Pakao male vile

 SEĆATE li se Jovane Mitić, autistične devojčice sa krilima anđela? Bila je vila u filmu „San zimske noći“ Gorana Paskaljevića. Samo su joj krila data da bude mitsko stvorenje, ostalo je - stvarnost. Danas još tragičnija od pre pet godina, kada su je odabrali da barem, nakratko, bude u bajci.
Kačarevo u Banatu, zašto bi bili važni ulica i broj, iza ulaznih vrata panično lice one devojčice iz filma, šake na staklu, prsti nervozno traže dodir drugih prstiju. Mama Rada mora da okrene ključ, a otuda dopiru neke bezimene melodije koje završavaju krikom. Pa, bezbroj puta ponavljane reči: „Joco, nisi dobra“. Poruka, koju je ponela iz škole u Pančevu.
- Eto nemoguće je da unutra razgovaramo - kaže Rada Mitić.
Stojimo ispred. Rada se preznojava. Prepolovila se za sve ove godine. Istopila. Šta se to dogodilo sa ovom devojčicom u proteklih pet godina?
- Upropastili su mi dete ove lokalne neznalice i bezdušnici - odgovara Rada. - Upropastili tako, da nemam više snage ni nju, ni sebe da pridignem. Svi smo pali pred ovom nevidljivim silom i neprobojnim zidom. I ćerka Gordana je zatočenik Jovaninog autizma. Ne da joj da makne. Kaže: „Ne idi seko! Tu sedi.“ Dete nam ne ide na ispite.
Jesu li ovo oni Mitići od pre pet godina? Porodica kojoj je uspelo da na dlanu, posle bezbroj propuštenih zvezda, dočeka jednu. Dogodio im se, „San zimske noći“, film posle kojeg su mislili - ništa neće biti kao pre. I, nije bilo. Ali, kratko je trajao san.
Šta se posle dogodilo?
Mitići su sa još nekoliko porodica koje imaju istu muku pokrenuli lokalne, pančevačke vlasti da u jednoj ovdašnjoj školi otvore odeljenje za autističnu decu. I, otvorila su se vrata pakla. Decu nastavnici nisu razumeli. Šestoro đaka, a dva nastavnika i medicinska sestra, logoped - nisu uspeli da zaokupe dečju pažnju. Nisu im pružili toplinu koja je lekovitija od leka. Nisu našli adekvatne sadržaje, koji bi im ispunili dan. Da su barem pogledali film, a morali su, drugačije bi se priča završila. U filmu u kojem je Jovana bila autistična deca imaju svoje pozorište, svako svoju ulogu. Nastavnici koji nisu gledali film počeli su da optužuju: deca su nevaspitana. Agresivna su. Luda!
Rada sa ostalim roditeljima pokušava da objasni šta je autizam, bolest kojoj još niko nije pronikao u nastanak. Nije uspela. Onda je pisala na sve moguće adrese. Direktor (ime mu namerno ne spominjemo, za to će već biti prilike), rekao je roditeljima: „Mi smo osposobljeni za mali autizam, za veliki - nismo.“
Jovana, kad se vrati iz škole, priča nam Rada, baca bojice. Cepa sveske. Viče: „Neću u školu“, i to bezbroj puta ponavlja. U mami koja ju je vodila u školu vidi izvor svih muka... I, Mitići su, kao i ostali roditelji, povukli decu iz škole.
- Sad mi nadležni kažu da je lek za moje dete - dom - očajna je Rada Mitić. - Koji dom, pitam. Odgovorili su mi: Stari Lec. To je utočište za duševne bolesnike. To znači, za Jovanu medikamentozna terapija. Ona je za naše dete kontraproduktivna. Zamislite, kad posle takvih lekova gledate rođeno dete da sve čupa sa sebe. Sa nas. Sve ćemo izdržati, a kako će ona bez nas u tom domu.
Rada Mitić sama se obratila Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj u Beogradu. Tamo su je razumeli, jer se ovde - kaže nam - razumeju u struku.
- Rekli su mi da bi bili radi da Jovanu prime, ali je nevolja na nevolju što je naše dete, valjda jedino, koje osim autizma ima i celijakiju, alergiju na brašno i mleko. To podrazumeva poseban režim ishrane, takvih uslova u Palmotićevoj, priznali su, nemaju.
Ponovo vreme prošlo: pred nama slike sa promocije i nagrade za film, scene iz San Sebastijana, kroz špalir gledalaca potreseni sudbinom autistične devojčice, između aplauza i suza, defiluju glumci i autentični lik - Jovana iz Kačareva. Čuje se: „Digni glavu, Joco, sad si zvezda.“ Devojčici ne dopire do svesti šta joj se događa. Ona ima svoj svet, neki svoj san.
Jovana Mitić danas ima 18 godina. Imala je četiri, kada su lekari prepoznali - autizam! Tada je postala tvrđava, neprobojna iznutra i spolja. Pokret i reč, telo i um povukli su se u svoj zamišljeni zamak. Od tada ne pušta nikog unutra, a ne može da se izbori da iz njega izađe.
- Šta mi vrede nagrade i sve što je prošlo, kad se naše dete s dušom deli - govori Jovanina mama.
Okrenula je ključ u bravi. Ušli smo u kuću Mitića. Jovana pruža ruke. Stiže brzo nekoliko nevezanih pitanja, pa krik: „Jao, teško meni“.
A onda, ponovo taj prokleti zid koji podiže oko svoga sveta. Iza njega probijaju Jovanine pesme: „Nadvilo se tamno nebo, kao moja duša.“ Pa, druga: „Kad sklopim oči, kad sklopim oči.“
Jovanina mama Rada Mitić, plaši se ovih pesama.