SLOBODAN HOMEN, DRŽAVNI SEKRETAR MINISTARSTVA PRAVDE: SVE TAJNE IZNETI NA VIDELO PODRŽAVAM inicijativu da se oformi državna Komisija za pronalaženje svih tajnih grobnica u zemlji u kojima se nalaze i streljani posle oslobođenja 1944. godine - izjavio je za "Novosti" Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde. Homen, koji je i član Komisije za utvrđivanje istine o smrti generala Dragoljuba Mihailovića ističe da će oni dostaviti javnosti na uvid i svu dokumentaciju vezanu za nepoznate lokacije na kojima su žrtve zakopane: - Formalno, Republičko javno tužilaštvo i Ministarstvo pravde mogli bi da iniciraju formiranje još jedne Komisije za otkrivanje istine o svim stradalnicima, kojima se ne zna ni grobno mesto, ni zašto su ubijeni. Njihove porodice to moraju da saznaju - kaže nam Homen. On smatra da do suštinskog pomirenja u našoj državi ne može doći sve dok se ne progovori otvoreno o svim tajnama iz prošlosti: - Na svetlost dana treba da izađu i sve ono što su ružno radili i četnici i partizani. Bio je rat i činjeni su zločini. I zbog istorije, ali i zbog morala ovog društva, te zakopane istine se moraju staviti na videlo - ističe Homen. Državni sekretar smatra i da je baš sada pravo vreme da se i Srbija konačno suoči sa svim istinama iz Drugog svetskog rata: - Slične inicijative su pokrenute i u Sloveniji i u Hrvatskoj, tako da ne stoje primedbe da ovo nije trenutak za te teme. Sazrelo je vreme da se ceo region suoči sa istinom, a da se sva predubeđenja odlože na stranu. To će izroditi jedan novi kvalitet za budućnost - zaključio je, za "Novosti", Homen. P. V. * * * * * GENERAL STEVAN MIRKOVIĆ, UČESNIK NARODNOOSLOBODILAČKE BORBE: STRELjANI ZLOČINCI! BIO sam direktan učesnik i svedok događaja za vreme i posle Drugog svetskog rata. Tvrdim da su partizanske vlasti streljale isključivo zločince i neprijatelje, a ne nevine građane! To za "Novosti" tvrdi general-pukovnik Stevan Mirković, pripadnik Desete krajiške brigade, koji je jedno vreme proveo i kao stražar u Ozni u Beogradu: - Spiskovi su postojali, ali na njima su bili isključivo zločinci. Tito je osnovao Vojne sudove na nivou brigada još na početku rata. Oni su perfektno obavljali posao i 1944. godine, po oslobođenju. Niko nije streljan bez presude. * Mnoge presude ne postoje ili su donete tek posle egzekucije? - To su priče. Vojni sudovi su radili perfektno. Zločince su ubijali i Amerikanci, i Englezi, i Francuzi, i Rusi, pa i mi. Takav je rat. * Postoje istorijska dokumenta da su u Beogradu likvidirani i civili koji nisu učestvovali u ratu? - To je čista propaganda. Partizani nisu ubijali zbog ideoloških razlika. Zašto bi Tito ubijao političke protivnike kad je, kao pobednik imao apsolutnu podršku. * Osnovano se pretpostavlja da je u Beogradu posle oslobođenja streljano više od 5.000 ljudi? - To su priče za malu decu. Streljano je oko 120 ljudi, jedan spisak je objavila i "Politika", i to su bili neprijatelji i zločinci. Ostali su ubijeni u ratu. Svima je presuđeno po pravdi. Avnoj je doneo i Zakon o amnestiji, po kome su oslobođeni mnogi koji su "koketirali" sa neprijateljima. Tada je, i po rečima vlasnika "Politike" Ribnikara, mnogima u Beogradu laknulo. * Streljani su i ljudi po kratkom postupku, samo ako ih prijave građani da su neprijatelji? - Bio sam stražar Ozne i lično sam se uverio da su svi proveravani i da niko nije ubijen tek tako, kako se sada priča. Suđeno im je. * Imaju li pravo potomci žrtava na grobno mesto svojih predaka? - Nemam ništa protiv da oni kopaju i traže grobove svojih predaka. Mada, neće ih naći. Mnogi bi sada da dižu spomenike kako bi njihovi preci postali heroji. To nije dobar redosled. Prvo se postaje heroj, pa mu se onda diže spomenik. DRAŽIN GROB NE POSTOJI HOĆE li država naći grob generala Dragoljuba Mihailovića? - Ni Hitleru, kao ni mnogim fašistima kojima je suđeno u Nirnbergu nije nađen grob, pa se neće naći ni Draži. Grobovi krupnih zločinaca se ne obeležavaju. Njegov grob - ne postoji! P. V. * * * * * VID ROGIĆ OTKRIVA MESTO NA KOJEM JE MOŽDA UBIJEN ĐENERAL DAN KAD JE UBIJEN DRAŽA BILO je jutro, toplo julsko 1946. godine. Koze su pasle travu i bagrem pored Centralnog groblja u Beogradu, uz današnju Ulicu Ignjata Joba, a ja sam sekao travu i stavljao je u džak da je sušim za zimu. Iznenada, na oko 50 metara od mene, u samom groblju, začuo se rafal mitraljeza. Uplašio sam se i brzo legao da bi me visoka trava sakrila. Posle nekoliko minuta, čulo se pet-šest pucnjeva sa malim razmacima. Premro sam. Istoga dana saznao sam da je ubijen Draža. Ovako priču počinje Vid Rogić (82), penzionisani geodeta. Poslednjih šest decenija živi u Ulici Valentina Vodnika 7, nedaleko od Centralnog groblja, na kom se dogodila jedna od mnogih egzekucija tadašnjih "državnih neprijatelja", čiji je on bio svedok. - Odležao sam još nekoliko trenutaka u travi i onda počeo da bežim, što su me noge brže nosile. I koze su bile preplašene. Od straha im je curilo mleko i ostavljalo trag u prašini kuda smo jurili - seća se Vid. - Bio sam tada momak od oko 18 godina. Znao sam za česta streljanja koja su partizani organizovali. Svi smo tada bili potencijalni špijuni, a sumnjiv je bio svako ko nije glasno vikao "Živeo Tito", ili u kog je komšija uperio prstom. Pre nego što je poveo koze na pašu toga jutra, bio je u pekari, na uglu današnje Zaplanjske i Mirče Aceva, koju je držao stariji par Makedonaca. Vid je zarađivao pomagajući oko svođenja računa, jer su gazde bile nepismene. - Dok sam radio uobičajeni posao, odozdo, turskom kaldrmom, dolazila su četiri vojna kamiona, potpuno zatvorena sa svih strana. Prošli su pored pekare i nastavili u pravcu groblja - seća se Rogić. - Začudio sam se, jer još od okupacije kroz ovaj kraj nisu prolazili kamioni. Posle završenog posla u pekari, vratio sam se kući po koze i poveo ih na pašu. Umesto sadašnjih kuća i ulica, u ovom kraju su tada bile njive. Toga popodneva, posle pucnjeva koje je čuo, otišao je kod komšije i drugara, pet godina mlađeg, Mileta Blagojevića, dve ulice dalje, u Tvrtka Velikog. - Mile me je pozvao i šapatom ispričao kako je im je rano ujutru došao njegov ujak na doručak, umoran, i njegovoj majci i ocu rekao: "Ubili smo Dražu, jutros". Odmah sam taj događaj povezao sa onim što sam istog jutra sam doživeo. Kasnije su moj otac i Boško Blagojević, Miletov tata, razgovarali o tome kako je u rano jutro streljan Draža. ĆUTANjE GROBAR Mitar, koji je tada radio na groblju, sigurno je nešto znao, ali takvo je bilo vreme, nije smelo da se zucne - priča Vid Rogić. - Raspitivao sam se i kod sveštenika Gvozdena, ali ni on navodno nije čuo ništa. B. C. * * * * * * NA SPISKU STRELjANIH "DRŽAVNIH NEPRIJATELjA" NAŠLI SU SE I MNOGI POZNATI BEOGRADSKI UMETNICI, GLUMCI, PISCI, MUZIČARI... SPUSTILI SU IM ZAVESU I NA ŽIVOT KADA je došlo oslobođenje, zavesa je pala na život mnogim beogradskim glumcima koji su bili na pozornici i tokom rata! Na "Politikinom" spisku od 105 streljanih nalazi se i Aleksandar Cvetković, jedan od najtalentovanijih glumaca svog vremena, koji se isticao u Nušićevim komedijama. Optužen je da se "kao glumac u raznim Nedićevim pozorištima i preko radija, istakao ismevanjem i omalovažavanjem Engleske, Sovjestkog saveza, Amerike i našeg narodno oslobodilačkog rata". Na crnom spisku bio je i komedijaš Jovan Tanić, iako je u Beograd ušao sa oslobodiocima, priključivši se partizanima. Optužen je za "ismevanje partizanskog pokreta i služenje okupatoru". Nije mu oproštena šaljiva replika sa scene, kada je jedan lik viknuo: "Idu partizani!", a on je odgovorio: "Šta? patlidžani?" Osuđen je jer je bio na ravnogorskoj skupštini u selu Ba, januara 1944. godine. Streljan je i glumac Ljuba Vasiljević, koji je radio u "proljotićevskom” pozorištu Srbobran. Junak tragikomedije bio je Lazar Jovanović, poznat kao Lepi Laza. On se našao na spisku od 105 streljanih. Objavljeno je da je ubijen jer je "denuncirao više rodoljuba kod četnika koji su ih pobili... i istakao se u širenju laži i kleveta protiv NOP..." Ali, Laza je izbegao smrt i bio zapažen kasnije na pozornicama u Nišu. I umetnička grupa sa Čukarice "Čika Duško", koja je delovala u okviru Crvenog krsta, bila je na žestokom udaru oslobodilaca. Dušan Ilić, vođa grupe, uhapšen je i streljan bez sudskog postupka, a sa njim i članovi muzičkog tria iste grupe: Antonije Tonko Milanović, prva violina, Radoslav Cule Pavlović, druga violina (otac mu streljan u nemačkom logoru kao ravnogorac) i Boško Savković (harmonika). Članovi porodica streljanih umetnika ne znaju gde su stradalnici pokopani: - Moj brat je svirao violinu, rat ga nije zanimao - rekao je za "Novosti" Boško Milanović, koji je podneo i zahtev za rehabilitaciju svog rođenog brata Antonija. - Gde su mučenici zakopani ne mogu ni da pretpostavim. Teško da ću to ikada i saznati. Tada sam imao 14 godina. Glumica Olga Spiridonović svedoči da je po oslobođenju Beograda uhapšeno mnogo umetnika i da je bila u višednevnom pritvoru u Upravi grada sa: Nadom Riznić, Gordanom Gošić, Rut Parnel, Nadom Aranđelović (primabalerinom), Nikolim Cvejićem, Stanojem Jankovićem, Mirkom Milosavljevićem, Vladetom Dragutinovićem... Tu grupu su prebacili u Glavnjaču, a glumicu Žanku Stokić su pustili iz zatvora...       SRDOČ ČLAN umetničke grupe Čika Duško bio je i legendarni jugoslovenski glumac Milan Srdoč. On je na sreću, pre hapšenja i streljanja, mobilisan i poslat na front. P. V. * * * * * * NEĆEMO DA SVODIMO SRPSKE RAČUNE RAZLIČITA su reagovanja na akciju Instituta za savremenu istoriju i "Novosti". To smo i pretpostavljali. Jer je "Otkopavanje istine", kako je naslov našeg pokušaja, bolna tema. Zaseca u živo meso. Otvara rane. Budi tužna sećanja. Vraća se u zbivanja od pre šezdeset godina. Ne, nećemo da prepravljamo istoriju. Da brojimo mrtve četnike i osuđujemo žive partizane. Da pravdamo ičije zločine i sada streljamo, tobože, nevine osvetnike. Ne. Nemamo nameru da svodimo račune srpsko-srpskog ubijanja. Ne. Hoćemo da pokušamo - kao što pokušava državna komisija da utvrdi mesto pogibije đenerala Draže Mihalovića - da otkrijemo zatrpana, zaboravljena mesta, na kojima su streljane, ubijene, često bez presude, sa naknadnom odlukom, u noći, bez ičijeg znanja, hiljade građana Srbije. Ne u ratu, nego posle oslobađanja gradova. Zašto ne bismo obeležili ta mesta? Zašto tu ne bi bili dostojni spomenici sa imenima? Crkve ili crkvice. Zašto se tu ne bi smele upaliti sveće za pokoj duše? Šta je grešno u tome što bi svi imali svoj grob? Ne, ne vraćamo ratnu, divlju mržnju, i zlokobni duh srpskih deoba i svađa. Naprotiv. Mislimo da bi, posle toliko decenija ćutanja, prećutkivanja onog što se desilo, demokratska vlast moderne, proevropske Srbije, učinila civilizacijski čin, nacionalni čin otrežnjenja, da ta dva nesrećna, tragična, politički uskovitlana pola - pomiri. Srbija je već donela zakon kojim pripadnike Ravnogorskog pokreta izjednačava u boračkim pravima sa partizanima. Neće četnicima zasijati kokarde, ni partizanima otpasti petokrake, ako se strašna stratišta streljanja i bratskog ubijanja dostojno, pravoslavno, obeleže. Uz podsećanje da među streljanim i zakopanim nisu sve pripadnici četničkog pokreta, nego i mirni građani, koji nisu bili ni na kojoj strani, koji su čekali da tutnjava topova prođe, od profesora univerziteta do rabadžija... Nećemo time lišiti partizanski pokret smele antifašističke borbe. Nećemo time opravdati bilo čija zlodela, a bilo ih je na sve strane. Da se to učini, bez pompe, bez isticanja pobednika i poraženih, potrebna nam je - zajednička dobra volja. Malo demokratske svesti. Malo svesrpske hrabrosti da se zacele rane koje predugo ostaju otvorene, predugo krvare, predugo bole. Srbiji je na pretek pogibija, leleka, kuknjave, crnih marama, bratske ubilačke ruke, nespokoja, deoba, podela, progona, krstača... Potreban joj je - sveopšti mir. I mir mrtvih. I mir živih. Mir budućnosti.       * * * * *

REAGOVANJA I POLEMIKE

MIHAILO MARKOVIĆ, AKADEMIK POGREŠAN PRISTUP - SMATRAM da se pogrešno pristupa toj temi koja je takođe i prenaduvana. Ne želim da učestvujem u polemici o tome. To nije ni predmet moje lične i profesionalne preokupacije - rekao nam je akademik Mihailo Marković, filozof. RADOŠ LjUŠIĆ, ISTORIČAR NE CENIMO PRETKE SRBIJA treba da zna ime svake žrtve i da, kao država, obeleži grobno mesto svim ubijenim - izjavio je za "Novosti" Radoš Ljušić, istoričar. - Nemci su obeležili grobno mesto svakog svog vojnika ubijenog posle Drugog svetskog rata, bez obzira na to u kom delu sveta je poginuo. Retke su države koje im to nisu dozvolile - navodi Ljušić. On smatra da Srbija bar na svojoj teritoriji to mora da uradi: - Možda je zbog tih zakopanih tajni, život u Srbiji najjeftiniji. I možda baš zbog toga ne cenimo dovoljno svoje pretke. Moja sestra i ja ne bismo bili ni živi da je moj otac ubijen 25. novembra 1944. godine, kao što je bilo planirano. Njemu je bog dao sreću, ali mnogi je nisu imali. Verovatno i zbog toga osećam dubok pijetet prema njima.       DRAGOLjUB MIĆUNOVIĆ, PREDSEDNIK SAVETA DS NE VREDE KAMPANjE - MENE nekrofilija ne zanima. Naravno da treba utvrditi istinu o zločinima, ali sada ispada da je bilo više žrtava nego građana. Svako ima pravo na grobno mesto, ali ne može se pitanje tajnih grobnica "isterivati" nekakvim kampanjama. Ja u tome ne bih da učestvujem - rekao nam je Dragoljub Mićunović, funkcioner DS. VLADAN BATIĆ, LIDER DHSS OTVORITI DOSIJEA SAMO od političke volje zavisi da li će sve tajne grobnice u Srbiji biti pronađene i obeležene - rekao je za "Novosti" lider DHSS i bivši ministar pravde Vladan Batić. - Nažalost, deo političke elite koji participira i u vlasti smatra da istinu treba čuvati zakopanu, kako se ne bi otkrila i zlodela njihovih predaka. Ključ je u potpunom otvaranju tajnih dosijea. Većinska politička volja još ne postoji za to, tako da nisam preterani optimista. Voleo bih da me realnost demantuje i da se pronađe grob generala Dragoljuba Mihailovića što bi bio prvi korak za otkrivanje svih grobnica. Ne može Srbija da se nada nekakvoj ružičastoj budućnosti, ako su joj temelji natopljeni krvlju nedužnih ljudi.       UDRUŽENjE "SLOGA MAJEVICE" OJAĐENI NAROD - NEIZMERNO smo vam zahvalni na razumevanju ojađenog naroda, kome su "titoisti" naneli stravične i nezaboravne bolove u duši - stoji u pismu koje je našoj redakciji poslalo udruženje "Sloga Majevice" iz Republike Srpske. Vaša odluka da otvoreno pišete o nedelima Brozovih "udbaša", samo je iskorak prema onome što će sutra izaći pred lice pravde i osude od nastradalog naroda na ovim prostorima. Podsećamo na naš stav i apel upućen na sve važne adrese, onima koji se bave problemima bivše Jugoslavije, da je neophodno preispitati i zločine koje su činili titoisti od 1941. godine. Taj naš apel od oktobra 2006. uzela je u razmatranje Skupština EU u Strazburu već početkom 2007, i po tom osnovu usvojila Rezoluciju o postkomunističkim državama u Evropi. - Mi smo obavezni da s Drugim svetskim ratom raščistimo do 2012. godine, ali samo po istini, a istovremeno i s ratom u vašoj zemlji, koji je organizovao i kontrolisao Titov obaveštajni korpus -rekao nam je svojevremeno visoki zvaničnik UN. Mi očekujemo i obelodanjivanje stratišta i u RS. Samo u Priboju na Majevici, u selu od 800 stanovnika, u novembru 1945. streljano je za jednu noć 71 omladinac i omladinka, starosti od 16 do 24 godine.