Mezimica na paru

UBEDLjIVO najstarija rudarska parna mašina u Evropi, možda i u svetu, nalazi se u Senjskom rudniku, nadomak manastira Ravanica, i radi već 135 godina! Počela je da se zagreva u 19. veku, kao od šale je preko glave preturila ceo 20, da bi i danas, u prvoj dekadi 21. veka, tutnjala punom parom.
Da čudo bude veće, ova mašina nije eksponat obližnjeg Muzeja rudarstva, jedinog takvog u Srbiji. Ona je svakodnevno u funkciji: njen mehanizam pokreće liftove kojima se tri smene rudara svakodnevno spuštaju 150 metara u utrobu zemlje i, naravno, izlaze iz nje.
Kako nam je objasnio kustos Muzeja rudarstva Miroslav Nikolić, mašina je napravljena 1872. godine u Gracu u austrougarskoj fabrici "Jožef Kereši".
- Najpre je instalirana u rudniku Vrdnik na Fruškoj gori 1876. godine - počinje priču o rudarskoj "mezimici" Nikolić. - Tamo je radila sve do 1922. godine, a onda je prebačena U Senjski rudnik. Pratili su je rudari koji su krenuli u potragu za poslom. Od tada je ovde, kod nas. Ova neobična naprava radi na vodenu paru, a ogromni zupčanici na koje su namotane sajle koje tegle bezmako vek i po liftove smešteni su u posebnoj prostoriji na površini rudnika. Tu je i njen "gazda" Slobodan Đorđević, koji sa ponosom pokazuje tajnu njene dugovečnosti:
- Na najvažnijem delu mehanizma nalaze se drveni zupci! Izrađuju se isključivo od grabovog drveta i pravimo ih u našoj mašinskoj radionici. Održavanje mašine je krajnje jednostavno, jer, kada se drveni zub polomi, izbijemo ga čekićem i - zamenimo.
Tako ovo rudarsko "sokoćalo" radi bez obzira na to da li ima električne energije ili ne. Pored rudara u okno spušta i lakši repromaterijal.
- Ovo je sigurno jedina takva mašina u Evropi, a najverovatnije i u svetu - dodaje Nikolić. - Do sada su dolazili najpoznatiji inženjeri iz Evrope koji su hteli da utvrde njenu autentičnost. Ekspertizu su pravili strunjaci za tehničke nauke iz Velike Britanije, Slovenije, Portugala i Španije. Utvrđeno je da je zaista 1872. njena godina proizvodnje.
VeĆ decenijama su rudari vrlo ponosni na svoju mašinu, a posebno su bili uznemireni kada je jedna britanska delegacija dolazila 1970. godine sa namerom da je otkupi. Ondašnjem rukovodstvu bilo je ponuđeno da se odrekne mašine, a da za uzvrat ovi instaliraju novo, moderno postrojenje sa istim svojstvima. Englezi su brže otišli nego što su došli, pošto su brzo shvatili da ne mogu da se domognu rudarske "mezimice".
U okviru "Rembasa", čiji deo je i Senjski rudnik, nalazi se i Separacija, mesto gde se prečišćava iskopani ugalj. Tamo posluju još dve parne "praprabake". Upravnik Separacije Predrag Antović sa ponosom pokazuje lokomotive - jednu napravljenu 1899, a drugu 1906. godine. Teža ima 38, a lakša "samo" 27 tona:
- Obe lokomotive su ispravne i redovno ih servisiramo i održavamo. Do devedesetih godina su radile prevlačeći rudu, a sada se nadamo da ćemo im naći novu, verovatno turističku namenu.
Nije čudo, kažu ovde, kada dođu Belgijanci da vide kakve smo šinske lepotice sačuvali. Međutim, kada se desi da strastveni ljubitelj železnica samo zbog toga dođe iz Japana u Resavicu, onda je to zaista događaj. A, bilo je i toga.
Penjemo se u lokomotivu sa prvim mašinovođom Draganom Gilevskim. Dok priča kako ova starina dejstvuje, tvrdi nema boljeg roštilja nego ovog, iz lokomotive. Gledamo ga sa nevericom.
- Prijatelju, staviš žicu sa roštilja na lopatu, na nju meso, pa onda unutra, u kotao gde se loži vatra - slikovito objašnjava Gilevski. - Nema boljeg mesa od njenog, ma našeg, železničarskog...


MUZEJ
U OVOM mestu smešten je Muzej rudarstva, jedini takav u Srbiji i ovom delu Evrope. Tu su alati, koji potiču još iz trećeg veka. Upravo ovde je sniman kultni film naše kinematografije "Petrijin venac", a nema čoveka u okolini koji nije okusio rudarski hleb. Čak je i lokalna kafana uređena tako da izgleda kao unutrašnjost rudarskog okna, pa sa zidova na posetioca svetlo bacaju rudarske lampe.


PITANjE ZA SLOVENCE
PRILIKOM jedne posete iz Slovenije, dvadesetak stručnjaka je htelo da vide parnu mašinu. Dvojica među njima su stalno ponavljali kako su oni tehnološki superiorni, a kada su ih pitali šta se dešava kada se njima pokvari čip na mašini, oni su objasnili da traže deo u magacinu, pa ako ga nema, naruče od proizvođača i da sve to potraje i po nekoliko dana.
- E, rekoh im ja - setio se Nikolić - da kod nas može samo da "zariba" drveni zubac, da ga mi izbijemo čekićem i stavimo novi. I sve to traje dva-tri minuta.