će retorika ostati neko vreme oštra. Uveren sam da bi ispunio svoju obavezu, da je mogao, ali on to neće da prizna, a to nije lepo. On je, pre svega, bio pragmatičan, uporan i nasilan, ali je bio svestan prave prirode konflikta. Bio je potpuno svestan da mi nismo „ratni zločinci“, inače, ne bi ni pregovarao sa nama.
* Da li ste i vi učestvovali u stvaranju Dejtonskog sporazuma?
- Sa Holbrukom smo, posle dugog rada i u punom razumevanju, postavili temelje „Dejtona“ u prvih šest principa, koji su, kasnije, u ovoj američkoj bazi znatno izmenjeni. Neke istine koje je Holbruk saopštio muslimanskoj strani, i danas stoje, i još su izvor nevolja, i biće sve dok ne bude jasno da se ništa ne može menjati bez konsenzusa. Neka neko proba da ukine ili ograniči Flandriju, Kataloniju, Severnu Irsku, bilo koji kanton u Švajcarskoj!
* Kako su Bošnjaci pristali na dogovor?
- Pred „Dejton“, kad je odlučeno da se sklopi mir, Holbruk je rekao bošnjačkom lideru Aliji Izetbegoviću, da kaže da li želi trideset odsto vlasti na sto posto Bosne, ili želi sto odsto vlasti na trideset procenata Bosne. Sto odsto vlasti nad sto posto Bosne ne može dobiti! Dakle, otvorio mu je perspektivu dublje podele, kakvu je Izetbegović želeo od početka. To mu je ponovio i ambasador Karl Bilt. Ali, nekakve sile, neke tajne grupe terale su Izetbegovića da traži nemoguće, neprihvatljivo hrišćanskoj većini, koju čine Srbi i Hrvati, uz ostale. A to je sva suština naše tragedije, kako onda, tako i danas.
* Koje su sve opcije postojale za BiH i da li se rat mogao izbeći?
- Za nas je bila najbolja opcija opstanak Jugoslavije, ma kolika ona bila, a to je bilo i stanovište SDA sve do kraja januara 1991. Onda se nešto desilo sa Izetbegovićem, trpeo je neke pritiske, i SDA je krenula silovito i nasilno ka nezavisnosti. Pre toga, mi nismo imali nikakvih planova koje drugi ne bi prihvatili: nova organizacija zajednica opština, iz ekonomskih razloga, bilo je sve što smo hteli, što smo deklarisali i pre izbora, a SDA se tome nije protivila.
Ali, kad je SDA krenula u uništavanje zajedničke države, sa ciljem potčinjavanja Srba u unitarnoj BiH, mi smo izabrali svoj legitiman put: preduzeli smo mere obezbeđenja opstanka kroz osiguranje konstitutivnosti i suverenosti tamo gde smo bili suverena većina.
* Kako su Bošnjaci gledali na takav razvoj situacije?
- Tu ideju većinske suverenosti nam je dao Izetbegović još pre izbora. Na jednom velikom mitingu, mislim, u Zenici, Izetbegović je rekao: „Ako Hrvatska ostaje u Jugoslaviji, i mi ostajemo u Jugoslaviji. Ako Hrvatska izlazi iz Jugoslavije, i mi izlazimo iz Jugoslavije. Ako ne može iz Jugoslavije izaći cela Bosna, mogu oni njeni delovi koje mi možemo prosperitetno kontrolisati.“ Kad je izbila kriza, pitao sam ga šta je to značilo. Rekao je da nije vreme da govori o tome, ali je posle nekoliko dana sasvim iznenada, na bilateralnim pregovorima Srba i muslimana iz SDA, predložio podelu Bosne. Postoje autentični dokazi o tome, i kod mene, i kod Tužilaštva, i kod pokojnog osnivača SDA Adila Zulfikarpašića, koji u knjizi iz 1991. piše da ga je Izetbegović dva puta silno uplašio, predlažući da „Srbi uzmu svoje, Hrvati svoje, a mi muslimani svoje“.
* Zašto su propali Kutiljerov plan i Istorijski dogovor Srba i muslimana?
- Izetbegović je u početku prihvatao spasonosna rešenja, kao formulu 4 plus 2 (4 u federaciji, dva u konfederaciji) i istorijski srpsko-muslimanski sporazum, do koga su u leto 1991. godine došli Zulfikarpašić i Filipović. Zaključak je bio da je za muslimane najbolje da ostanu u Jugoslaviji kolika god ona bila. Abdić nikad nije bio protiv očuvanja Jugoslavije, samo da se sačuva mir. Zajedničke mitinge SDS i MBO oduševljeno su pozdravljali i Srbi, i muslimani, i Kutiljeirov plan pred rat Izetbegović je prvo podržao, a 1993. je sa Krajišnikom čak i potpisao deklaraciju da nakon što muslimani dobiju 30 odsto teritorije, Srbi mogu da se otcepe i pripoje kome hoće. Sa mnom je sasvim dobro sarađivao na pravljenju mapa, dajući konstruktivne predloge da „što manje nas ostane kod vas, i što manje vas kod nas“, tj. da mape budu što pravednije, bez obzira na opštinske granice. Verovao sam da ima autentičnu želju da dođe do svog cilja, koji bi prihvatili i Srbi i Hrvati. Da je izdržao pritiske, bio bi junak i Srba, i Hrvata, i muslimana.
* Zašto je brzo menjao mišljenja i stavove? Zbog pritisaka Zapada ili islamskih zemalja?
- U svim tim prilikama neka mračna sila ga je naterala da za nekoliko sati odustane i pokvari priliku. Oni koji su bili oko njega bolje znaju ko je bila ta tajanstvena sila. Jednom, posle povratka iz Nemačke, rekao je profesoru Koljeviću i meni (možda su u našem društvu bili Momčilo Krajišnik ili Biljana Plavšić), da je dobio ponudu koju ne sme da odbije, i da mora da ide ka nezavisnosti. Ovo može da zvuči kao Izetbegovićeva rehabilitacija, ali ovo više nije politika, a istina je istina, svi joj dugujemo.
* Kako idu pripreme za proces i na čemu će se zasnivati vaša odbrana?
- Moja odbrana zasnivaće se na istini, na iznošenju najvećeg mogućeg obima istine. Svestan sam da se „običajno pravo“ manje osvrće na utvrđivanje istine, a više na borbu argumenata optužbe i odbrane, što je, po mom mišljenju, svojevrstan „larpurlartizam“. Verovatno je naše nerazumevanje razlike između pravosudnih sistema izvor mnogih problema za optužene. Na primer, u našem sistemu postoji istraga suda, koji nepristrasno sakupi sve činjenice pre podizanja optužnice. U zapadnom sistemu postoji tužilačka istraga, pa odbrana treba da uradi svoj istražni deo, a ko to ne zna i propusti da uradi, nađe se u teškoćama da predstavi svoj slučaj. Sudsko veće meri ono što na sto iznesu dve strane. A, istina je, videće ceo svet, dijametralno suprotna od slike koja je stvorena. I zato je ovaj proces deo Božije pravde, i on će celu krizu osvetliti i razjasniti. Zbog toga ne sme da bude smandrljan.

OKRUŽEN SAM MIRNIM LJUDIMA
* KAKO provodite dane u haškom pritvoru?
- Među osobljem nisam sreo nervoznu ili netrpeljivu ličnost. Miran, zadovoljan i civilizovan svet. Ima dosta prilike za sport, i to sam upražnjavao dok nisam oštetio ligamente, a i rad mi ne ostavlja prostora. Ima dovoljno vremena za šetnje, za kreativno bavljenje umetnostima, ali kad se sami branite, u jednom trenutku morate odustati od svega toga. Dakle, vreme protiče u radu.

MOĆNE SILE SU HTELE OVAKO
* KAKO se, po vašem mišljenju, mogao izbeći rat?
- Da su muslimane vodili neki drugi, npr. Adil Zulfikarpašić, Fikret Abdić ili Dizdarevići, pa čak i Alija Izetbegović bez pritisaka „mladomuslimanske zavereničke grupe“, kako ih naziva Zulfikarpašić, verujem da bi ceo Balkan danas izgledao drugačije, i bio daleko od ove bede. Naravno, da je to dopustio poslednji američki ambasador u SFRJ Voren Cimerman i one sile kojima je taj rat bio potreban.

SILAJDŽIĆ BI DA BUDE VEZIR
* BOŠNJAČKI ratni lider Haris Silajdžić još je u politici i čini se da mirnim putem pokušava da dobije ono što nije mogao ratom?
- Ne bori se Haris Silajdžić za muslimansku sirotinju, jer ona ne bi vršila tih 100 odsto vlasti, već on i njegovi pajtaši, grupa koja je, i pored 15 milijardi dolara pomoći, dovela Federaciju u ekonomsku bedu. On se bori za uspostavljanje „pustog turskog“, a da on bude vezir.

STEKAO SAM STOTINU PRIJATELJA
* KAKO ste uspeli da započnete potpuno novi život, bez porodice, prijatelja?
- Desilo se da sam iz potpune nule, bez lične istorije, kao nova ličnost, stvorio nekoliko stotina dobrih prijateljstava. To se u Beogradu, i pored svih njegovih nevolja, još uvek može, i to me podseća na Beograd pre 1978, pre nego što su postali vidljivi efekti Ustava iz 1974. A to je bio Beograd, grad bez premca u svetu! Bilo bi lepo da Beograđani ponovo nađu mir i ne dozvole da se pizma iz politike uvlači u njihove živote. Porodice i prijateljstva, to je put!