Kako će građani Srbije na svojoj koži osetiti svetsku finansijsku krizu? Čiji džep može biti najviše na udaru? Možemo li uopšte da razmišljamo da se provučemo sa prehladom dok je razvijeni deo planete dobio upalu pluća?
Niko u Evropi, sigurno, neće izbeći recesiju. Ova „dijagnoza“, koja znači usporavanje privredne aktivnosti, a samim tim i pad dohotka i porast nezaposlenosti, odnosiće se, kao nikada do sada, na one razvijenije države. Upravo suprotno zdravoj logici običnih ljudi.
Srbija, koja pliva u devetoj godini tranzicije, u kojoj je trgovanje hartijama od vrednosti tek u povoju, a investicioni i privatni penzijski fondovi blizu drugog ili trećeg rođendana, teško da može po šteti da se poredi i sa jednom članicom Evropske unije. Slično stoje i ostale zemlje u regionu. Uz mali plus ili minus, sve zemlje Zapadnog Balkana nalaze se na rubu uticaja svetskog finansijskog kraha.
Ipak, kako tranzicija nalaže da se oslanjamo na direktne strane investicije, njihov nedostatak može (a stručnjaci kažu i da hoće) žestoko da poremeti planove koji su deo dokumenta koji se upravo sada razmatra u Skupštini Srbije.
- Srbiji je svakog meseca potrebno 600 do 800 miliona evra da pokrije samo deficit tekućeg plaćanja, i to se radi investicijama i kreditima - tvrdi Janko Guzijan, državni sekretar Ministarstva finansija.

Kredit nije spas

Za privredni rast od šest odsto godišnje Srbiji je potrebno bar tri milijarde evra direktnih stranih investicija. Trenutno ne postoji ekonomski stručnjak koji bi mogao da predvidi kuda će krenuti svetski investitori, nakon što se oporave od trenutnog šoka izazvanog neslućenim štetama na finansijskim tržištima sveta. Moguće je da pođu i ka Srbiji, mada je, i pored najava izuzetnih podsticaja za one koji izaberu našu zemlju za svoja ulaganja, kreditni rejting Srbije niži od svih zemalja u regionu.
Spas nije, reklo bi se, ni u kreditima. Posebno su za našu zemlju nepovoljni oni koje bismo uzimali od komercijalnih banaka, s obzirom da je za nas od leta, a kao posledica procene rizika zaduživanja države, važeća najviša marža na rizik komercijalnog zaduživanja.
Još uvek nam veruje Svetska banka i ostali međunarodni kreditori, koji su spremni da odobre tranše pozajmica za projekte koje smo, i pre nego što je obelodanjeno da će u svetu najviše vredeti novac, planirali za narednu godinu. Već i sama najava novog, jednogodišnjeg aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom, Srbiji donosi korist.

Ko strada?

Na listi gubitnika srpske recesije, pre svega, nalaze se oni koji primaju svoje prinadležnosti iz državne kase. Pre svega, to su penzioneri i socijalno ugroženi, ali i zaposleni u državnoj upravi, za koje je postojao plan o realnom povećanju plata za dva odsto u narednoj godini. Ali, taj iznos više nije u igri, a ako bilo kakvo uvećanje prinadležnosti i bude, biće ih samo za one koji ostanu na platnom spisku neke od državnih institucija.
Pored njih, najžešće posledice krize na svetskom finansijskom tržištu direktno po džepu osetiće oni koji danas primaju najviše para. Tu su zaposleni u javnim preduzećima, ali i sektorima kakvi su finansije, trgovina i telekomunikacije. Odnosno, baš one grane privrede (ponajviše uslužne) na koje je Srbija, do skora, računala kao na nosioce privrednog razvoja i koji su zaslužni za privredni rast koji će ove godine biti oko sedam osto.
Smanjenje plata usloviće, automatski, i smanjenje tražnje za svim onim što se u nekom domaćinstvu ne vodi kao osnovni trošak. Umanjena tražnja za robom, ali i kurs koji, i pored čestih intervencija NBS, nepredvidivo raste, usloviće manje posla uvoznicima.
Sve jači evro u odnosu na domaću valutu dovešće u delikatnu poziciju i one koji primaju platu u dinarima, a plaćaju rate kredita u evrima. U ovom smislu, najugroženiji su oni koji su, računajući na stabilnost, uzeli stambene kredite, a njih je, prema podacima NBS, u Srbiji oko 40.000.
Kao i u svetu, i u Srbiji će najrazvijeniji gradovi, pre svih Beograd, Novi Sad i Niš, ponajviše osetiti probleme zbog svetske krize. To je i logično, s obzirom da su upravo ovi centri najviše „profitirali“ prethodnih godina, da su upravo u njima najviše plate i, do sada, najveći profiti. Ovi gradovi nosioci su i privrednih aktivnosti za koje se veruje da će imati najniži privredni rast - trgovina, telekomunikacije i finansije.

Ko dobija?

Kao i uvek, najbolje prolaze oni koji štede, a čiji će novac, u vreme manjka za sredstvima, svi rado dočekati. Takođe, krizom delimično dobijaju izvoznici. Naročito u Srbiji, ako se zna da baš i nismo poznati kao proizvođači robe široke potrošnje, već uglavnom izvozimo poluproizvode koji se u svetu prodaju bez obzira na berzanske i ostale finansijske krize.

MAĐARI GRCAJU, HRVATI SE SPREMAJU
Sve zemlje Zapadnog Balkana imaju trenutno gotovo isti problem, koji se svodi na to kako zadržati postojeće i privući nove ulagače i kako umanjiti paniku koja se, definitivno, prelila iz razvijenog sveta.
Od Srbiji geografski bliskih država najveće probleme ima Mađarska, poznata po dosta opuštenoj fiskalnoj i monetarnoj politici, koja je prethodne decenije najliberalnije otvorila vrata multinacionalnim kompanijama, ponajviše u oblasti trgovine i finansijskih usluga. Privredna aktivnost ove zemlje danas je skoro u potpunosti svedena na usluge, što je čini izrazito nestabilnom i zbog čega joj je MMF upravo odobrio sredstva od 15,7 milijardi dolara. Pored toga, u pomoć ovoj zemlji pritekli su i EU sa 8,1 milijardom dolara, kao i Svetska banka sa 1,3 milijarde dolara.
Slovenija, koja je prethodnih godina, zbog izuzetne privredne ekspanzije, čak zapošljavala i strane radnike, danas najavljuje moguće smanjenje zaposlenih, posebno u građevinarstvu i industriji.
Hrvati još uvek nisu objavili zvanično mere koje bi pratile eventualno prelivanje svetske globalne krize, ali se već sada zna da će naš komšija, inače zadužen sa preko 80 odsto svog bruto društvenog proizvoda, biti u ozbiljnom problemu kada su u pitanju otplate kredita. U sličnoj situaciji naći će se i građani Hrvatske koji spadaju među najzaduženije u regionu.
Bugarska je trenutno pod žestokim pritiskom eksperata Svetske banke, koji insistiraju da institucije ove zemlje što pre pripreme plan i paket mera za slučaj da svetska finansijska kriza pogodi i ovu zemlju.

GUBITNICI U 2009.
- Penzioneri i socijalno ugroženi
- Zaposleni u državnoj upravi
- Zaposleni u javnim preduzećima
- Zaposleni u finansijama, trgovini i telekomunikacijama
- Svi koji primaju platu u dinarima, a plaćaju kredit u evrima
- Beograd, Novi Sad i Niš

* * * * *

FINANSIJSKA KRIZA DO TEMELJA UZDRMALA LIBERALNI KAPITALIZAM I OŽIVELA DOBRO POZNATE IDEJE
LEPO JE MARKS GOVORIO...

MARKS se ove jeseni opet vratio iz mrtvih, mada se verovalo da je definitivno sahranjen ispod ruševina Berlinskog zida. Iz groba ga pridižu, zapravo, oni koji su ga sahranjivali i koji su poverovali da se svet definitivno oprostio od njegovog „bauka komunizma“.
Od komunizma jeste, ali od Marksa nije. Kriza na Vol Stritu koja je ozbiljno uzdrmala, ako ne sam sistem kapitalizma, a ono bar njegov liberalni izraz, naterala je zapadne analitičare da objašnjenje za taj neočekivani lom potraže i na stranicama Marksovog „Kapitala - zapravo u onom njegovom delu u kojem govori o „autodestrukciji kapitalizma“.
Tako je bradati apostol „marksističkog koncepta“ društva ponovo počeo da se čita.
Vlasnik knjižare „Rafael Alberti“ u Madridu, kaže da na svojim rafovima uvek ima Marksov „Kapital“, ali da je u proteklim godinama uspevao da proda tek jedan ili dva primerka knjige godišnje, što od prošlog leta nije slučaj, pa je na lagerima potražio stare primerke iz skladišta.
Najzadovoljniji je ipak nemački izdavač Jiren Simtruf, iz Berlina, koji u poslednje dve godine na Marksu i njegovom „Kapitalu“ zgrće dobre pare. On je lane prodao 1.300 primeraka „Kapitala“, a ove godine će premašiti cifru od 2.000. Prodaja se uvećala, kaže on, za 300 odsto!
Marks se sve više prodaje i u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Italiji i SAD, odakle je i došla finansijska kriza i gde je, zapravo, najavljen proces kapitalističke autodestrukcije o kojem je Marks i govorio.
Na stranicama te knjige, koja se iznova čita, Marks je još davno zapisao i ovu misao:
„Vlasnici kapitala i biznisa će kod radnika podsticati i stimulisati potrebu da kupuju njihovu skupu robu - stanove, kuće i tehnologiju, obavezujući ih pri tom da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdržljivosti. I na kraju, ti neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka, koje će morati da budu nacionalizovane, pa će država onda krenuti putem koji vodi u komunizam...“
Analiza, osim ove poslednje opaske o komunizmu, deluje kao da je sačinjena na osnovu onog što se ovih dana dešava na Vol Stritu i oko njega, a svakim danom i sva dalje - do Evrope i Azije.
Desilo se nešto slično onom na šta je ukazivao Marks - liberalni kapitalizam, u svojoj pohlepi za profitima i basnoslovnim zaradama, doveo je radnike i uopšte zaposlene u situaciju da žive na karticu, da se zadužuju do guše bez ikakve šanse da se iz tog dužničkog zagrljaja izvuku.
Kako danas objašnjavaju zapadni analitičari, liberalni kapitalizam koji je krenuo erom vladavine Regana i Tačerke, eleminisao je svaku regulacionu ulogu države, dozvoljavajući nekontrolisano bogaćenje onima koji imaju. Taj koncept je ipak shvatao da se i nivo potrošnje mora držati na visokom nivou, jer bez potrošnje nema obrta, ni zarada. Umesto da se povećavaju porezi bogatima i plate zaposlenima, liberalni koncept kapitalizma je išao na to da zaposleni troše pare koje nemaju i koje će tek da zarade, ako ih zarade. Tako je otvoren proces života na kredit, sa hipotekarnim kreditima bez ikakve mere, berzanskim spekulacijama...
Evo kako je to izgledalo na primeru one čuvene američke banke „Liman braders“, koja je proteklog leta bankrotirala. U poslednjih 12 godina ta banka je uvećala svoj ukupni prihod više od šest puta, a profit joj je porastao 17 puta, tj. 120 odsto godišnje! U toj halapljivosti je ugušila sebe i svoje klijente.
Sada američki konzervativni senatori kritikuju Džordža Buša da na mala vrata u zemlju uvodi socijalizam, jer je njegova administracija počela da otkupljuje akcije posrnulih banaka i da ih, zapravo, nacionalizuje. Svakako, daleko je to od svakog socijalizma, mada nisu retki u Americi ni oni koji kažu: Ako će takve socijalističke mere da nam spasu kapitalizam, onda su dobrodošle.
A, šta Buš spasava? Ne one koje su „zadavili“ hipotekarni krediti i ostavili ih bez krova nad glavom, nego one koji su doveli do svega toga.
O tome je ovih dana progovorio i nobelovac Žoze Saramago, koji je takođe podsetio na Marksovo proročanstvo da kapitalizam može da potkopa samog sebe. „Marks nikada nije bio toliko u pravu kao danas“, kaže on i dodaje: „Gde su do sada bile te ogromne pare koje je Buš dobio od Kongresa? Sada su se odjednom pojavile kao spas. Ali, šta da spasavaju? Živote? Ne, spasavaju banke“.
Naravno, niko ne očekuje da će Marks išta moći da pomogne. Njegov stari poklič: proleteri svih zemalja ujedinite se, ovih dana je zamenjen novim: hipotekarni mučenici svih zemalja zbijte redove! Ništa im ne vredi. Buš nacionalizuje gubitke banaka, a njihovi profiti su i dalje privatizovani.
Šta bi pokojni Marks na sve to rekao? Bio bi zadovoljan da se njegova knjiga tako dobro prodaje, makar većina kupovala na karticu.

BISKUPOV „KAPITAL“
NA knjižarskim štandovima u Nemačkoj pojavio se još jedan „Kapital“. Reč je o delu biskupa iz Minhena Rajnharda Marksa, koji ima isto prezime kao veliki mislilac, ali sa njim nije u rodu.
On je napisao knjigu sa istim naslovom i na istu temu kao i njegov prezimenjak, ali nešto manjeg obima - 300 strana.
„Ovaj današnji dehumanizovani, nesolidarni i nepravdeni kapitalizam, niti ima morala, niti budućnosti. Te divlje spekulacije na berzama, to je Božji greh“ - piše tako drugi Marks.
Borislav Lalić

* * * *

ANKETA - VAŠA POSLEDNJA INVESTICIJA?

Vladimir STANČIĆ (32), menadžer prodaje
- DOVOLJNA velika investicija u poslednje vreme, za mene, bila je deoba stana. Ne znam kada ću moći sebi da priuštim neka veća ulaganja, jer ne očekujem da sledeće godine bude bolje. Mada, takođe, ne očekujem ni toliko drastično pogoršanje. Kriza se najviše odražava na moj posao, jer radim u spoljnoj trgovini.

Radovan KNEŽEVIĆ (42), radnik obezbeđenja
- NAJVIŠE novca u mojoj porodici odlazi na život - hranu i račune. Da bi čovek u Srbiji danas investirao trebalo bi da prima platu od oko 1.000 evra. Od toga - da priušti sebi letovanje i normalan život, a ono što ostane da uloži. Ne verujem da će se skoro nešto popraviti. Mislim da može samo da nam bude gore.

Sava POPOVIĆ (51), građevinski tehničar
- NEMAM ni stan, a kamoli da ulažem u nešto. Radila sam u „Beograd filmu“. Sad čekam akcije, pa zavisi koliko novca dobijem.
Možda ću i moći da uložim u nešto. Nema se, valjda i zbog ove „belosvetske“ krize. Nisam toliki pesimista, ali ne znam kada će biti bolje.

Gordana MRČKOVIĆ (40), zapisničar
- NAJVEĆA investicija mi je bila usisivač. I dva tepiha, na rate! Deca su nam glavna okupacija. Sav novac odlazi na školu, njihovu garderobu i, naravno, hranu. Plate iste već dve godine, a cene rastu. Nema se za bilo kakve veće investicije! Političari se, koliko vidim, ne sekiraju, pa sumnjam da će skoro biti bolje.

Milica ŠUŠNJAR (61), penzioner
- KUPILA sam nedavno komodu za kuću, ali nije bila mnogo skupa. Zarada svakog meseca uglavnom „ode“ na hranu. Tako uvek, iznova, krpi kraj s krajem. Sve mi se čini da nam neće uskoro biti bolje. Valjda i ova svetska kriza utiče na nas. Pomišljam nekad da samo može da nam bude gore i od ovoga kako nam je sada.

* * * * *

DA LI ĆE SE „STEZANJE KAIŠA“ OSETITI I U INSTITUCIJAMA VLASTI
DRŽAVA DOBAR ŠEF

SVAKI osmi zaposleni građanin Srbije prima platu iz državne kase, a svaki osamdeseti radi u državnoj upravi! Procene su da će do kraja godine, iz republičkog budžeta, u koverte zaposlenih biti „prepakovano“ 139,4 milijarde dinara.
Najavljeno „stezanje kaiša“, koje diktira svetska kriza, neće automatski biti „omča o vratu“ glomaznoj administraciji. Bolni rezovi, ali na duge staze, zasad se pominju samo za zaposlene u lokalnoj samoupravi.
Priča o državnoj administraciji obavezno izbija u prvi plan čim se prebroje glasovi na izborima, a vladajuća koalicija započne „numerisanje sedišta“ po Vladi, Skupštini, ministarstvima i upravama. Novu garnituru po pravilu čeka armija službenika, u kojoj je sada zaposlenih koliko i žitelja beogradske opštine Barajevo.
Od 2001. godine, kada je u državnoj upravi radilo nešto više od 8.000 ljudi, cifra je u naredne tri godine vrtoglavo, tri puta narasla. Bilo je to vreme kada se smanjivala zajednička država, a povećavao broj zaposlenih. Tako je Srbija, zajedno sa pravima i obavezama prethodne države, preuzimala zaposlene iz administracija SRJ, pa SCG.
Prema kadrovskom planu, dostavljenom Skupštini Srbije uz rebalans budžeta za ovu godinu, do kraja 2008. na platnom spisku trebalo bi da bude 24.209 zaposlenih po ministarstvima, vladinim upravama, agencijama, direkcijama, kancelarijama i okruzima.
Ovom cifrom nije obuhvaćena Služba Narodne skupštine (342 zaposlena), Republičko javno pravobranilaštvo (151), Ministarstvo odbrane (32.900), MUP (43.688), BIA (1.953) i Uprava za izvršenje zavodskih sankcija (4.255).
U posebnoj tabeli se predstavlja i broj zaposlenih po kabinetima predsednika države, premijera, vicepremijera... Tu se vidi da najviše zaposlenih radi kod predsednika države Borisa Tadića, sledi tim premijera Mirka Cvetkovića, pa zamenika premijera Ivice Dačića i vicepremijera Božidara Đelića. Najmanji kabinet, od 15 zaposlenih, i najmanji fond u Nemanjinoj 11, ima potpredsednik Vlade Jovan Krkobabić.
Upravo iz Nemanjine 11 stigla je i sledeća informacija: iznos za plate i doprinose zaposlenih koji koverte dobijaju iz državne kase do kraja godine biće oko 1,1 milijardi dinara manji nego što se računalo kada je „krojen“ budžet za 2008!
Uštede nisu posledica otkaza, nego su se konkursi za prijem novih kadrova otegli, pa do pravljenja preseka stanja u državnoj kasi nije podeljeno radnih knjižica koliko je planirano. Upražnjenih mesta je ostalo u: Generalnom sekretarijatu Vlade, Službi za upravljanje kadrovima, Avio-službi Vlade, kod Zaštitnika građana, Poverenika za informacije od javnog značaja, po ministarstvima finansija, ekonomije, rudarstva...
Panika u stručnim krugovima koji zagovaraju hitno smanjenje državne administracije dostigla je kulminaciju kada je zakletvu položila aktuelna Vlada Srbije. Jer, povećan broj ministarskih i potpredsedničkih fotelja bio je glavni argument za tvrdnju da Srbiju čeka novi „činovnički talas“. Zasad se zna da, zbog drugačijeg rasporeda u ovoj Vladi Srbije u odnosu na prethodnu, posla ima za još 73 izvršioca.
Opozicija u srpskom parlamentu traži da se, po njihovom sudu, nepotrebni troškovi pod hitno brišu. Radikali su, na primer, predložili da se rebalansom budžeta smanje izdaci za kabinete predsednika Srbije i svih potpredsednika, a taj novac rasporedi zaposlenima u stručnim službama Parlamenta. Objašnjenje je da zaposleni u njima imaju veoma male plate.
Predstavnici kluba „Napred, Srbijo“, koji vodi Tomislav Nikolić, zatražili su da se stavi katanac na vladinu Kancelariju za saradnju s medijima, kojoj je u ovoj godini namenjeno oko 80 miliona dinara. Oni veruju da taj posao podjednako kvalitetno može da radi i Generalni sekretarijat Vlade. LDP ne bi tako oštro, oni su za to da se Kancelariji sreže budžet.
Uštede su pominjane i na samom početku rada Vlade. Tada je glavna tema bila ko se sve vozi službenim automobilima i ko ima pravo da koristi državne stanove. Premijer Mirko Cvetković, lično, naredio je da se napravi Pravilnik o korišćenju službenih automobila, a nadležne službe su dobile zadatak da popišu sve kvadrate u vlasništvu Srbije.
Temu je prvi „načeo“ ombudsman Saša Janković, kada je u aprilu Vladi pisao da se „službeni automobili dodeljuju na korišćenje bez jasnog pravnog osnova i pisanih kriterijuma, čime se krše principi dobre uprave i otvaraju mogućnosti za zloupotrebe i neracionalno korišćenje državne imovine“.
Tih dana je i obelodanjeno da 80 republičkih funkcionera imaju na raspolaganju 126 automobila, koje mogu da koriste 24 časa, vikendom i praznicima. Govorilo se, međutim, o još 600 vozila za koje se ne zna ni ko ih vozi, ni pod kojim uslovoma. Sve to bi trebalo da propiše dugo očekivani Pravilnik.

„PRINUDNA“ PENZIJA
PREDSTAVLJAJUĆI rezulatate u prvih sto dana rada, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković rekao je da se priprema zakon koji će reštiti status zaposlenih u lokalnim samoupravama i autonomnim pokrajinama. Osnovni cilj je - profesionalizacija i depolitizacija.
- Taj zakon će sadržati odredbe koje će prinudno smanjiti broj zaposlenih u lokalnim samoupravama - kaže Marković za „Novosti“. - Očekujem da za četiri godine od usvajanja zakona, umesto sadašnjih 22.000 zaposlenih, imamo između 12 do 14 hiljada.
Upitan kako će to biti praktično rešeno, Marković je odgovorio da će deo zaposlenih otići u penziju, a za drugi deo će biti organizovan socijalni program.
Dragutin Stevanović