Anđeo sa bocama

RAT je sa ovih prostora otišao na druge strane sveta. Ostali su ožiljci, još se belasaju na koži ranjenika. I podsećaju na staru istinu: „Najteži su oni koji se ne vide“.
Pilot Ratnog vazduhoplovstva Darko Mijatović (48) dugo je ćutao. Leteo je helikopterom Mi-8. Vežbao je za rat, ali je uleteo u njega kao - spasilac. Jedna od prvih akcija - dopremanje boca sa kiseonikom u Banjaluku, 30. maja 1992. godine.
U bivšoj BiH već je počelo da se puca. Kao bomba, „pale“ su sankcije, zavedene međunarodnom nepravdom prema Srbiji, u kojoj su, shodno tradiciji, oficiri naučili da se bore snagom srca i oružja a ne izgladnjivanjem naroda.
Laktaši, nadomak Banjaluke; ovde živi Darko, istinski junak tog vremena. Jedva smo mu izmamili tek deo priče. Valjda je to tako: oni koji istinski vrede nemaju potrebu da o tome govore.
- Bili su to dramatični dani, više za narod nego za nas, vojnike - seća se Mijatović. - Zamislite kad roditelji gledaju kako im dete umire, a neki tamo ne dozvoljavaju da pomoć stigne. Mi, u komandi, pratimo šta se dešava. Sa batajničkog aerodroma avion „kikaš„ ne poleće. Zabranjeno mu je - zbog sankcija. Bebe prevremeno rođene umirale su u Banjaluci, bez kiseonika. A, bilo ih je tog proleća mnogo.
Noć, pilot Mijatović seda za komande letelice. Sam. Poznati pokreti i svetla na komandnoj tabli. Onda, ono što diže adrenalin, brektanje helikoptera, i, elise „podižu“ Mi-8.
- Boce su utovarene munjevitom brzinom. Koliko ih je bilo, ne znam, ali se sećam da su bile teške tonu i po, a bilo je i nešto rastvora za hemodijalizu - govori danas Darko Mijatović.
Da bi izbegao pogotke sa zemlje, a u tome je već bilo iskustva, pilot je letelicu okrenuo niz Drinu, pa preko reke maršrutom za koju je procenio da je najbezbednija.
- Gledam u sat dok sipam gorivo na Ponikvama. Pa, dok prelazim granicu u Republiku Srpsku, dok preko Zvezde, Konjuha i Ozrena letim do Banjaluke. I, za oko tri sata već sam stigao.
I danas, kao i pre deceniju i po, ovaj pilot ne pokazuje emocije. „Ratni vihor osušio nam suze“, rekao je pesnik. A, Darko kaže:
- Emocija je bilo toga dana u Banjaluci, ali ja za to nisam imao ni trunke vremena. I kasnije, mi piloti morali smo da radimo svoj posao. Da gledamo kako najbolje i najbrže da ga obavimo.
Ponovo sećanje: povratak u Srbiju, helikopter nenaoružan, sad ranjenici čekaju na transport, jedne odvozi do VMA, druge, oporavljene - vraća. Na jednom letu Darka Mijatovića prati kolega Ratko Tomić. Onda, iznad Brčkog, pogoci sa zemlje u helikopter. Pre toga, morao je da skine oznake Crvenog krsta. Uočio je da ove oznake služe kao dobro ucrtana meta za neprijatelja. A, helikopter nenaoružan: Mi-8 je ranjiv kada se ne brani, nema podršku, ne ide u formaciju i ne postupa prema borbenoj logici.
- Kad sam prevozio boce sa kiseonikom, možda sam tada prvi i jedini put molio sve nevidljive sile ovog sveta da mi pomognu da prođem bez oštećenja helikoptera - kaže tiho.
A onda, sećanje na trenutak kada je sa VMA vraćao oporavljene ranjenike. Tada je sa koridora u Posavini helikopter pogođen. Ubijena su dvojica oporavljenih boraca, ranjeni su kopilot i još dvojica.
Pre i posle toga, ovaj hrabri čovek u svoj spasilački dnevnik ubeležio je oko 1.400 prevezenih ranjenika. A, sigurne smrti spasao - njih 290. Ovaj podatak navode njegove kolege, a on kaže:
- Moja je obaveza i dužnost bila da spasavam - kaže Darko. - A, koliko sam tačno ranjenika prevezao? Toliko da se u celi trup helikoptera uvukao miris krvi. Te vrele krvi. Dugo se taj miris osećao u letelici. I taj me miris prati.
Darko Mijatović penzionisan je 2002. godine. Dva dana uoči uručenja rešenja, javili mu: „Ideš u penziju“. Ne pitamo ga: zašto? Da li je nestalo helikoptera? To je još jedan nevidljivi ožiljak ovog vojnika.

SPOMENIK, BELEG NEZABORAVA- OBRADOVAN sam i ohrabren da se neko setio da obeleži stradanje banjalučkih beba - kaže Darko Mijatović. - To nije samo beleg nezaborava, već i beleg jednom bezumnom vremenu čije ožiljke nosimo. Vidljive i nevidljive.

SAMO IME - VLADIMIR
OD 12 beba umrlih u proleće ‘92. godine, sedmoro je bilo srpske a petoro bošnjačke nacionalnosti. Samo je jednoj bebi, pre smrti, majka uspela da upiše ime. To je Vladimir, sin Grozde Rauš. Ostala deca sahranjena su - bezimena. Bilo je šestoro dečaka i šest devojčica.

REZOLUCIJA 757
ZBOG Rezolucije Saveta bezbednosti 757, od 30. maja 1992. godine, kojom je u okviru sankcija prema SRJ svim zemljama članicama UN zabranjen aviosaobraćaj sa Jugoslavijom, banjalučki klinički centar je ostao bez kiseonika, neophodnog za novorođenčad, pogotovo rođenu pre vremena. Savet bezbednosti se oglušio o sve apele i nije dozvolio da avion sa bocama poleti iz Beograda u Banjaluku. Kopnena veza između ova dva grada tada nije postojala, jer su hrvatske i muslimanske jedinice presekle sve puteve koji su spajali zapadni i istočni deo RS - i Srbiju. Zbog toga je Vojska RS izvela operaciju „Koridor“ i 27. juna spojila istočni i zapadni deo RS. Time je omogućena drumska veza između Banjaluke i Srbije.