ČESTO se, u ispovesti "Novostima" na srpskom jeziku, sa šumskog imanja nedaleko od Melburna, na kojem živi sa čoporom australijskih divljih pasa ("I dingove i šumu spasao sam od uništenja", kaže zadovoljno), jednom od najpopularnijih i najzabranjivanijih australijskih pisaca, B. Vongaru (77) omakne poneki pogrešan padež.
Nije ni čudo, jer Sreten Božić - kako je Vongaru, autoru 12 knjiga, pravo ime - još od 1982. nije bio u Srbiji. U onoj istoj Srbiji u kojoj za njega skoro i ne znaju, baš kao što ni Australijanci uglavnom nemaju pojma da je slavom i nagradama ovenčani hroničar sudbina Aboridžina, domorodačkog naroda najmlađeg kontinenta - rođen na Bukulji, u selu Gornja Trešnjevica kraj Aranđelovca.

KRCUN I SARTR
- Došao sam u Australiju 1960. godine, bez znanja engleskog. Želeo sam da stignem što dalje od Evrope i Amerike, koje su mi se smučile - kaže on, dok njegovo razočaranje zapadnom kulturom neskriveno štrči između redova. - Otišao sam na sever ove velike zemlje, u zabačena područja gde žive Aboridžini, i pokušao da tamo ostanem.
Na imejlove koje razmenjujemo odgovara skoro bez zastoja, i bez obzira na vremensku razliku. U njima ubrzano ređa slike iz života, zanimljivog, dramatičnog i nesvakidašnjeg, kao na filmskoj traci sa zajedničkim potpisom Kjubrika i Vudija Alena. Od Srbije, preko Italije i Francuske, i drugovanja sa Sartrom i Simon de Bovoar, do australijskih Aboridžina, čiji je zaštitnik postao, i gde je dobio novo ime, novi život, porodicu koju je prerano izgubio...
- U Novom Sadu sam posle rata pohađao Srednju tehničku školu, odsek za mlinske tehničare, ali sam školovanje napustio. Pisanjem sam počeo da se bavim dok sam služio vojni rok u Zagrebu. Posle vojske odlazim za Beograd, rešen da se posvetim pisanju. Na Radničkom univerzitetu u Nemanjinoj postojala je radionica za pisce - počinje da vraća sećanja Vongar, odnedavno počasni doktor Univerziteta u Kragujevcu.
Otišao je u Užice, bio novinar "Vesti", čiji je pokrovitelj tada bio Slobodan Penezić. Napisao je nešto što se vlastima nije svidelo, i dobio - od Krcuna, lično! - otkaz i zabranu da ikada više radi kao novinar. Bila je to prva od mnogih cenzura u njegovom životu, i dovoljan razlog da prebegne u Italiju.
- Odatle sam pešice putovao za Francusku, preko Nice, pa za Pariz - objašnjava "beli Aboridžin". - U Parizu sam živeo u Crvenom krstu, kao izbeglica. Dobio sam pravo na privremeni boravak, ali pod uslovom da radim. Put me je dalje, 1960. godine, vodio za Australiju.

USMENO PREDANJE
Kada je kao 28-godišnjak ulazio u zemlju, dobio je samo papir na kojem je pisalo: "Ova osoba tvrdi da se zove Sreten Božić." Izgubio se, naivno, gotovo odmah, u nepreglednoj australijskoj pustinji, negde oko Alis Springsa, jašući kamilu koja se otrovala od trave. Od smrti ga je, iznemoglog, posle osam dana izbavio Džuburu, čovek iz plemena Varlpiri, i odveo ga među Aboridžine. Tamo je Sreten ostao, sa novim imenom koje su mu nadenuli. Vongar. "Onaj koji donosi glasove sa drugog sveta." Zadržao je samo slovo B, da ga podseća na srpsko prezime.
Za to što se jedan Srbin obreo među crnim domorocima, i osećao kao kod kuće, zaslužna je i naša tradicija. Baš kao i Srbi, i Aboridžini su zadržali usmeno predanje. A Sreten Božić postao je, hteo ne hteo, njihov Vuk... I borac za prava prvih žitelja kontinenta, toliko obespravljenih i ugnjetavanih po dolasku belog čoveka.
- Aboridžini su skroman, porobljeni narod sa ogromnim životnim iskustvom. U Australiji su više od 60.000 godina. Tu su preživeli ledeno doba i surove klimatske promene, i u takvom se vremenu formirala njihova kultura - kaže Sreten Božić. - Pre dolaska Evropljana, bilo je oko 600 aboridžinskih plemena, sa 550 jezika. Svaki od tih jezika imao je cikluse drevnih pesama koji su opisivali opstanak čoveka na zemlji. Australijski Aboridžini su sačuvali kulturu i narod jer su bili daleko od Evrope.

PONOVO CENZURA
Na severu Australije Sreten je upoznao Đumalu, sa kojom je uskoro dobio dvoje dece. Od nje je slušao o životu Aboridžina i napisao knjigu "Put za Bralgu", koja je prvo izašla na francuskom jeziku, u Sartrovom časopisu "Moderna vremena". Tek dve godine kasnije, izdanje na engleskom jeziku donelo je međunarodnu slavu - i priznanje kritičara za novi izraz - čoveku koji se potpisivao kao B. Vongar.
Razotkrivanje strašne istine o ponašanju belih ljudi prema domorocima nije se dopalo vladajućoj garnituri. Sreten Božić je, zbog potresnih svedočanstava o nuklearnim testiranjima, nasilničkom oduzimanju zemlje od zakonitih vlasnika i "ukradenoj generaciji", proteran sa severa zemlje i morao da ode u Melburn. Njegova supruga i deca nisu ni stigli da pođu za njim - umrli su od radioaktivnosti preostale u rudnicima uranijuma, što će Vongar opisati u svojoj autobiografiji "Dingova jazbina" i u knjizi "Svetinja i uranijum".
- Moje pisanje nije politički prihvatljivo ovdašnjim vlastima. Neke od mojih knjiga je zabranio parlament, a većina ih je prvo štampana u Americi i Nemačkoj. Prevođen sam i na ruski, španski, druge jezike. Samo na srpski, eto, nikako...

NE DOLAZIM U SRBIJU
KRAJEM septembra ove godine, Sreten Božić postao je počasni doktor Univerziteta u Kragujevcu. U ime svog strica, priznanje je primio Aleksandar Božić.
- Star sam za putovanje - priznaje Vongar, mada se kroz njegove rečenice nazire godinama potiskivana nostalgija. - U Srbiji sam poslednji put bio 1982, dok mi je još bila živa majka. Ako bih možda i došao, srce bi mi stalo kada bih video opustela sela. Kada sam kao osnovac pošao u školu, u mom selu, Gornjoj Trešnjevici, bilo nas je 80 prvačića. Ove godine u tom istom selu upisan je samo jedan učenik...

NAGRADE
VONGAR je 1997. dobio nagradu "Emeritus" iz Literarnog fonda Australijskog saveta, za nemerljiv doprinos književnosti Australije. Na dodeli nagrada, u sali koja prima stotinu ljudi, bilo ih je samo troje, a provladini mediji o tome nisu ni pisali. Iako je ova nagrada svake godine "ulaznica" za australijskog kandidata za "Nobela", Vongara nisu kandidovali.