Ava­la je za Be­o­gra­đa­ne pre­pu­na taj­ni, iako je to nji­ho­va naj­bli­ža pla­ni­na. Sa­mo dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od glav­nog gra­da da­nas po­sto­ji ras­ko­šan na­pu­šten rud­nik olo­va i cin­ka "Cr­ve­ni breg" ko­ji ko­ri­ste je­di­no stu­den­ti Ru­dar­sko-ge­o­lo­škog fa­kul­te­ta, iako je ra­dio do 1956. go­di­ne.
Ka­ko nam je ob­ja­snio dr Ne­boj­ša Vi­da­no­vić, šef Ka­te­dre za iz­ra­du jam­skih pro­sto­ri­ja i već 18 go­di­na uprav­nik ovog rud­ni­ka, ovo me­sto su ko­ri­sti­li još Ri­mlja­ni i to pre vi­še od 2.000 go­di­na! Sa dru­ge stra­ne Ava­le je za­tvo­ren i rud­nik ži­ve "Šu­plja ste­na". To je bio je­dan od dva ta­kva rud­ni­ka u ne­ka­da­šnjoj, "ve­li­koj" Ju­go­sla­vi­ji.
Da­nas za ovo me­sto zna­ju sa­mo in­že­nje­ri i stu­den­ti ru­dar­stva. Vi­še od 95 od­sto sa­da­šnjih struč­nja­ka za ovaj te­žak po­sao pr­vi put su u rud­nik ušli upra­vo ov­de.
- Ov­de po­sto­ji pet ho­ri­zo­na­ta, od ko­jih su tre­nut­no pro­hod­na dva, dok su osta­li po­to­plje­ni vo­dom - po­či­nje pri­ču dr Vi­da­no­vić, dok nas uvo­di u rud­nik. - Is­pred se i da­lje na­la­zi ru­dar­ski ko­lo­sek sa va­go­ne­ti­ma ko­ji­ma je ru­da tran­spor­to­va­na, kao i mi­ni­ja­tur­na di­zel lo­ko­mo­ti­va. Ši­ne ko­je vo­de kroz ok­no po­sta­vlje­ne su na pra­go­vi­ma ko­ji su is­tru­li­li, pa da­nas ne bi mo­gle da se upo­tre­blja­va­ju.
Iz "Cr­ve­nog bre­ga" va­đe­ni su olo­vo i cink, a u z njih i sre­bro i zla­to. Ovo je rud­nik ta­ko­zva­nog "ži­ča­nog" ti­pa, jer su, ka­ko ob­ja­šnja­va Vi­da­no­vić, ru­da­ri ko­pa­li ru­du ta­ko što su pra­ti­li ru­do­no­snu ži­cu i pra­vac nje­nog pro­sti­ra­nja.
Prof. po­ka­zu­je ka­ko se na zi­do­vi­ma for­mi­ra­ju pe­ćin­ski ukra­si, na­sta­li od kla­si­fi­ko­va­nog ma­te­ri­ja­la ko­jim se vo­da "igra" po ru­dar­skom ok­nu. Na­jed­nom, po­red nas su mi­ni­ja­tur­ni tu­ne­li. Pi­ta­mo uprav­ni­ka rud­ni­ka ko ih je, i za­što ko­pao.
- Iz­ve­sno je da su ovi ma­li tu­ne­li tu još od rim­skih vre­me­na - ob­ja­šnja­va. - Da­na­šnji ru­dar se ne bi mo­rao pro­vu­ći ov­de. A Ri­mlja­ni su bi­li iz­u­zet­no ni­ski, po­go­to­vo oni ko­ji su mo­ra­li da ra­de u rud­ni­ku. Pret­po­sta­vlja­mo da su ru­da­ri od pre dva mi­le­ni­ju­ma bi­li vi­so­ki oko 130 do 140 san­ti­me­ta­ra. Uz če­kić i dle­to, pra­ti­li bi ru­do­no­snu ži­cu, dok je ru­dar­sko ok­no bi­lo osve­tlje­no sa­mo sve­tlo­šću ba­klji.
Dok se kre­će­mo ka iz­la­zu po­sle 300 me­ta­ra du­gač­kog pu­te­še­stvi­ja is­pod Ava­le, uprav­nik rud­ni­ka nas pu­šta da ide­mo is­pred nje­ga. Ni­smo ni pri­me­ti­li da je re­šio da se na­ša­li sa na­ma na isti na­čin na ko­ji se ša­li sa stu­den­ti­ma. Imao je kod se­be štap ko­jim nas je, la­ga­no, kuc­nuo po šle­mu dok smo ko­ra­ča­li kroz mrak "raz­dro­bljen" sa­mo ba­te­rij­skim lam­pa­ma. Čo­vek ko­ji ču­je ta­kav zvuk po šle­mu, od­mah po­mi­sli da je za­ka­čio gla­vom po gor­njem de­lu hod­ni­ka. Sa­gnu­li smo se, na­sta­vlja­ju­ći, ta­ko is­kri­vlje­ni, da ko­ra­ča­mo po rud­nič­kim hod­ni­ci­ma.
- Ta­ko sva­ki put pre­va­ri­mo stu­den­te - na­sme­jan je Vi­da­no­vić. - Uvek po­mi­sle da im je gla­va pre­bli­zu svo­du, pa za­to ho­da­ju po­gu­re­ni, iako im je gor­nji deo pro­sto­ri­je bar je­dan me­tar iz­nad gla­va.