BILO je vreme kada su reči bile zlokobnije od oružja. U zanosu narodnooslobodilačke borbe, dok se još slegao dim od partizanskog oslobađanja, odvodile su u nepoznato svakog koga su i ovlaš dotakle. Kvalifikacije. “Sluga okupatora”, "narodni neprijatelj”, ”denuncijant”. Najviše duša uzele su 1944. godine. Bila je to godina komunističke inkvizicije. Godina koja je odnela srpske očeve. Pesnici su je nazvali godina crvenog klanja.
- Nije u pitanju čak ni čitava godina, precizira Prijezda Popović, sin jednog tako otetog oca. - Pogrom se odigrao u samo 40 dana. Poslednjih dana oktobra i novembra 1944. Ti dani progutali su hiljade ljudi. Tada se odigrao konačni obračun sa klasnim neprijateljem. Ne sa neprijateljem države i naroda! Jer NOB je bio - žao mi je što to danas niko neće da kaže - klasna revolucija protiv klasnog neprijatelja za osvajanje vlasti! Tačno je: partizani su se hrabro borili protiv Nemaca i dali su velike žrtve, ali to za komuniste nije bilo važno. Suština je bila osvojiti vlast, a time i imovinu klasnog neporijatelja.
U jednom takvom crvenom danu ili noći, nestao je i jedan od najboljih srpskih slikara između dva rata, dekan Tehničkog fakulteta, učesnik oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. godine, potpukovnik Vojske Kraljevine Srbije u rezervi - Branko Popović. Otac koga su odnele kvalifikacije. Dnevna štampa samo je izvestila da su “streljani narodni neprijatelji”. Njih 105. Među njima i Branko Popović. Nije im suđeno, nije utvrđivana krivica, nisu imali pravo da se brane.
Sinovi Branka Popovića, Simeon, Prijezda i Borivoje i danas vode bitku da se ispravi nepravda i vrati dostojanstvo imenu njihovog oca. Nije sarađivao sa Nemcima, spasavao je studente od okupatorskog progona, voleo je svoju domovinu, gajio iskreno jugoslovenstvo. Uvereni su da ga je u nepoznato odvela sujeta i mržnja jednog velikog slikara, a malog čoveka. Oni pamte.
Bio je blistav dan, 20. oktobar 1944. Partizani su ušli u Beograd, radost i sunce preplavili su ulice. Branko Popović uzeo je pogaču i rakiju. Poveo je i sinove da dočekaju partizane. Kada se vratio kući - došli su po njega.
Partizanska trojka. Uhapsili su ga bez obrazloženja. Brzo, u mučnoj tišini. Supruga Divna stigla je samo da mu kaže:
"Umi zimski kaput, hladno je."
"Vratiću se brzo, ne treba mi", rekao je.
Nikad se nije vratio.
Samo nekoliko dana posle njegovog hapšenja, u kuću Popovića došao je, tada, slavni ratni slikar Đorđe Andrejević Kun. Popović mu je često organizovao izložbe i pomagao da proda svoje slike. Bili su prijatelji. U jednom trenutku, pri kraju večere, pitao je Brankovu suprugu.
"Gospođa Divna, hoćete li, molim vas, da mi izdate Brankov atelje."
"Pobogu, Đorđe, pa, Branko je još živ", odgovorila je zaprepašćeno.
- Kun se tada strašno zbunio, prebledeo. Sugurno je znao da naš otac nije živ. Toliko je želeo da se dočepa našeg stana i ateljea, da se demaskirao - kaže Prijezda Popović.
Već 27. novembra porodica Popović pročitala je da je Branko streljan kao narodni neprijatelj. Na tugu porodice navalila se nova nevolja. Izopštenost.
- Sećam se, naša majka dolazila je kući sa suzama u očima. Nije mi se javila ova. Ona mi je okrenula glavu. Izbegavali su nas prijatelji, a na kraju su nas ostavili i rođaci. Bili smo prezreni i omraženi.

Nije prošlo mnogo, a u samotnu kuću Popovića, u Knez Mihailovoj 24, stigla je nova partizanska patrola. Doneli su rešenje o konfiskaciji stana, zapravo zgrade. Popovići su morali da se isele u roku od tri dana.
- To nas je dotuklo. Sećam se, ulazili smo noću, krišom i krali sopstvene stvari. A za to delo bila je propisana smrtna kazna. Kada su istekla tri dana izbacili su nas sa tri kofera na ulicu. Izgubljeni, očajni, uplašeni. Kuda sada? Setili smo se strine. Kod nje smo preživeli te teške dane. A zamislite ko se uselio u taj naš stan?! Đorđe Andrejević Kun!
Slavni ratni slikar spavao je u krevetu Popovića, pokrivao se njihovom posteljinom, jeo iz njihovog pribora, živeo svoj život na pepelu tuđeg i - nije mu bilo žao. Nije ga mučila savest. Jednom prilikom pozvao je u svoj novi stan sve tada ugledne slikare, među njima i Mihajla Petrovića, koji je ovo ispričao. U trpezariji, za velikim stolom od mahagonija, za kojim je sedela slikarska elita, Titov glasoviti slikar izrekao je zdravicu: "Ovo je servis Branka Popovića, a ovo su njegove čaše. Pijte iz čaša Branka Popovića!"
Bila je čemerna tišina. I u njoj reski zvuk čaša Branka Popovića.

VRAĆANJE ČASTI
- NE postoje nikakvi dokazi, izjave svedoka ili bilo kakav dokument kojim se utvrđuje krivica Branka Popovića. Zvanično, to je potvrdilo pismenim odgovorom Republičko javno tužilaštvo još 1993. godine - kaže Prijezda Popović. - Niti mu se sudilo, niti ima presude. Čekamo pravdu: vraćanje dostojanstva i časti njegovom imenu.
Čim je donesen Zakon o rehabilitaciji, sinovi Branka Popovića podneli su Okružnom sudu u Beogradu, u junu prošle godine, zahtev da se rehabilituje njihov otac. Kao i ostali čekaju rešenje.