Tajne jame u centru Topole

 OBRAČUN sa ideološkim protivnicima nove komunističke vlasti u Topoli počeo je odmah posle oslobođenja 12. oktobra 1944. godine.
Tačan broj žrtava tek treba da se utvrdi, jer su mnogi likvidirani u Aranđelovcu, Kragujevcu i drugim gradovima, ali se procenjuje da su preki sudovi na smrt osudili najmanje 150-200 ljudi. Njihova tela su zatrpana u jamama u centru grada, u rovovima na Oplencu, u neznanim grobovima po okolnim selima, a priča se da su neki leševi bacani i u bunare.
Miladin Gavrilović, direktor Zadužbine kralja Petra Prvog na Oplencu, koji se bavi ovom temom, kaže da nema spora da su se pobednici posle Drugog svetskog rata svojski potrudili da uklone sve one za koje su i samo pomislili da mogu da im predstavljaju bilo kakvu smetnju.
- Bilo je previše ideološki ostrašćenih koji su svakog privedenog čoveka smatrali za zločinca. Među onima koji su pobijeni nalazili su se i ljudi koji su učinili zlodela, ali je stradao i veliki broj potpuno nedužnih.
Glavno stratište za likvidaciju „narodnih neprijatelja“ nalazilo se u samom centru varoši, u dvorištima iza ondašnje i sadašnje zgrade opštinske uprave, opštinskog suda i policije. U blizini je bila i zgrada Ozne, koja je pre dve godine srušena.
- Najveći broj je ubijen posle oslobođenja Topole, uglavnom do kraja 1944, ali i početkom 1945. godine. Nova vlast je tu imala svoje zatvore, gde su privedene ljude veoma kratko zadržavali. Tu su ih isleđivali, odmah su ih streljali i zakopavali na više lokacija iza opštine, suda i policije.
Čitav taj prostor dugo je, na čuđenje meštana, bio neizgrađen i neobeležen. Tek mnogo godina kasnije niklo je naselje - službeni objekti, stambene zgrade, zelena pijaca. Na vratima zatvora iz kojih su ljudi izvođeni na streljanje, još stoje gvozdene šipke.
- Grobnice su se nalazile sa desne strane današnje Ulice Mile Selje. Pričali su mi ljudi koji su radili na izgradnji kuća da su prilikom kopanja temelja nailazili na ljudske kosti, ali je sve to zataškavano, moralo je o zločinu da se ćuti.
Nisu sve komunističke žrtve ostale na glavnom stratištu. Miladin Gavrilović je bio u prilici da razgovara sa čovekom meštaninom, koji je lično učestvovao u prebacivanju nekih leševa na Oplenac, negde u proleće 1945. godine.
- Novim vlastima je stigla dojava da će Topolu da poseti međunarodna komisija Crvenog krsta, koja je saznala da se po Srbiji vrše masovna streljanja i gde su lokacije sa leševima pobijenih. Vlast je odmah dala nalog da se već u toku naredne noći otkopaju leševi na glavnom stratištu i prebace na manje vidljivo mesto.
Od jednog seljaka iz Topole, nekog Radojkovića, za taj transport su iznajmljena zaprežna kola sa kanatama. Na stratištu su otkopane plitke grobnice. U tri ture su leševe prenosili u još nezatrpane rovove koje su Nemci kopali oko Oplenca prethodne jeseni.
- Taj čovek mi je pričao da je bila neverovatno tamna noć, ali je njegova procena da je moglo da bude trideset-četrdeset ubijenih ljudi - kaže Gavrilović. - Leševi su već bili u poluraspadnutom stanju. Jedva su ih tovarili vilama i lopatama, dovozili do Oplenca i istovarivali u rovove u koje su ih zatrpali. Čovek se kune da u životu ništa strašnije od tih leševa nije video i od tada tim delom Oplenca nikada više nije mogao da prođe.
Rovovi sa leševima nalaze se na jugoistočnoj strani Oplenca. Svedok i učesnik događaja, koji se posle 63 godine jedva pribrao da ponovo dođe na ovo mesto, nije mogao baš precizno da odredi lokaciju, ali je označio prostor od nekih 100-150 metara kvadratnih.
Kola kojim su leševi prebačeni na Oplenac posle toga su dobro oprana i vraćena vlasniku. Taj seljak je posle nekoliko dana išao tim kolima da kosi travu. Mnogima je pričao da njegova stoka tu travu nije htela da jede.
- Taj prostor na Oplencu treba istražiti i otvoriti - smatra Gavrilović. - Jer, ako su neki sebi dozvolili da zbilja raspolažu tuđim životima, a raspolagali su i mrtvima, moramo da se suočimo sa tim događajima da se takve likvidacije ne bi ponovile.
Da bismo konačno znali šta se dešavalo posle Drugog svetskog rata, potrebno je da sva arhivska građa bude potpuno dostupna istraživačima, a ne kao što je sada slučaj, naglašava Gavrilović, da istraživač mora da zna više od onih koji rade u arhivu da bi naručio šta mu treba.
Osim toga, država Srbija i njene institucije treba da budu spremne da se suoče sa bolnom prošlošću, što za sada još nije slučaj. Primer je otvaranje jame na Oplencu, u koju je bilo bačeno 27 žrtava nemačkog streljanja.
- Pre tri godine, po nalogu Tužilaštva za ratne zločine, ekshumaciju je obavio Institut za sudsku medicinu VMA. Mi smo u devedeset odsto slučajeva utvrdili žrtve, direktni srodnici su dali krv za DNK, ali do sada ništa nije urađeno. Ako država nije spremna da se suoči sa nemačkim zločinom, kako će da to učini u slučaju komunističkog zločina. To konačno moramo da uradimo, da ne bismo takva pitanja ostavljali narednim generacijama - kaže Miladin Gavrilović.

DRAGAN JOVANOVIĆ, PREDSEDNIK OPŠTINE TOPOLA
DEDA STRELjAN ZBOG VLADIKE NIKOLAJA
PODRŽAVAM akciju „Večernjih novosti“ i Instituta za savremenu istoriju, jer je istina o komunističkim čistkama moralni dug prema ljudima koji su bez suda i krivice, ali zato što su bili na nekoj drugoj strani, brutalno ubijeni, a da ni njihovo ime sve ove decenije nije smelo da se pomene - kaže Dragan Jovanović, predsednik opštine Topola.
- Očekujemo da država što pre formira komisiju koja će da pronađe sve tajne grobnice. Te jame treba otvoriti
i žrtve identifikovati. Konačno ih treba dostojno sahraniti i ta mesta obeležiti.
Mi ćemo tražiti da se otvore rovovi na Oplencu. Što se tiče stratišta u centru grada, kopanje je danas nemoguće, jer su komunisti nad kostima podigli naselje.
U čistkama posle Drugog svetskog rata ubijen je i deda Dragana Jovanovića, sveštenik Aleksije Jovanović Blaznavac iz sela Blaznava.
- Deda je u Prvom svetskom ratu ispovedao prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića na Solunskom frontu, bio je odlikovan od kralja Aleksandra, imao je i tabakeru sa kraljevom posvetom. Ali, njegov najveći greh je bio što je posetio vladiku Velimira Nikolajevića u zatvoru u Dahau. Da bi tamo mogao da ode, od Nemačke je dobio dozvolu, tzv. ausvajs. To nisu mogli da mu oproste i zato su ga ubili - kaže unuk.

O GENERALU DRAGOLJUBU MIHAILOVIĆU
NAJOPASNIJI NEVIDLJIVI KONCI
MILADIN Gavrilović je član državne komisije za utvrđivanje činjenica u vezi sa streljanjem i lokacijom groba generala Dragoljuba Mihailovića.
- Država se dosta korektno ponela, međutim, nedovoljna je saradnja drugih organa. Dozvoljen je pristup svuda, ali daju na uvid samo ono što tražiš, tako da mora da se tumara po mraku. Ali, svi članovi komisije, sa Slobodanom Radovanovićem, republičkim javnim tužiocem na čelu, odlučni su i uporni da nećemo prestati sa radom dok se posao ne završi.
Gavrilović otkriva da značajnih pomaka ima, ali se do istine još nije došlo. On je optimista, ali ne gaji iluziju da će sve biti lako i brzo.
- Najopasniji su nevidljivi konci koje neki povlače tamo negde iza nas, koji su svojevremeno bili uticajni, a uticajni su i danas. Najveći broj njih ćuti o desetinama hiljada zločina, zato što su bili učesnici i povezani sa tim zločinima.
Z. GOLUBOVIĆ
* * * * * *

DRAGAN HADŽIĆ, milanovčanin, živi svedok komunističkih zločina u takovskom kraju, poseduje i originalne spise sa imenima ubijenih

NA VAŠAR VODILI PREŽIVELE
DRAGAN Hadžić iz Gornjeg Milanovca živi je svedok komunističkih zločina u Takovskom okrugu. Kao nekadašnji partizan i čuvar zatočenih „neprijatelja države“, Hadžić ne samo da je prisustvovao masovnim streljanjima, već je i jedan od retkih ljudi, koji danas poseduje originalne i pečatirane spise sa imenima ubijenih.
- Samo prvog dana posle rata, partizani su u Milanovcu streljali 46 ljudi. Spiskove koje imam jasno pokazuju da su komunističke vlasti pred kraj 1944. i 1945. godine u Takovskom okrugu ubile 622 čoveka. Naravno, spiskovi nisu kompletni. Primera radi, streljani su i mnogi moji rođaci, čijih imena ovde nema - otkriva 83-godišnji Hadžić za „Novosti“.
Naš sagovornik potiče iz stare i ugledne milanovačke porodice i kao takav 1943. godine priključio se četničkoj brigadi. Jednom prilikom, zarobljen je od strane partizana iz takovskog kraja.
- Znali su ko sam i nisu me ubili. Umesto toga su nekoliko momaka iz uglednih porodica, među kojima sam bio i ja, vodili po vašarima i pokazivali narodu, kako smo, eto, i mi pristupili partizanima. U pitanju je bila obična propaganda. Jednom prilikom sam pobegao, ali su mi javili da će mi zatvoriti celu porodicu, ukoliko se ne vratim - objašnjava Hadžić.
Kao 18-godišnji mladić, Dragan je postao čuvar „neprijatelja države“, odnosno „uhapšenih“ ljudi, koje su partizani odredili za likvidaciju.
- Nije tu bilo nikakve presude. Ubijali su i đake, domaćice, koje su proglasili špijunima, ljude koji apsolutno nikakve veze nisu imali sa ratom. Masovna grobnica se nalazi odmah pored groblja Brdo mira u Milanovcu. Porodice su posle dolazile noću da kopaju i traže svoje najbliže, pa su neko vreme partizani organizovali straže. Na tom mestu danas se nalazi borova šuma, koju su posle zločina komunisti zasadili.
Hadžić otkriva da su komunisti u Milanovcu svakog dana streljali od troje do desetoro ljudi.
- Uglavnom su bila organizovana dva streljanja dnevno, rano ujutro i kasno uveče. Imena ljudi, zajedno sa pečatom nalaze se na originalnim dokumentima koje i danas čuvam. Slični spisi su uništavani svuda po Srbiji. Jednostavno, želeli su da sakriju sve tragove svojih zločina.

SPASAVAO ČETNIKE
DRAGAN Hadžić otkriva i da su 1946. godine, u akciji hvatanja četničkih brigada, komunisti ubili 47 ljudi.
- U akciji hvatanja sam i ja učestvovao, ali sam se trudio da pre svih stignem do odbeglih četnika, jer ako bi ih prvi pronašli neki ostrašćeni partizani ubili bi ih na licu mesta. Ovako, mnoge sam ubedio da pođu za mnom, formirao sam grupe sa zatvorenicima i sačuvao im glave na ramenima. Sudili su im, slali na robiju, ali su makar ostali živi - priseća se Hadžić.

A. PALIĆ

* * * * ** *

REAGOVANJA I POLEMIKE
PREDRAG EJDUS, glumac:
SRUŠITI ZAVERU ĆUTANJA
IZVANREDNA inicijativa „Večernjih novosti“ koja sa sobom nosi i mnogo zamki, dilema i pitanja. Krajnji je trenutak da se te sve zakopane tajne istraže i koliko je to moguće da se stave na svetlost dana.
Opasno je da se ova tema koristi za dnevno političke potrebe kako bi se stvorile nove još dublje podele. Bojim se da će mnogi u ovome videti političku šansu za sebe i da im je do toga stalo više nego do upokojenja žrtava i ospokojenja njihovih potomaka.
Teško će se utvrditi tačan broj likvidiranih i pobrojati sva stratišta i tajne grobnice ali je dragocen vaš pokušaj da se sa žrtava sruši taj zid ćutanja.
Mnogo puta smo u istoriji zatrpavali istinu o stradalnicima. Primer je i Staro sajmište pored koga smo prolazili više od 50 godina, ne obraćajući pažnju da su na tom mestu pogubljeni mnogi ljudi u logoru.

MILORAD BATA MIHAILOVIĆ, slikar
GREH PROTIV NARODA
BIO bi greh da se to pitanje zapostavi, obesmisle razlozi i grobovi ne obeleže. Jer, ubijeni su ljudi koji pripadaju jednom narodu. Na taj način je i narod bio ubijan zajedno s njima.
Nikad narod nije sam izmislio svoja politička mišljenja, nego moćniji od njega, oni koji vladaju, koji su ga terali da izabere put. Voleo sam da idem u narod i, koliko ga poznajem, ako počneš da ga mučiš politikom, samo ga zbunjuješ.
Greh je da ne ostavimo trag svojim mrtvima. Jer, naši mrtvi nikada nisu bili protiv naroda.

VENCESLAV GLIŠIĆ, istoričar
TEMELJNO DOĆI DO ISTINE
CENIM napore „Večernjih novosti“ da dođu do pune istine o žrtvama, ali istovremeno zameram mladim istoričarima što se temeljnije, ozbiljnije, studioznije ne bave tom temom.
Vaš zadatak nije da utvrdite naučnu istinu već da iznesete temu na raspravu i to radite uspešno. Ali, istoričari moraju da da daju dokumentovanu nadogradnju da potpuno istraže to pitanje.
Suština je da se popišu imena žrtava i tako da se dođe do tačnog broja, a ne da se licitira sa hiljadama i desetinama hiljada likvidiranih. Osim u Beogradu, svugde po Srbiji se radi o stotinama i desetinama streljanih, a ne o hiljadama.
Savetujem mlade istoričare i da sa dozom istraživačke skepse uzimaju iskaze svedoka i da uvek saslušaju više strana i pozovu se na više arhivskih dokumenata. To je rovovski i važan posao koji ne trpi i ne zaslužuje improvizaciju.

RADOSLAV STOJANOVIĆ, profesor međunarodnog prava
DA SE NE PONOVI
VAŠA inicijativa ide u prilog nečemu sa čim sam počeo karijeru u Demokratskoj stranci početkom devedesetih godina. U mom prvom govoru istakao sam da naša misija mora da bude posvećena i nacionalnom pomirenju jer se građanski rat od pre šest decenija ne može drugačije završiti.
Istina o tom građanskom ratu je preduslov da bi društvo moglo normalno da nastavi da živi. Kad se završe međunarodni ratovi, vojske se povuku svaka u svoju zemlju, a kad se završe građanski ratovi komšije ostaju da žive zajedno.
Objavljivanje svih činjenica iz tog vremena je dobro jer je nužno da se otkrije sve što je proizvelo građanski rat i sva zla do kojih je taj rat doveo. Da se ne bi više nikada tako nešto ponovilo.