Dobrotvor harač udario

TEČE neumitno Drina, gde god brza i plaha, gde god snena i mirna, na osam mesta premošćena, vitkim, kamenim i betonskim lukovima, ponegde sjedinjenim sa zelenom vodom, ponegde betonskim lastavicama u niskom preletu. I svuda, po tim letećim svodima, raja prolazi i dolazi i nigde ne zastaje da plati harač, osim na jednom: na Pavlovića ćupriji. Baš na onom mostu, danas međunarodnom, što ga je dobrotvor darivao srpskom narodu.
- Šta tu ima čudno, naljutio se na naše pitanje direktor Pavlovićeve firme "River bridž" Radomir Jovanović, registrovane u Beogradu, koja rukovodi novcem od drumarine sa Pavlovića ćuprije. - Znate kako je nekada ovde izgledalo? Čekalo se na skelu satima! Ili je narod morao da ide okolo. Osim toga, svakog dana ovde besplatno prolaze ljudi koji imaju 3.500 hektara na levoj obali, tamo kod Badovinaca.
Kada su počeli da grade most Slobodan i Mira Pavlović, jedni od najbogatijih Srba u dijaspori, o kojima je proporcionalno sa uspehom nanizano isto toliko priča, dobili su od države Srbije koncesiju na 30 godina. Bila je to prva koncesija u Srbiji od Drugog svetskog rata. Tada se američki dobrotvor srpskog porekla vratio u domovinu da izgradi most. Kazao je: "Rukovodstvo u Sarajevu nije interesovalo nikakav most koji će da ih spaja sa Srbijom. Iz Beograda su poručili da za to nemaju novca. U pregovorima sa Vladom Srbije dogovorili smo se da potpišemo ugovor o koncesiji i da čitav objekat bude oslobođen poreza".
Most je građen u dve faze. Prva je završena na Veliku Gospojinu 1992. godine a druga - 1996. Na njemu su radili radnici lozničkog "Zidara", koji se od tog posla nikada nije oporavio. Ugušen dugovima i cenom ispod svake razumne granice - propao je za sva vremena.
- Na kraju sam ja morao sve da platim, 4,2 miliona dolara - vajkao se Pavlović kada je most u njegovu slavu podignut.
Ali nije tako. Koliko je Pavlović uložio novca, zna najbolje Ministarstvo građevine. Kada su mu rekli da nije uneo 4,25 miliona dolara, odgovorio je: Ja sam napravio most. "Zidar" je mogao da mi radi džabe. Most je, zapravo, dobrim delom izgradio - narod, plaćajući drumarinu od 1992. godine. A Pavlović, kada je izgradio most "koji je sjedinio dva ista naroda", počeo je na njemu da zarađuje.
Budući da se godišnje, od naplate putarine, inkasira u Pavlovićevu firmu "River bridž" oko milion evra, za trideset godina, na koliko je koncesija, Slobodan Pavlović će zaraditi 26 miliona evra. Tolika je prosta dobit dobrotvora.
Glavni projektant, inženjer Ljuba Kostić, koji je projekat mosta napravio besplatno, lišavajući se 100.000 dolara, verovao je da će most zaista biti dar ljudima na besplatno korišćenje - potvrđuje ovu računicu.
- Prvih godina, izuzimajući ratne godine kada se nije naplaćivala, prihodi od drumarine iznosili su milion dolara godišnje. Do sada, ne da se naplatilo, nego se i preplatilo - kaže Kostić i iznosi jedan frapantan podatak: "Pavlovića ćuprija stara je 17 godina, a do dana današnjeg nije dobila upotrebnu dozvolu niti je prošla tehnički prijem!"
U Ministarstvu za kapitalne investicije ovim podatkom bili su neprijatno iznenađeni. Po valjane informacije uputili su nas na glavnog projektanta - inženjera Ljubu Kostića.
- Investitor je bio obavezan da zakaže tehnički prijem, što je i uradio 1996. godine, ali je bilo primedbi. On je bio dužan da po otklanjanju primedbi zatraži ponovni prijem, što nikada nije uradio. Bez upotrebne dozvole most nije gotov - pa ni do danas. Na tom mostu država Srbija je pala na ispitu.
Pavlovića ćuprija počela je da niče u maju 1990. godine. Dve godine kasnije dobrotvor je uz veliku pompu i fanfare u fijakeru prešao preko njega. Onda je naišao rat, nedovršenim mostom prolazila je vojna tehnika i zbegovi. Stigao je i embargo. Sve je stalo. Krajem devedesetih, Branislav Ivković produžio je koncesiju Pavloviću na još pet godina. Nekako u to vreme, tokom 1997. godine, počeo je da niče i Slobomir - univerzitet, banke... Novac od harača, dobrotvor koji je, kako su egzaltirano pisali hroničari, "bacio u zagrljaj dve srpske zemlje", ulagao je dalje i dalje da bi zarađivao. Još.
Teče Drina svakojako u svom toku, a nekako najveselije dole kod Višegrada. Tu zanesena lepotom zastane da uhvati odraz blistavog, vitkog mosta. Čvrstog i stalnog kao planina. Koji na kopitama odjekuje, kako je pisao Andrić, kao da je sav samo od jedne kamene ploče. To je most velikog vezira. Mehmed paša Sokolović ostvario je zavet svoga srca - od srca.

ZBOG MALERA
AKO Pavlovića ćuprija nema upotrebnu dozvolu, niti je prošla tehnički pregled, da li postoji opasnost da se most uruši?
- Ne znam - odgovara Kostić. - Mora da se stalno nadgleda. Drina je jaka reka i kad pomislite da ste je ukrotili ona pokaže svoju snagu. Neću da se hvalim da sam napravio neuništiv objekat. To ne valja - zbog malera.

SOZINA
TUNEL Sozina, koji je žila kucavica crnogorskog primorja, zatvoren je za saobraćaj jer nije dobio upotrebnu dozvolu (to što narod prolazi to je druga priča). To preti i Pavlovića ćupriji - kaže Kostić.