Čeda vampir postao žaba

ZLATOKOP je tipično moravsko selo tik uz Vranje. Od grada ga deli tek naselje živopisnog imena - Palestina, i most preko Južne Morave. Meštani važe za snalažljive, a to znači da većina njih radi u Vranju, ali imaju i imanja u selu - zlu ne trebalo.
U Zlatokopu žive tri kategorije stanovništva - starosedeoci koji glume građane, došljaci sa okolnih brda i Bugari, dunđeri koji se takoreći rađaju sa mistrijom u ruci. Tako se Zlatokopčani šale na svoj račun. Ali, nije ovo selo po tome poznato. Zlata, takođe, ni u tragovima ovde nema. Ono što ih je proslavilo je priča o Čedi vampiru koji je pohodio Zlatokopčane pre petnaest godina kad se upokojio. Međutim, neki i sada tvrde da je Čeda tu, samo što u selo navraća mnogo ređe.
Najuporniji u takvim tvrdnjama je Jovan Trajković, Vane Ubavinja, iliti lepotan u prevodu na srpski. Svojevremeno je protiv Vaneta policija podnela i prijavu za uznemiravanje javnosti, ali on ne haje. Tvrdi da je sve bilo "izistinski".
- Sve se desilo početkom 1994. godine. Čeda je bio vojno lice. Umro je naprasno, verovatno od srca. Njegovi ukućani su me pozvali da ga traktorom prevezem do groblja. Nije mi bio ni prvi ni poslednji koga sam dovezao do večne kuće. Ali, odmah sam video da nešto nije normalno - započinje Vane priču o Čedi, verovatno najčuvenijem srpskom vampiru posle Save Savanovića, dok sedimo u njegovoj bakalnici u centru sela koja se, naravno, zove "Ubavinja".
Sanduk u kome je bio Čeda nikako nije mogao da se zatvori, seća se Vane. Zato je rodbina uzela konopac i prevezala sanduk, tek da pokojnik ne ispadne usput.
- Prođe nedelju dana od sahrane, kad ja na svom traktoru vidim parče od onog konopca. Tada je sve počelo. Glas da se Čeda povampirio brzo se proneo selom - seća se Vane.
U radnji još nekoliko Vanetovih komšija. Živo se sećaju tog vremena kad su bili u samrtnom strahu da baš nekog od njih Čeda ne pohodi. I sada im nije svejedno, a tada su zaključavali kuće, stavljali reze na prozore, sa prvim mrakom legali u krevet.
- Neki su u dovratke trpali beli luk, drugi glogove kočeve, treći su mislili da će da im pomogne češalj za konoplju. Kučići su lajali po celu noć, kao da su predosećali neku nesreću. Kod mene u kući svetla su se gasila sama od sebe, na tavanu je nešto lupalo, krckali su zidovi - nastavlja Vane.
Priča o Čedi vampiru brzo se raširila i Srbijom.
- Sećam se, dođu novinari, vidi se da su isprepadani, ali, šta će, moraju da rade posao. Jedni su došli u gluvo doba noći, valjda da bude autentično. Uključili kamere i otišli na groblje. Tek što su prekoračili grobljansku kapiju, pogasiše im se kamere. Samo su ih pobacali u žbunje i zbrisali glavom bez obzira - tvrdi Vane.
Njega naročito nije ostavljao na miru.
- Ležim i osećam kako mi se penje nešto uz noge, dođe do grudi i davi me. Taman pomislim gotov sam, a ono petli najave zoru - priseća se Vane svojih muka.
I sudiji za prekršaje je objasnio da nije šala, da je Čeda stvarno u selu.
- Shvatio je i sudija ozbiljno i nije me kaznio. A ja rešim, u dogovoru sa još nekim ljudima da "sredim" Čedu. Otišli smo na njegov grob u ponoć, poneli smo flašu rakije, glog, beli luk, crveni konac, igle. Popismo za njegovu dušu, a onda zagazismo u Moravu i sve ono što smo poneli bacismo. Kad poče neka žaba da krekeće, mi tutanj. Ubeđen sam da se Čeda tada pretvorio u žabu - ozbiljno tvrdi Vane.
Vane ni za živu glavu ne pristaje da se slika pored Čedinog groba.
- Toliko sam muka od njega video, pa još da se slikam. Ne dolazi u obzir. Nikad se ne zna - ubeđen je Vane.
I sve je u Zlatokopu naizgled normalno. Dok ne zakrekeće žaba.

NEMA NIKOG
ČEDA je imao 69 godina kad je umro. Imao je jednog sina, on je završio u ludnici, pošto je zaklao svoju ženu. Od Nakića više nikog nema u selu - priča Vane.