Niotkud odgovora - ko je kriv

NI posle pune decenije nema (zvaničnog) odgovora ko je i za čiji račun 24. decembra 1996. ubio Predraga Starčevića (39) Beograđanina lirske duše, oca jednogodišnjeg Danila, sina Vidosavinog i Stevanovog, brata Nebojšinog. Nema imena naručilaca, ni imena ubica. A odgovor svi znaju. Znaju ko je organizovao kontramiting na Terazijama tog užasnog dana, koji se svima utisnuo u sećanje, kao vreli žig. Zna se ko je naručio batinaše da tuku narod koji je ustao protiv izborne krađe.

Zašto nema odgovora? Ovo pitanje razdire Starčeviće. Oni ne gube nadu da će pravda jednom prevagnuti i ubice privesti na optuženičku klupu.

Dom Starčevića u Novom Beogradu, pred nama video-zapis tragičnog popodneva ove porodice. Predrag rukama pokrio glavu, policija krvnički udara. Rez, pa slika... opet ga udaraju... pa, rez, opet slika: vuku ga između žardinjera kod Palate Albanija.

- Samo ja gledam ove snimke i pitam se koliko ću izdržati. Onda kažem sebi: izdrži dok zločince ne stigne kazna. A nisam sigurna da ću dočekati taj dan - govori Vidosava Starčević.

Predragova soba, kao da je samo koji trenutak pre, izašao. Gramofon zaustavljen, igla na ploči stala negde na polovini. Slušao je Betovena. Crteži i slike, rukopisi retkih sati odmora. U vrhu kandilo, ispod šoljice za kafu s kojom je počinjao dan. Poslednju je ispio sa roditeljima. Levo na komodi pisaća mašina, u albumu trenuci sa sinom Danilom. Na krevetu, umesto jastuka, fotografija kad je bio dečak, a ispod - čitulje i majčine poruke.

Vidosava želi da zaustavi sate. U bloku sećanja, dva vremena. Jedno, u kojem su Starčevići bili na okupu. Drugo, koje Predragova majka Vidosava pomera:

- Sad bi on žurio da sačeka Danila iz škole, da zajedno prošetaju psa - govori u utorak ova krhka žena. A, kao da je sama sat u koji staje sve što je do sinovljeve smrti ostalo živo. Mehanizam koji taj sat pokreće je ono što se zbilo u danima njegovog ubistva. Pokreće je i ne da joj da preboli.

- Bio je kod supruge i sina u Cvijićevoj, pa krenuo kod nas da ocu donese lekove - priča Vidosava. - I vratili su ga u kovčegu. A Danilo je gledao snimke tog dana, vikao: "Ovo je moj tata, njega tuku. Zašto ga tuku?"

Snimak sahrane uvećan. Na poleđini Vidosava dodala fotografiju dr Đinđića, na štakama.

- Ledeno je bilo tog dana - seća se Vidosava. - Ne znam ko sve nije došao da sa nama podeli nesreću. Zoran je ostao dugo, dugo kraj groba.

Naredni dani produbili su nesreću Starčevića. Novine su donele vesti da je Predrag podlegao srčanoj bolesti na Gazeli, da je bio pijan, da su našli izbačenog iz kafane na Autokomandi. I, ko zna koliko bi ih razdirale ove laži da istinu nije prokinuo profesor dr Branimir Aleksandrić. On je obdukcioni nalaz zaključio strašnom rečju. Ubistvo. I potpisao. Smrtonosne povrede Predragu Starčeviću nanete su obličastim predmetom u vidu motke, pendreka, bejzbol palice i slično...

Ova istina pokrenula je, te tragične 1996, krivičnu prijavu, ali protiv NN lica. "Novostima" je potvrđeno: predmet je bio kod istražnog sudije, preuzeo ga je sudija Okružnog suda i naložio nadležnima u MUP-u da obave potrebne radnje. Na tome se sve završilo.

Predragov brat Nebojša Starčević kaže da nije imao nadu da će iko, išta učiniti na rasvetljavanju ubistva njegovog brata dok su na vlasti bili oni koji su kontramiting i organizovali. Zašto posle demokratskih promena 2000. godine nije bilo odgovora? Zašto ga ni do dana današnjeg, nema.

- Verujem, mada ne mogu sa sigurnošću to da tvrdim, da je moj brat na smrt prebijen u zatvorenom prostoru - kaže Nebojša. - Povrede od kojih je podlegao, naneli su mu oni koji su znali gde da ga smrtno udaraju. Pukla mu je slezina i iskrvario je. Kako je moguće da u trenucima dok je čekao na lekarsku pomoć u Zemunskoj bolnici, gde su ga doveli policajci, nikom ništa nije rekao, požalio se.

U Zemunskoj bolnici Predrag Starčević čekao je puna dva sata na pomoć lekara. Tu je izgubio svest. Na prijemu ga je primio stažista, kada je bilo izvesno da mu je život ugrožen, Hitna pomoć ga je prevezla u Urgentni centar. Ovde je već bilo kasno za bilo kakvu pomoć.

- Lekari Urgentnog centra, želim to da istaknem, zaista su pokušali da profesionalno odgovore svome poslu - kaže Starčević. - Ali su unutrašnje povrede bile takve da pomoći nije bilo. Gnevan sam i ne mirim se sa činjenicom da odgovora o počiniocu ovog zločina nema. Govorim ovo kao čovek. Siguran sam da u bilo kojoj zemlji na svetu, batinaši koji su tako životinjski prebijali ljude, ne samo da bi izgubili posao, već bi bili zasluženo kažnjeni. Ako su takvi ljudi još u sistemu, nije neizvesno da ponovo nisu spremni da batinaju i počine takav zločin.

CENZURISANE ČITULJE
STARČEVIĆI još čuvaju tekstove iz vremena koje im je promenilo život. Decembar 1996. godine, dani u kojima je, kažu, istina tako strašno izigravana. Ni čitulje, sa porukama kakve su ispisali, nisu želeli da prihvate. Ispravljane su i umanjivane, po volji tadašnjih urednika.

OČEVA SMRT
NEKOLIKO meseci posle ubistva sina, umro je i Predragov otac Stevan, dugogodišnji urednik Tanjuga. Vidosava Starčević kaže:
- Dotukla ga je sinovljeva smrt, laži, koje su nas razdirale i nedokučiva pravda.