NIKO ne može da garantuje da bi, poput Novaka Đokovića i Milorada Čavića, neki srpski poslanik ili ministar osvojio medalju na političkoj olimpijadi, kada bi ona postojala. Nema precizne “vage” koja moža da izmeri kvalitet naše političke i šire javne elite, mada je posmatraču sa strane ponekad teško i da primeti postojanje ovog “višeg” društvenog sloja, a mnogi tvrde da ga kod nas zapravo i nema.
Elitu, prema profesoru beogradskog Fakulteta političkih nauka Zoranu Stojiljkoviću, u “slobodnom prevodu” trebalo bi da čine “odabrani” - ljudi koji se po svojim kvalitetima razlikuju od većine. To bi trebalo da bude određenje sa stanovišta kvaliteta i sposobnosti. U nekim sferama tako nešto može se i objektivno izmeriti: u sportu, umetnosti, nauci, i u nekim “konkretnim” profesijama, koje imaju utvrđene standarde. U politici - ne može.
Državne institucije, ubrzo pošto su sa njih skinuti ideološki okovi, pretvorene su u arenu u kojoj se razmenjuju pijačarski i kočijaški verbalni udarci. Čule su se u srpskom parlamentu i reči iz Vukovog “Srpskog rječnika” na “k” i na “p”, razmenjivale optužbe dovoljno teške da sa sve “optuženim” propadnu do devetog kruga pakla.
- Problem je što pojam “političke elite”, u nedostatku objektivnih kriterijuma, često vezujemo za zauzimanje ključnih položaja. Tako je “politička elita” sve ono što se nalazi na pozicijama koje realno omogućavaju donošenje odluka ili njihovu interpretaciju. U takvoj eliti su, dakle, stranački prvaci ključni nosioci zakonodavne, izvršne i sudske vlasti - kaže profesor Stojiljković.
Stvarnu političku elitu, nastavlja on, trebalo bi da odlikuju visoka kultura ophođenja i dijaloga, odgovornost, znanje, vrlo zavidna sposobnost rešavanja konflikata, poznavanje javnog i političkog sistema, ekonomije...
- Kad sve to nemate, onda govorimo o “eliti” kao o ljudima koji samo zauzimaju određene pozicije. Tu bismo mogli da pronađemo i ljude koji su po svojim sposobnostima mediokriteti - ističe profesor Stojiljković.
Sociolog Srećko Mihailović kaže da proces izgradnje elite na ovim prostorima teče već 200 godina, ako ne i više, i da se taj proces uvek prekida nekim tragičnim događajima. Zato je, po njemu, teško govoriti o postojanju odgovorne elite u Srbiji, utemeljene i u tradiciji, i u savremenom društvu. U prošlih sto godina Srbija je prošla kroz više ratova, podseća Mihailović. Periodi mira bili su veoma kratki, pa je i zemlja zaostala:
- U našoj prošlosti bilo je promena sistema sa velikim društvenim zaokretima, u kojima su “letele glave”, gde je među građane, pa i među elitu, sejan toliki strah da su se ljudi povlačili iz javnog života - kaže on za “Novosti”. - Samo u poslednjih dvadeset godina desila su se dva-tri velika obrta koja su se katastrofalno odrazila na elitu...
- U ovo, “naše” vreme, stvorena je i osobita elita, udvorički raspoložena prema ljudima koji su u tom trenutku vladali - konstatuje Mihailović.
“Junaci” Nušićevih drama ipak nisu elita.     

ENGLEZI
Nikola Pašić znao je, odavno, s kim ima posla, pa je u političkoj raspravi rekao: “Kakvi ste mi vi Englezi, takav sam vam i ja Gledston”! Pa dobro, zar je sve u ovoj zemlji, posle svega, baš toliko – slično?

POPULARNA OBJAŠNJENJA
1. SVE što je valjalo poginulo je u dva svetska rata.
2. TURCI su vladali predugo, u nekim delovima zemlje i do 1912, pa nismo imali vremena da se dovoljno kulturno uzdignemo.
3. KOMUNISTI su 1945. istrebili sve najviđenije ljude u Srbiji.
4. OTIŠAO je svako ko valja, ostala je samo fukara i raja...
5. NEGATIVNA selekcija.

DR JOVICA TRKULJA, PROFESOR PRAVNOG FAKULTETA U BEOGRADU:
PEDALJ POLITIČKE VLASTI
POSLEDNJIH godina vidno je odsustvo intelektualne elite sa javne scene u Srbiji, koja je preplavljena primitivizmom, neotesanošću, samoljubljem, govorom mržnje i sveopštim varvarstvom. Pedalj vlasti je moćniji od kilometra znanja. Prejake reči od kojih se strada kao od metka, blaćenje javnih ličnosti ispod granica ljudskosti i elementarne pristojnosti, uvrede i kletve koje slušamo poslednjih dana jesu pojavna manifestacija tog stanja - kaže za “Novosti” dr Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, glavni i odgovorni urednik časopisa “Heretikus”.
l Da li je to posledica istorijskih, političkih ili nekih drugih okolnosti?
- Tri su uzroka. Prvo, valja se prisetiti da su u Srbiji u poslednjem milenijumu preovladavali autoritarni oblici vladavine koji ne trpe autonomne, kritičke intelektualce. Naprotiv, njima su potrebni vazali i lakeji čija je uloga da političkim odlukama svojih gazda pribave stručnu i moralnu “vizu”.
Drugo, Srbi su, od Dositeja i Vuka do danas, imali najgori odnos prema svojim najumnijim ljudima. Sa njima su se sprdali, ponižavali ih, zatvarali. Za razliku od Francuske, Srbija je vazda progonila svoje Voltere. Na ovo se nakalemio komunistički antiintelektualizam sa partijom kao kolektivnim intelektualcem i devizom “omasovi ih da bi ih ponizio”, tako da smo ubrzo dobili više doktora nauka nego pismenih ljudi.
Treći uzrok je vezan za vodeće srpske intelektualce koji su devedesetih godina dvadesetog veka izdali i kompromitovali svoj poziv. Naime, oni su ušli u političku arenu kao lideri političkih stranaka, kao veliki veziri i vazali političkih moćnika, kao politički kameleoni koji se prilagođavaju svakoj promeni, kao prišipetlje raznih fondova i fondacija za čije pare su spremni na sve. Mnogi od njih postali su promoteri mržnje i rata, vinovnici sluđivanja srpskog naroda i sveopšteg rasula i propadanja. Na taj način sagoreli su kao stvaraoci i potrošili ionako skroman kredibilitet inteligencije u Srbiji