Pusto srpsko “Krško“

 BURNIJE reakcije u javnosti, čini se, izazvale su najave gradnje nuklearnih elektrana u susedstvu - u Hrvatskoj i Albaniji - nego govorkanja da i naša država razmišlja o ovakvom postrojenju. Mišljena su među stručnjacima oprečna, a javnost je, bar prema ad hok uvidu u forume i internet komentare - protiv!
Moratorijumu na razvoj nuklearnih postrojenja u Srbiji rok ističe 2015. godine. Šta posle njega? Produžiti ga ili otvoriti „atomska vrata“?
Energetičari smatraju da, u daljoj budućnosti, bez ovakvog postrojenja nećemo moći da proizvodimo dovoljno energije, da ćemo morati da je uvozimo.
- Kada se uporedi dinamika gradnje novih energetskih kapaciteta sa potrošnjom, nuklearne elektrane ne bi trebalo da počnu da se grade pre 2020. ili čak 2030. godine - kaže za „Novosti“ Slobodan Petrović, sekretar Udruženja za energetiku Privredne komore Srbije. - Kod nas se na gradnju nuklearki uvek gledalo pogrešno, crno-belo. Strah je neosnovan, jer mnogo takvih postrojenja već imamo u susedstvu - u Bugarskoj i Mađarskoj.
U prečniku od 100 kilometara oko Srbije postoji deset nuklearnih elektrana, a još 20 u krugu od 400 kilometara. Eventualna havarija bilo koje od njih bila bi za Srbiju pogubna kao da se dogodila usred Šumadije.
Petrović, ipak, smatra da Srbija prvo treba da iskoristi svoje potencijale iz obnovljivih izvora, pa tek onda da se okrene nuklearnoj energiji. Nije zagovornik ideje da „glas naroda“, referendum, presudi o gradnji atomske centrale. O njoj, smatra, moraju da odluče vlast i stručnjaci.
Da će Srbiji u budućnosti biti potrebna nuklearka slaže se i dr Ilija Plećaš, naučni saradnik instituta „Vinča“. On manjak izvora energije smešta već u 2020. godinu. Realno, kaže, Srbija nema ni para ni kadrova za gradnju nuklearke, ali to nije razlog da ne počnu stručne procene i pregovori.
- Od trena kada bi prestao da važi Zakon o moratorijumu na gradnju nuklearnih elektrana, koji je donet posle nesreće u Černobilju, potrebno je još 15 godina da takvo postrojenje počne da radi - kaže dr Plećaš. - Za gradnju malog postrojenja, poput onog u Krškom, potrebne su dve milijarde dolara. Mi to ne možemo da platimo, ali moramo da razmišljamo nekoliko decenija unapred.
A ako odlučimo da deo struje dobijamo iz nuklearnog reaktora, osim tehnologije, po svemu sudeći, moraćemo da uvezemo i znanje. Jer, godinu dana posle ukrajinske katastrofe ugašena je katedra za nuklearnu fiziku Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Danas se ni na jednom fakultetu u zemlji ne školuju stručnjaci za ovu oblast.
- Istraživanja su zapuštena, kadrova je malo. U „Vinči“ nas ima desetak koji se bavimo atomskom fizikom i svi smo već u ozbiljnim godinama - kaže Plećaš. - Država bi trebalo što pre da uloži sredstva u školovanje ovih kadrova...
Pitanje koje ostaje, koje deli i javnost i stručnjake, jeste da li će nuklearke najdirektnije ugroziti našu bezbednost. Dr Plećaš je uveren:
- Nuklearne elektrane manje su štetne od termo ili hidroelektrana. Nuklearna elektrana snage 1.000 megavata godišnje proizvede 500 kubika radioaktivnog otpada. Termoelektrana iste snage proizvede osam miliona tona ugljen-dioksida, 40 miliona tona sumpor-dioksida, šest miliona tona prašine i pola miliona tona letećeg pepela. Mereći količine sumporne kiseline, na primer, oko TE „Nikola Tesla“, moglo bi se, prema svetskim standardima, reći da se u poluprečniku od 100 kilometara događa jedanaest ekoloških katastrofa istovremeno.
Do trenutka kada se Srbija eventualno odluči za gradnju nuklearke, kaže Slobodan Petrović, tehnologija će otići još koji korak napred. Postrojenja će biti još bezbednija, proizvodnja čista. On navodi primer Francuske, koja ima elektroprivredni kapacitet od 160.000 megavata, 20 puta više od EPS. Tri četvrtine energije dobija iz 59 nuklearki izgrađenih od Provanse do Bretanje. A odlagalište ozračenog otpada nije opustošeni, zastrašujući predeo. Na njemu su zasađeni vinogradi.
Domaća javnost u bezbednost nuklearki nije ubeđena. A bez toga niko ko drži do funkcije neće ni pomisliti da uđe u ovakve projekte.     

REAKCIJE
Posle izjave ambasadora Konuzina da je naša zemlja tražila rusko partnerstvo za gradnju nuklearke, na popularnom društvenom sajtu „Fejsbuk“ osnovana je grupa „Ne ruskoj nuklearki u Srbiji“, sa skoro 1.200 članova za manje od četiri dana.

SARADNjA SA BOGATIJIMA
KAKO Srbiji manjka novca za kupovinu reaktora, rešenje bi mogla da bude kooperacija sa nekom bogatijom zemljom. Zato i ima logike rusko interesovanje za planove Srbije u ovoj oblasti. Sličan model primenila je i Slovenija, koja namerava da gradi još jedno postrojenje, italijanskim parama. Elektrana će biti smeštena na teritoriji Slovenije, a Italijani će dobijati deo energije.

*******
JASMINA VUJIĆ, DEKAN FAKULTETA NUKLEARNE TEHNIKE AMERIČKOG UNIVERZITETA BERKLI

“KOMPLETAN PAKET“ BEZ RIZIKA

Opcije za izgradnju nuklearki sa Francuzima i Rusima

IZJAVA ruskog ambasadora Konuzina da se „ozbiljno razmatra izgradnja nuklearnih elektrana u Srbiji“ me je zaista obradovala, bez obzira na to što srpska strana zasad negira da je razgovora bilo. Lično verujem da ih je bilo, i ne prvi put.
Dr Jasmina Vujić, dekan Fakulteta nuklearne tehnike prestižnog kalifornijskog univerziteta Berkli u SAD, tvrdeći ovo u razgovoru za „Novosti“, iz sedišta Međunarodne agencije za atomsku energiju u Beču, gde trenutno radi na projektima nove generacije nuklearnih reaktora, objašnjava:
- Takozvani moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana donet je u Srbiji na brzinu. Njegovo postojanje više nema svrhe. I italijanska vlada, pritisnuta teškom ekonomskom situacijom, odlučila je ove godine da raskrsti sa sličnim moratorijumom na gradnju nuklearnih elektrana, koji je, slično kao u Srbiji, donet na brzinu 1987. godine. Italija je jedina zemalja u G8 koja nema sopstvene nuklearne elektrane, a 14 odsto energije koju mora da uvozi dobija uglavnom od francuskih nuklearnih elektrana.
* Ko bi mogao da stoji iza takvog projekta kod nas?
- Jedna od opcija je francuska kompanija AREVA, koja trenutno gradi reaktor tipa EPR u Finskoj. Druga je, svakako, ROSATOM, odnosno ruske kompanije, koje su sada sklopile ugovor sa nemačkim „Simensom“ o zajedničkim ulaganjima i gradnji nuklearnih elektrana. U takvim pregovorima treba dati prednost grupaciji koja nudi „kompletan paket“, odnosno ne samo izgradnju elektrane i prodaju svežeg goriva već i odnošenje, preradu i odlaganje istrošenog nuklearnog goriva. Trebalo bi svakako razgovarati o regionalnoj saradnji i zajedničkim investicijama.
* Koje bi bile prednosti, a koji rizici eventualne izgradnje nuklearne elektrane u Srbiji?- Uz „kompletne pakete“ ne vidim da postoje ikakvi rizici po Srbiju, pogotovo ako se to uradi kao deo regionalne saradnje, i uz povoljno kreditiranje. Prednost je dugoročno rešavanje efikasne, jeftine i sigurne proizvodnje električne energije.     
Dubravka SAVIĆ