Od de­pre­si­je pa­te i de­ca

BE­O­GRAD - Is­cr­plje­nost, umor, gu­bi­tak ene­r­gi­je, bez­volj­nost, apa­ti­ja, ne­sa­ni­ca, te­ško­će u ra­du - sig­na­li su hro­nič­nog umo­ra iza ko­jeg se naj­če­šće kri­je de­pre­si­ja, ko­ja je ina­če i naj­ra­spro­stra­nje­ni­ji psi­ho­lo­ški pro­blem. Da bi se spre­či­lo po­gor­ša­nje i pre­ven­tiv­no de­lo­va­nje da ne do­đe do ozbilj­ni­jih zdrav­stve­nih pro­ble­ma, neo­p­hod­no je što pre ja­vi­ti se spe­ci­ja­li­sti za men­tal­ne bo­le­sti.
U raz­go­vo­ru za "No­vo­sti", dr Ja­sna Ke­kić, ne­u­rop­si­hi­ja­tar, du­go­go­di­šnji na­čel­nik u Bol­ni­ci za ce­re­bro­va­sku­lar­ne bo­le­sti "Sve­ti Sa­va", ob­ja­šnja­va da se de­pre­si­ja ja­vlja i u deč­jem uz­ra­stu, ali je do­sta če­šća kod ado­le­sce­na­ta iz­me­đu 14 i 22 go­di­ne. Za le­če­nje ovog psi­ho­lo­škog pro­ble­ma ima pu­no le­ko­va, ali i sa­vre­me­nih teh­ni­ka le­če­nja, u obla­sti psi­ho­te­ra­pi­ja.
- Ja­ko je va­žno raz­li­ko­va­ti ža­lost od de­pre­si­je - is­ti­če dr Ke­kić. - Kad smo ža­lo­sni, to je zbog gu­bit­ka na­ma ne­čeg va­žnog i taj gu­bi­tak je uvek re­a­lan. Kod de­pre­si­je, gu­bi­tak je unu­tra­šnji do­ži­vljaj ko­ji ni­je u re­al­no­sti. De­pre­si­ja je ve­o­ma čest po­re­me­ćaj i sva­ko od nas je pod ri­zi­kom da se ona raz­vi­je u bo­lest. Oko 25 od­sto gra­đa­na pa­ti od ovog psi­hi­lo­škog po­re­me­ća­ja i neo­p­ho­dan im je ozbi­ljan tret­man. Bla­že, pro­la­zne ob­li­ke de­pre­si­je, mo­že da ima bi­lo ko.
Ka­ko pre­po­zna­ti de­pre­si­ju kod de­ce?
- Tu­go­va­nje, po­vla­če­nje u se­be, bez­volj­nost, gu­bi­tak ape­ti­ta, po­re­me­ćaj sna, če­sti su sig­na­li za deč­ju de­pre­si­ju. Ali, tre­ba ima­ti na umu da ona mo­že bi­ti i ma­ski­ra­na i da se pri­tom is­po­lja­va kroz agre­si­ju ili bes.
Ka­ko se is­po­lja­va kod ado­le­sce­na­ta?
- U ovom uz­ra­stu de­pre­si­ja se obič­no kri­je iza al­ko­ho­li­zma ili nar­ko­ma­ni­je. Ima slu­ča­je­va gde je do­volj­na psi­ho­te­ra­pi­ja, a po­ne­gde se pri­be­ga­va le­ko­vi­ma.
Ko­je me­to­de psi­ho­te­ra­pi­je?
- Za de­pre­si­ju je, kon­kret­no efi­ka­sni­ja ta­ko­zva­na "kon­gi­tiv­na bi­he­vi­or te­ra­pi­ja" ko­ja je br­ža i eko­no­mič­ni­ja od kla­sič­ne psi­ho­a­na­li­tič­ke te­ra­pi­je. Kon­gi­tiv­na te­ra­pi­ja je ci­lja­na i ona se za­sni­va na re­še­nju pro­ble­ma ko­ji ima­mo, a ne i na to­me za što nam se pro­blem de­sio. Raz­u­me se, te teh­ni­ke spro­vo­de ob­u­če­ni psi­ho­te­ra­pe­u­ti, ko­ji mo­gu bi­ti psi­hi­ja­tri ili psi­ho­lo­zi.
Pre­ma re­či­ma na­še sa­go­vor­ni­ce, kon­gi­tiv­na bi­he­vi­or­na te­ra­pi­ja od­no­si se na de­pre­si­ju kao pro­blem is­kri­vlje­nog mi­šlje­nja o se­bi, sve­tu oko se­be i dru­gim lju­di­ma. Se­be, naj­če­šće u tom sta­nju, ta­da vi­di­mo kao bes­po­moć­ne, ma­nje vred­ne, ne­si­gur­ne, sa manj­kom sa­mo­po­u­zda­nja. Svet do­ži­vlja­va­mo kao stra­šno me­sto u ko­me nas vre­ba­ju sa­mo ne­pri­li­ke, sa ko­ji­ma ne mo­že­mo da se iz­bo­ri­mo.
- Kon­gi­tiv­na te­ra­pi­ja nas za­pra­vo uči da pro­me­ni­mo svo­ja ose­ća­nja, pa ume­sto da bu­de­mo de­pre­siv­ni, bi­će­mo na pri­mer raz­o­ča­ra­ni. Ili bes će­mo za­me­ni­ti ljut­njom. Ona nas uči i ka­ko da de­fi­ni­še­mo svoj cilj i iz­na­đe­mo vi­še raz­li­či­tih re­še­nja, a ne sa­mo jed­no, ide­al­no - is­ti­če dr Ke­kić.
Po­me­nu­ta psi­ho­te­ra­pi­ja nam po­ma­že da ovla­da­mo kon­tro­lom svo­jih ose­ća­nja i da bu­de­mo za­do­volj­ni onim na šta mo­že­mo da uti­če­mo, a ne da že­li­mo da pro­me­ni­mo ono na šta ne mo­že­mo da uti­če­mo. Jed­nom ka­da se sa­vla­da, kon­gi­tiv­na bi­he­vi­or­na te­ra­pi­ja je pre­ven­ti­va da nas ne­ki no­vi ži­vot­ni do­ga­đa­ji ne uve­du po­no­vo u de­pre­si­ju ili ank­si­o­znost.
- Te­ra­pi­ja obič­no tra­je jed­nom ne­delj­nom u pro­se­ku tri me­se­ca - pre­ci­zi­ra na­ša sa­go­vor­ni­ca. - Kon­tro­le se za­ka­zu­ju, po po­tre­bi, jed­nom me­seč­no, jed­nom u šest me­se­ci ili na go­di­nu da­na. Psi­ho­te­ra­pi­ja ima svo­je te­ra­pij­sko me­sto i kod de­ce, ali i kod ado­le­sce­na­ta. Na­ro­či­to je po­god­na za pro­ble­me ve­za­ne na po­slu, ne­u­speh u ško­li ili na fa­kul­te­tu. Jer, kroz te­ra­pi­ju uči­mo ka­ko da bu­de­mo uspe­šni­ji, pa je sto­ga psi­ho­te­ra­pi­ja če­sto efi­ka­sni­ji me­tod u le­če­nju de­pre­si­je od pri­me­ne le­ko­va. Re­zul­ta­ti psi­ho­te­ra­pi­je su du­go­traj­ni. Ma­da, po­je­di­ni ob­li­ci de­pre­si­je uspe­šno se le­če i do­br­om far­ma­ko­te­ra­pi­jom.

OPA­SNA OD­LA­GA­NjA
NO­VA is­tra­ži­va­nja o men­tal­nim bo­le­sti­ma u SAD po­ka­zu­ju da one "na­pa­da­ju" u ra­nim go­di­na­ma i da sva­ko od­la­ga­nje le­če­nja pre­pu­šta obo­le­le na mi­lost i ne­mi­lost is­cr­plju­ju­ćim simp­to­mi­ma u naj­pro­duk­tiv­ni­jim go­di­na­ma ži­vo­ta - ka­že dr Ja­sna Ke­kić.
U pre­sti­žnom me­di­cin­skom ča­so­pi­su "Ja­ma", ob­ja­šnja­va dr Ke­kić, po­lo­vi­na is­pi­ta­ni­ka na­vo­di da se bo­lest po­ja­vi­la pre 14. go­di­ne ži­vo­ta, dok je kod dve tre­ći­ne is­pi­ta­ni­ka, na­stu­pi­la u 24-toj go­di­ni ži­vo­ta. Naj­če­šće men­tal­ne bo­le­sti su: po­re­me­ćaj ras­po­lo­že­nja (de­pre­si­ja), ank­si­o­znost i so­ci­jal­ne fo­bi­je (stra­ho­vi, pa­ni­ka), po­re­me­ća­ji kon­tro­le im­pul­sa (bes, agre­si­ja, po­re­me­ćaj is­hra­ne) i bo­le­sti za­vi­sno­sti.