Obraz preči od života

PONOVO bih učinio isto, bez obzira na to kakva bi cena te istine bila.

Univerzitetski profesor dr Branimir Aleksandrić, obducent na Institutu za sudsku medicinu, na prvi pogled - sasvim običan. U govoru tih i odmeren. Rečima deluje kao lek u nemiru.

A nije običan. Ako je suditi po gestu koji je učinio, može se reći da je moralni kolos. Izdigao je sebe i profesiju, pa i nas same, iznad neslućenog. Pomerio granice istinoljublja u okolnostima kakve su bile na samom kraju tragične 1996. i početkom naredne godine. Podigao je luč istine i osvetlio svoju i duše unesrećenih Starčevića. Prekinuo lanac laži o stradanju njihovog Predraga (39).

Nije ni razmišljao tada u kakav će pakao zakoračiti on i njegova porodica u trenutku saopštavanja istine. Da jeste, strašne dane koji su usledili, sigurno ne bi naslućivao. O tome, prvi put govori javno.

Nije lako bilo otvoriti profesora, kome je sudbina, valjda tako udesila da baš on obavi obdukciju Predraga Starčevića, na smrt pretučenog u kasnim popodnevnim časovima kod Palate Albanija, 24. decembra 1996. godine, posle kontramitinga na beogradskim Terazijama. Profesor je, podsetimo, obdukcijski nalaz zaključio rečju - ubistvo. I potpisao. Nije, posle čitao novine. Nije pratio televizijske programe, ali jesu drugi: njegove kolege i studenti. Barem njih 18 bili su u vreme obdukcije na Institutu. I svi su znali istinu. Javili su mu da je jedan beogradski dnevnik napisao: "Predrag Starčević je podlegao infarktu". Uz ovo i da "nije bio nikakav demonstrant, već pijanica izbačen iz kafane negde na Autokomandi".

- Nisam mogao da verujem. Pa, čitav Beograd već je znao da je na smrt pretučen - govori danas prof. Aleksandrić. Želeo sam ipak da sam pogledam šta stvarno piše u tim novinama. I bio sam šokiran. Sutradan sam odmah pozvao novinare na Institut i saopštio im nalaze obdukcije: Starčeviću su od udaraca povređeni unutrašnjih organi, došlo je do iskrvavljenja. Pokazao sam i snimke kriminalističkih tehničara policije na kojima se jasno videlo kakve je Starčević imao povrede po telu, koji predmet takve povrede može da nanese. Bilo je jasno kao dan da je reč o policijskoj palici.

Istina je bila lek na ranu Starčevića, narod na ulicama dočekao ju je ovacijama. Profesor Aleksandrić u vreme ovih tragičnih događaja bio je redovni profesor na Višoj policijskoj školi u Zemunu, predavao je kriminalistiku. Posle novogodišnjih praznika (1997) njegov prvi radni dan u školi nagovestio je dane pakla. U dvorištu, posle prvog koraka iza kapije, sudar sa neprijatnim pogledima. Morao je da prođe kroz kordon policije koji se sužavao. Jedva se probijao do ulaza. U učionici preteći muk. Dva-tri dana posle - bio mu je zabranjen ulaz u školu i predavanja.

- Tražio sam pismenu zabranu i obrazloženje - kaže profesor. Nisam je nikad dobio.

Pokušao je da se sretne sa nadležnima u MUP-u s kojima je potpisao ugovor. Odgovorili su mu: nema on šta ovde da traži, niti imamo o čemu da razgovaramo.

Susret, kasnije sa načelnikom Uprave za krvne delikte, dugogodišnjim poznanikom... Po pozivu ovog načelnika (profesor ne želi da ga imenuje, jer ovaj njegov sagovornik više nije među živima) kaže mu osorno: "Zar ja, pobogu, iz medija da saznam kako je stradao Starčević!" Uzvratio mu je istim tonom: "Zar tvoji kriminalistički tehničari nisu bili na uviđaju, fotografije koje su novinari objavili su slike vaše službe".

Otišao je kući, bilo je jako kasno i hladno. Zatekao je decu (ima tri sina) spavali su. Gledao ih je, prvi put obuzela ga je strepnja. Koliko ih je puta gledao dok spavaju. Na njihovim licima pratio je svoje crte i tada ga je obuzimalo očinsko blaženstvo. Ovog puta osetio je nešto nalik grču, nešto što mu preseca dah.

- Danima posle stižu vesti od kolega: na njih se vrši strašan pritisak da na veću Instituta (obdukciono telo) postavi pitanje moje etičnosti i izbace me s posla - seća se prof. Aleksandrić. - Istovremeno, iz suda javljaju da je traženo moje hapšenje, od nadležnog tužilaštva da me goni zbog odavanja službene tajne... Zahvalan sam svim tim ljudima koji nisu podlegli pritiscima.

Nije, kaže, ni brojao - koliko su ga puta pratili, koliko su njegova deca primila pretećih poziva. Ne pamti više sve te glasove i poruke koje je primao. Ostalo je u sećanju, tek u izmaglici:

- Izlazim s posla, kraj dana, pre nego što ću da otvorim auto, instinktivno udarim nogom o točak... točak se klati. Držao se samo na jednom šrafu. Ko zna u kom bi jendeku završio - pomalo u šali govori profesor o danima strašne zbilje.

I, ni trunke ne žali što je prošao takav put, što je zbog istine preturio sve te dane i noći strepnje ("Neću da kažem - pakao").

- A kako bih mogao da živim da sam prećutao sve gnusne laži? Kako bi sa takvom mrljom živela moja porodica, kako sa takvom ljagom roditelji Predraga Starčevića? Rekao sam: istina je potrebna njima, ali i obrazu moje dece. U tradiciji naše porodice, a šestoro nas je lekara, obraz je preči od života. Bio sam, verujte, rešen: i smrt ako treba, ali istina mora da bude iznad laži.



PISMO

DOK se Branimir Aleksandrić borio sa strašnim pritiscima, u domu Starčevića, Predragov otac Stevan, na izmaku snage od bola za sinom, piše profesoru pismo. "Neizmerno zahvaljujemo što je vaša istina pobedila monstruoznu verziju o smrti našeg sina. Bez obzira na to kome je i zašto bila potrebna laž, ona je široko odjeknula i zapretila da postane "istina", koja baca neizbrisivu ljagu na naše mrtvo dete. Zato je vaše objavljivanje nalaza obdukcije za nas bio melem na ranu. Potvrdili ste da je naš sin bezdušno ubijen. Zahvalni smo vam do kraja života".

Stevan Starčević, Predragov otac nije dočekao odgovor profesora Aleksandrića. Umro je ubrzo posle ubistva sina.