Kopaju sreću u tri veka

NA kućnom pragu uske Radničke ulice, naselja Senjski Rudnik, rudar Jovica Stošić (40), zatiče tri kokoške. Došle da se zgreju.
U udolini se ponovo pokrenuše točkovi na vrhu starog tornja. Opet sunu para u maglu. Krupnim brojkama ispisana godina otvaranja Rudnika - 1853. Izlazi prva smena, 28 rudara, 15 je časova. Žmirkaju na svetlu dana.
- Rudari nikada nisu bili dovoljno plaćeni, a nama taj posao, valjda, uđe u krv - poče Stošić. - A, i gde ćemo? Rudnik kao da nas zarobi. Idite, pa vidite.
U Senjskom Rudniku živi oko 600 ljudi. Najviše je penzionera. Dok je ugalj bio "crno zlato", do sredine šezdesetih godina prošlog veka, ovde je bilo više od tri hiljade stanovnika. U rudniku sada, u tri smene, rade svega 173 rudara. Zarađuju, prosečno, oko 25.000 dinara.

"NAFTAŠ" AZIZBEŠUMNO propadamo u okno, otvoreno 1919. godine, parnim liftom napravljenim 1872. Senjski Rudnik, ova zima. Odmah dole dočekuje nas podzemni vetar. Duva hodnikom koji se izdužio čak do Resavice.
Krećemo desno, ka uglju, jami u "napredovanju", a to je rudarskim kanalima, uzbrdo i nizbrdo - tri kilometra uz vagonete ili pokretnu traku. Da ne bi bilo dosadno, svakoga časa, zbog teskobe, mora da se preskače s jedne na drugu stranu hodnika, a iznad glava je sajla žičare. Iz mraka izranjaju rudari. Druga smena. Svetle lampe na šlemovima.
- Sada magarišemo, a posle ćemo da konjišemo - objasni posao Rade Kamčev (32), pomoćnik kopača, tegleći, zajedno sa kamaratom, težak, bagremov balvan, za potporni stub. Udaraju se "halveri", ojačivači. Kraj hodnika, presijava se ugalj.
Naš pratilac je dipl. inž. rudarstva Hashem Abed al Aziz, Iračanin, iz mesta Neđef. Došao je 1981. godine i na Rudarskom fakultetu u Beogradu završio, normalno, za - naftaša. Zatim, opšti smer. Dešavalo se šta se dešavalo i šta se dešava. Ovo je, zaključujemo, nesporazum svetskih razmera. Hashem Abed iz zemlje prebogate naftom, kopa ugalj u Srbiji.
Aparati u ruci Al Aziza pokazuju da je prisustvo metana 00,00, a nema ni ugljen-monoksida.
- Više ja verujem Azizovim spravama nego pacovima - reče Obrad Ožegović (42), palilac mina.
Nosi torbe pune eksploziva, štapine metan-detonita. Kada burgije završe svoje, on je na redu.
- Pacovi su zakon - usprotivi se Borivoje Jovanović (46). - Pacov ti oseti i metan i kada će odron ili, ne daj bože, požar ili gorski udar. Svuda u svetu rudari čuvaju i hrane pacove, kao i mi.
Ovde je kota 334, toliko smo metara ispod površine zemlje. Spušta se korito lančanog transportera, zvanog "grabuljar", određuje pravac prema mestu gde će se, posle eksplozije, urušiti ugalj.
- Za našu bezbednost se 99 odsto brine sveti Prokopije, odnosno sam Bog - naznači Miodrag Marković (40), rukovalac rudarskim mašinama. - Niko ne može da te spasi ako nemaš sreće, drugačije rečeno. Država, kao, nema novca za "čelo". A, mi možemo da čačkamo mečku pod plećku u otkopnoj jami.
- Kakvo "čelo" - ironično će Plamenko Popović (34), kopač.- Još su nama osnovne "mašine" kramp, lopata, motika, testera i sekira.
Nikola Papić (33) je pre 11 godina sišao u jamu. Pre toga mu se rodio sin, nazvao ga je Miljan. Žena Milja je umrla dva dana posle porođaja. Nikola pokreće onu žičaru.
Kao iz mračnih snova hodnicima, obešeni o sajlu, promiču balvani, metalni sanduci, korita, kuke i lanci.
- Mene sin dočekuje kada izlazim iz jame, ako nije u školi i ako nije kasno - reče Papić.
Gore, u naselju, Dušanka Mikić, starija žena, nosi naramak drva.
- Muž Gradimir je u penziji, ode jutros na Pasuljanske livade, neku šumu da čisti - naznači Dušanka. - Za pare sve mora da se radi. 'Ajde, jednu da popijete, makar s praga!

PISAK VOZASA široke i dugačke platforme nekadašnje ranžirne stanice posmatramo napuštene i još nastanjene kućice, neke podignute krajem pretprošlog veka. Pruga uskog koloseka povezivala je Senjski Rudnik i Ćupriju. Voz pun uglja i rudara prvi put je pisnuo 1. novembra 1892. godine.
Ulazimo u napušteni, Aleksandrov potkop, otvoren 1860, zatvoren 100 godina posle.
- Ugalj su ljudi najpre iznosili "funtovima", drvenim kolicima, pa drvenim vagonetima, onda su konji zamenili ljude, a metalni vagoneti drvene - navodi Miroslav - Mića Nikolić, kustos ovdašnjeg, jedinstvenog Muzeja ugljarstva Srbije. - Zatim su male, dizel-lokomotive, oterale konje.
Da li samo konje? Pomama za "jeftinom" naftom ugasila je 16 poznatih ugljenokopa u Srbiji, računajući i Rtanj, rudnik crnog uglja. Ugašena i pruga do Ćuprije. U Senjskom Rudniku zatvorene dve bolnice, nema više metaloprerađivača, autotransporta, grafičke industrije. Zatvoren bioskop, pušten za rudare 1932. godine. Još odoleva kafana "Proleće", izgrađena 1903.
Granitom podignut nasip puta, što vodi u brda, između jela i belih stena. Most iznad bezimenog potoka koji ovde ponire, pa opet izranja, nekoliko kilometara dalje.
- Lepo je bilo ovde nekada - zaključi dipl. inž. rudarstva Ivan Vuković, direktor "Rembasa".
Oslanja se na štaku. U avgustu je polomio nogu, baš u Senjskom Rudniku.
- Kada su konji završavali radni vek u Rudniku, stavljali su im džakove na glavu, preko očiju, da ne oslepe od svetlosti dana - govori Predrag Nikolić, jedan od najstarijih rudarskih penzionera.- Šta zna konj? Ako bi zbacio džak i oslepeo od svetla - pravac klanica.

ČUVAJU SVECARUDNIK sa brda posmatra Srboljub Stanojković (50), kopač na bolovanju, za kojeg rudari rekoše da je bio "nenormalno" jak.
- Ogluveo sam, obnevideo, bole me rebra što sam ih davno slomio i ova noga - poče da nabraja Srboljub. - Tri puta sam bio zatrpavan, a mnoge žive i mrtve otkopavao. Živci mi se pokidali, devet lekova pijem. Živim u mišjoj rupi, eno je tamo, uz drum.
I sve redom poče da psuje Stanojković, posebno lekarsku komisiju iz Despotovca i posebno državu. Ali, nijednom ne opsova Rudnik i nijednom svetog Prokopija.
Ciganski potkop, 21. jul 1893. godina, šumski požar udario na okno. Gore i padaju podgrade. Izgorela je cela smena rudara. Tada ljudi odlučiše da podignu crkvu svetom Prokopiju, zaštitniku rudara, na čiji dan se i desila nesreća.
Visoki borovi u krugu ispred tarabe u porti male, skladne crkve. Unutra prekrasni ikonostas oslikao Nasta Stefanović, 1902. godine.
- Bog vam pomogao - otpozdravi Saša Đorđević, paroh resavički i Senjskog Rudnika. - Sveti Prokopije je rudarska slava, seče se kolač 21. jula.
- Naš ugalj je crne boje, ali je mrk - objašnjava nam dipl. inž. rudarstva Branislav Maksimović, upravnik kopa "Senjski Rudnik". - Zbog sjaja ga zovu staklarac. Da proizvedemo i 200.000 tona, sve bismo prodali.
Upravnik Maksimović poče da govori kako nedostaju "široka čela" za mehanizovan otkop, da se u svetu dve trećine proizvodnje uglja dobija podzemnom eksploatacijom, da sve takve rudnike dotira država.
- Radimo, ne znamo do kada, najavljena je privatizacija, idemo na tender 21. januara, ne znamo ko je kupac, niti kakve su mu namere - izgovori Maksimović i uzdahnu.
- Lopatama i krampovima nadoknađujemo što nemamo "čelo" ni ostalu savremenu opremu - ljuti se Bojan Radovanović, poslovođa vetrenja. - Bar deset puta su nas zatvarali, tvrdili da nema uglja. Ima ga za 50 godina.
Tople oči Ružice Ristić u vešeraju Rudnika. U jedinoj ispravnoj, velikoj veš-mašini pere pantalone, košulje, bluze rudara i brine za šlemove i čizme.
- Muž Radomir dočekao penziju u rudniku, a sin Goran nastavio da kopa - govori Ružica. - Ćerka Gordana udala se, a zet Stojadin - rudar. Nudili mi otpremninu 240 evra po godini staža. Nisam htela. Plata mi izađe na 12.000 dinara. Gde ću ja, pod stare dane, da napuštam rudare?
I, taj osmeh. Može sve da pokrije i svakoga da porazi. Kažemo vozaču da krene i auto juri izlokanim drumom, klisurom koju je stvorio bezimeni potok. Ne, ne idemo kolima. Voz ide uskom prugom ka Ćupriji. Kroz prozor kupea vidimo livade, belerade i maslačke, zelenu travu i konje koji slobodno trče...


PARNI LIFTGEOLOG Feliks Hofman istraživao je rudna bogatstva resavskog kraja u 19. veku. Prvi rudarski radovi počeli su u selu Milešivi, 1836. godine. Onda pogodak - Senjski Rudnik.
Jožef Kereši je u Gracu, Austriji, projektovao rudarski toranj i lift za silazak u utrobu zemlje. Taj jedinstveni u svetu, lift na paru, još radi u Senjskom Rudniku.