Bog daje, đavo uzima...

 ATINA. Mala, ekskluzivna marina, nadomak pirejskog brega. Lepo uređenim pločnikom, tik uz more, žustrim korakom, vitki “mladić” od 78 leta odrađuje svoju dnevnu dozu šetnje od sedam kilometara. “Jasu, Toza”, pozdravljaju ga mnogobrojni šetači.
Legendarni fudbaler, trener, nezaboravni šarmer, Todor - Toza Veselinović uzvraća širokim osmehom. Već 35 godina on je zaštitini znak jedne od prestižnijih atinskih četvrti. Tu, pored mora, sa suprugom Milkom, živi svoje penzionerske dane. Živog duha, neuporedivo je aktivniji od vršnjaka i još spreman da se uhvati u koštac sa izazovima.

FUDBAL
KAO da je u pitanju drugi sport. Nekad se igralo iz ljubavi i ta lepota je prosto mogla da se i oseti. A, pitanje je koliko je sporta uopšte ostalo. Svako vreme diktira svoja pravila. Danas je sve svedeno na spektakl, trgovinu, transfere, šou-biznis. Praktično, ponekad je dovoljno da se fudbaler dobro slika, pa da zgrne novac. I nije važno kako igra! Ne bih voleo da me neko pogrešno shvati, ima utakmica u kojima uživam, ima fudbalskih znalaca, majstora, ali... Pazi, Ajaks ima jednu od najboljih škola fudbala. Svake godine prodaju igrače. To je dobro za biznis, ali šta je sa navijačima. Gde su titule prvaka Evrope, finala, golovi i radost na stadionu. Možda to tako treba, ali to se ne uklapa u moju fudbalsku filozofiju. Možda sam staromodan? Pa, dobro. To je bolje nego da sam pomodan. Vidi ti kakva je današnja moda?

“NOVOSTI”
IZGLEDALO je kao da je neko napravio novine kakve su meni bile potrebne. Služio sam vojsku u Beogradu, a znalo se da kada si u JNA - igraš za Partizan. Ne znam tačno, davno je bilo, ali na nekih pedesetak utakmica, ja dam 50 golova. Tačno 50! Baš je počelo da se priča o meni kao novom fudbaleru, rasnom strelcu. Nije bilo isto kada čitaš o sebi u sportskim novinama i, onda, u listu koji se bavi i ozbiljnim stvarima, na sportskim stranama ti izađe slika. Pišu lepo o tebi, najavljuju reprezentativnu karijeru...
“Novosti” su bile baš po meri. Ne opterećuješ se mnogo, a saznaš sve što se dogodilo. Evo, koliko je prošlo? Ja i danas,ovde u Atini, prošetam do trafike. Ovi prodavci me znaju, ostave mi “Novosti”.

TRENERI
ZA mene postoji jedan koji ima posebno mesto. Bane Sekulić. Naučio me svemu što jedan, pre svega mlad čovek, pa posle i fudbaler, treba da zna. Razvio mi je ljubav prema lopti, fudbalu,nadigravanju. Znam da ovo sada zvuči malo staromodno, možda nekome i smešno, ali mi smo voleli da igramo. Nije da nam je bilo nevažno kako ćemo živeti, koliko ćemo zaraditi... ali, prvenstveno je bilo da smo uživali na terenu.
Tirke me je uveo u reprezentaciju. U Kardifu, kvalifikacije protiv Velsa, mi gubimo u poluvremenu 1:0. Smrknuta atmosfera u svlačionici, ja šutiram loptu u zid. “Je li, mali, je lž možeš ti da odigraš kako treba?”. Ja mu kažem: “Uvek, bata Tirke.” Uvede me i ja dam tri gola! Posle utakmice, da ne primete ostali,prolazi bata Tirke pored mene i tiho šapne: “Tačno sam znao”.Posle sam još jednom protiv Austrije opet dao tri komada, dobili smo 4:3.
U Melburnu 56. dođemo do finala sa Rusima. Pet, šest puta, Šeki i ja u čistim šansama. Ali, on po svaku cenu hoće kroz noge da proturi loptu ruskom centarhalfu. Dodaj mi, bre, da ga dam, pa nekž se tebi piše, samo da pobedimo. Ali, ne, takav je bio Šeki. Izgubimo sa jedan nula, tako što lopta bukvalno pogodi u glavu ruskog vođu navale i uđe u mrežu.

OPROŠTAJ
IGRAO sam do 39. godine, a poslednjih godina sam bio trener-igrač u Klagenfurtu. Kad se sve skupi i oduzme, mislim da sam kao igrač dao tačno ono što je trebalo. Ono o čemu sam sanjao kao klinac. Ako se fudbal igra da bi se postigao gol, onda sam ja bio pravi igrač. Nadavao sam se golova. Kažu mi nedavno: Tozo ti si najbolji strelac u istoriji Vojvodine. Ne znam, nikad nisam to pratio kako treba. Sad ima taj Internet, sve je u mašini, pa je lako izračunati.

SELEKTOR
VIDIŠ, meni je bio mali jedan kontinent. Put me odveo čak u Kolumbiju, da doživim nešto što je teško opisati. U prvoj godini, osvojimo titulu šest kola pre kraja, ja kao trener, Šeki kao igrač. Ovi me stave u neki otvoreni džip i voze ulicama Bogote. Narod u transu, viču: “Tito, Jugoslavija, Toza”.
Mislim se, da li je ovo moguće? Posle me ekspresno postave za selektora i uspem da ih odvedem na Olimpijadu u Minhenu. Nezaboravno je bilo i u Fenerbahčeu. U Turskoj su navijači takođe u delirijumu kad igra njihov tim. U dva navrata osvojim titulu, a Ali Šen, predsednik, kaže: “Toza, kaži, šta ti treba”. Ništa, kažem mu. Samo ono što smo se dogovorili na početku! Postali smo veliki prijatelji. Naš čovek, rođen u Novom Pazaru, pa se preselio tamo i napravio kapital i ime.
U Grčkoj sam trenirao Olimpijakos, Aek, Serez, Apolon.... Postao i napola Grk, imam grčki pasoš.
Ostaće žal i za vremenom kada sam bio selektor reprezentacije Jugoslavije, pred Evropsko prvenstvo u Francuskoj. Mnogo sam želeo da uspemo, a ispalo je sve naopako.

LUTRIJA
VEROVATNO bih ušao u Ginisovu knjigu kada bih se prijavio. Tri puta sam dobijao glavnu nagradu na lotu u Grčkoj. Ogroman novac, više od 220 miliona drahmi. Ukupno, tada je to bilo više od 1,5 miliona maraka.
Mogao sam da kupim celu jednu uličicu. A, nisam. Kažu, Bog daje! Tačno.
Meni je problem što postoji i đavo, koji uzima. Nikako da ga nađem da sravnimo račune.