- DA, na na­šem gro­blju se na­la­zi grob­no me­sto sa plo­čom na ko­joj pi­še Da­vor­jan­ka Pa­u­no­vić Zden­ka, do­đi­te i uve­ri­te se sa­mi - po­tvr­dio nam je uprav­nik sta­rog po­ža­re­vač­kog gro­blja Vla­dan Paj­kić, ka­da smo kre­nu­li da utvr­di­mo da li po­red gro­ba u par­ku Be­log dvo­ra, ko­ji već de­ce­ni­ja­ma in­tri­gi­ra na­šu jav­nost, po­sto­ji još je­dan na­me­njen ve­li­koj lju­ba­vi Jo­si­pa Bro­za Ti­ta i nje­go­voj rat­noj se­kre­ta­ri­ci, pre­mi­nu­loj od tu­ber­ku­lo­ze 1. ma­ja 1946. go­di­ne.
I za­i­sta, na ka­me­noj plo­či, ma­njoj i skrom­ni­joj od one na De­di­nju, na­la­zi se iz­ble­de­la Da­vor­jan­ki­na fo­to­gra­fi­ja: bla­ge cr­te li­ca, gla­dak ten, cr­ni uvoj­ci ko­ji pa­da­ju na ra­me­na, krup­ne cr­ne oči is­pod ko­jih se ocr­ta­va­ju pod­oč­nja­ci. Ve­ro­vat­no je sni­mlje­na ka­da se već raz­bo­le­la. Is­pod sli­ke ukle­sa­no ime, go­di­na ro­đe­nja i smr­ti i bi­o­graf­ski po­da­ci: "stu­dent fi­lo­zo­fi­je i Ti­to­va rat­na se­kre­ta­ri­ca".
Na gro­bu do ovog po­či­va­ju nje­ni otac i maj­ka, Mi­lan i Bi­se­ni­ja - Bi­sa, a po­red njih i Da­vor­jan­ki­na se­stra Bra­ni­sla­va ro­đe­na 1912. a umr­la 1932. go­di­ne. I nju je po­ko­si­la tu­ber­ku­lo­za. Na ovoj po­ro­dič­noj grob­ni­ci još pi­še da je spo­me­nik za ži­vo­ta po­di­gla Bi­se­ni­ja Pa­u­no­vić. Za­što je maj­ka Bi­sa obez­be­di­la grob ćer­ki ko­ja je već bi­la sa­hra­nje­na? Da li je po­ku­ša­la da nje­ne po­smrt­ne ostat­ke pre­ba­ci iz Be­o­gra­da u Po­ža­re­vac? Ko je u to­me spre­čio? Da li joj je sme­ta­lo što joj je de­te sa­hra­nje­no van gro­blja? Na sva ova pi­ta­nja na po­ža­re­vač­kom gro­blju ni­su ima­li od­go­vor, ali nas upu­ću­ju na Na­de­ždu Pe­jo­vić, ro­đa­ku Pa­u­no­vi­ća ko­ja odr­ža­va nji­ho­vu grob­ni­cu.
- Spre­mi­la je tet­ka Bi­sa sve da Da­vor­jan­ku pre­ba­ci u Po­ža­re­vac, ali to je ne­ka­ko u po­sled­njem mo­men­tu bi­lo sto­pi­ra­no - pri­se­ća se osam­de­set­dvo­go­di­šnja Na­de­žda Na­da Pe­jo­vić. - Do­la­zi­li su ne­ki dru­go­vi, mi­slim iz Be­o­gra­da, pri­ča­li su sa njom i ube­di­li je da je ipak bo­lje da osta­ne ona­ko ka­ko je bi­lo. Na­pra­vi­li su ne­ki spo­ra­zum i ona se slo­ži­la sa tim. Vi­še to ni­je spo­mi­nja­la, ali plo­ča i grob su osta­li. Ja da­nas vo­dim ra­ču­na o grob­ni­ci Pa­u­no­vi­ća, ne sa­mo za­to što me je za­ve­to­va­la tet­ka Bi­sa, već što je to mo­ja du­žnost, ta­ko bri­nem i o gro­bu svog mu­ža, oca, maj­ke, sve­kr­ve, bra­ta... ja sam je­di­na osta­la.
Pi­ta­mo je da li se se­ća ko­ji su to dru­go­vi od­go­vo­ri­li Bi­se­ni­ju Pa­u­no­vić da pre­ba­ci več­nu ku­ću svo­je me­zi­mi­ce bli­že se­bi i bli­že več­noj ku­ći ko­ju je se­bi na­me­ni­la, a ba­ka Na­da ću­ti. Gle­da u da­lji­nu kao da raz­gr­će ne­ke ma­gle u se­ća­nju.
- Ne znam, ne se­ćam se - ka­že, a mi ni­smo bi­li si­gur­ni da li ni­je že­le­la da se se­ti. Ipak, na­sta­vi­la je svo­ju pri­ču:
- Da­vor­jan­ki­ni par­tij­ski dru­go­vi su mno­go vo­di­li ra­ču­na o nje­nim ro­di­te­lji­ma, a po­seb­no o tet­ka Bi­si ka­da je umro či­ka Mi­lan. Iz ko­mi­te­ta su stal­no do­la­zi­li i ras­pi­ti­va­li se šta im tre­ba, a oni su bi­li skrom­ni lju­di, on uči­telj, ona do­ma­ći­ca, i ni­šta ni­su tra­ži­li. Je­di­no što je uzi­ma­la tet­ka Bi­sa su bi­la dr­va za ogrev. Sva­ke zi­me po dva me­tra. Po­ne­kad bi joj Ti­to po­slao ne­ki no­vac, a ona bi ga po­de­li­la na­ma, de­ci, ka­ko nas je zva­la... Od bo­rač­ke or­ga­ni­za­ci­je do­bi­la je ka­sni­je i dvo­so­ban stan, u ko­me je dok ni­je umr­la 1983. go­di­ne, sta­no­va­la sa mo­jom sve­kr­vom, svo­jom se­strom Lju­bi­com Pe­jo­vić. Muž i ja smo ih če­sto obi­la­zi­li, naš "tri­stać" je na­pa­met znao put do nji­ho­ve ku­će.
Tet­ka Na­da, njen muž i sve­kr­va pra­ti­li su Bi­se­ni­ju Pa­u­no­vić sva­kog 1. ma­ja do Be­o­gra­da, ka­da je na dan Da­vor­jan­ki­ne smr­ti od­la­zi­la na Be­li dvor, da sta­vi cve­će na ćer­kin grob.
- Ti­to ni­ka­da ni­je iz­la­zio na grob - ve­li nam sta­ri­ca. - Ali su nas sva­ki put na Be­lom dvo­ru le­po pri­ma­li. Ni­su nas zva­li na ru­čak, što mi ne bi ni pri­hva­ti­li, ali su nam svi­ma nu­di­li ka­fu i pi­će. Bi­sa je ve­o­ma po­što­va­la Ti­ta i sve ono što je ura­dio za nje­nu ćer­ku dok je bi­la ži­va.
I iz ono­ga što je na­pi­sa­la na nad­grob­noj plo­či svo­je ćer­ke, po­red "stu­dent fi­lo­zo­fi­je" (Da­vor­jan­ka je pre ra­ta u Be­o­gra­du stu­di­ra­la fran­cu­ski na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, po že­lji ro­di­te­lja, ma­da je nje­na ži­vot­na že­lja bi­la da za­vr­ši agro­no­mi­ju, ko­ju je upi­sa­la po­sle ra­ta, ali je bo­lest za­u­sta­vi­la) i "Ti­to­va rat­na se­kre­ta­ri­ca", vi­di se da se Bi­se­ni­ja po­no­si­la ćer­ki­nim uče­šćem u NOB-u, ali je i do da­nas osta­la taj­na ko­li­ko je zna­la o lju­bav­noj ve­zi iz­me­đu vr­hov­nog ko­man­dan­ta i rat­ne se­kre­ta­ri­ce i ka­ko je na to gle­da­la.
Ne­što nam je, me­đu­tim, ot­kri­la ćer­ka Bi­se­ni­ji­nog bra­ta od stri­ca, De­san­ka Mi­le­tić, uda­ta Mo­ra­vac, osam­de­set­sed­mo­go­di­šnja ba­ki­ca, ro­dom iz Ku­če­va, ko­ja sa­da ži­vi u Sme­de­re­vu. Evo­ci­ra­ju­ći je­dan su­sret sa Bi­som, ra­nih še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, pri­se­ti­la se da joj je tet­ka ta­da re­kla: "Mi ne zna­mo da li je na­ša ćer­ka bi­la de­voj­ka ili že­na". De­san­ka Mo­ra­vac, ipak, ima sve re­či hva­le za Ti­to­vo džen­tlmen­sko po­na­ša­nje pre­ma Da­vor­jan­ki, po­seb­no od ka­ko se raz­bo­le­la:
- Dok se le­či­la u slo­ve­nač­kom sa­na­to­ri­ju­mu Gol­nik Ti­to joj je re­dov­no slao po­štu, cve­će, po­klo­ne... Ka­da je Da­vor­jan­ka umr­la ni­je do­zvo­lio Bi­si da ode po nje­no te­lo, već je sam oti­šao na Gol­nik da je uzme - pri­ča na­ša sa­go­vor­ni­ca na­gla­ša­va­ju­ći ka­ko nje­na tet­ka ni­ka­da ni­je po­sum­nja­la da joj je ćer­ka umr­la jer je bi­la ne­a­de­kvat­no le­če­na, što su ne­ki ka­sni­je po­ku­ša­va­li da na­met­nu kao te­zu i is­ple­tu pri­ču o za­ve­ri. - Da­vor­jan­ka se raz­bo­le­la još za vre­me ra­ta, Ti­to je po­slao u Ru­si­ju na le­če­nje, ali se ona vra­ti­la jer je iz­gle­da bi­la ja­ko lju­bo­mor­na, ni­je hte­la da ga osta­vlja sa­mog. A ka­žu i da je ima­la ma­lo pr­ga­vu na­rav.
Se­ća se ba­ka De­san­ka i ka­ko je Bi­se­ni­ja kao pra­ve re­li­kvi­je u svo­joj spa­va­ćoj so­bi dr­ža­la Da­vor­jan­ki­nu par­ti­zan­sku spo­me­ni­cu i uve­li­ča­nu sli­ku sa Su­tje­ske, na ko­joj Ti­to dik­ti­ra svo­joj rat­noj se­kre­ta­ri­ci. Ka­že i da je ima­la že­lju da Da­vor­jan­kin grob pre­ba­ci u Po­ža­re­vac, ali da Ti­to ni­je dao. I po­red maj­či­ne neo­stva­re­ne že­lje na­ša sa­go­vor­ni­ca mi­sli da Da­vor­jan­ki­ne se­ni tre­ba da po­či­va­ju ta­mo gde i sa­da je­su, ako to ni­kom ne sme­ta.
Slič­nog mi­šlje­nja je i Da­vor­jan­kin ro­đak iz Ku­če­va Lju­bi­ša Mi­le­tić, ko­ji za "No­vo­sti" ka­že:
- Ona je sa­ma se­bi iza­bra­la me­sto gde će je sa­hra­ni­ti, mi­slim da to tre­ba po­što­va­ti - za­klju­ču­je Lju­bi­ša Mi­le­tić.

ULI­CA I KO­LA­ČI
MA­LO ko u Po­ža­rev­cu zna da se uli­či­ca iz­me­đu Elek­tro­mo­ra­ve i Na­rod­nog mu­ze­ja zo­ve po Da­vor­jan­ki Pa­u­no­vić. Ne po­sto­ji ta­bla sa nje­nim ime­nom.
- Ne znam gde je uli­ca Da­vor­jan­ke Pa­u­no­vić, ali Da­vor­jan­ku znam. Išli smo za­jed­no u osnov­nu ško­lu. Uči­telj nam je bio njen otac Mi­lan - ka­že Lju­bo­mir An­tić, pred­rat­ni gra­fič­ki rad­nik, po­sle­rat­ni gra­fič­ki in­že­njer.
U to­ku oku­pa­ci­je An­tić je no­sio tra­ku "ci­goj­ner". Štam­pao je i raz­no­sio let­ke ko­ji su po­zi­va­li na usta­nak.
- Jed­no vre­me Da­vor­jan­ka i ja se­de­li smo u is­toj klu­pi - ka­že An­tić. - Zna­la je da sam si­ro­ma­šan i da te­ško ži­vim i za­to mi je uvek od ku­će do­no­si­la ko­la­če. Ka­da je Da­vor­jan­ka umr­la, ja sam is­pred par­tij­skog ko­mi­te­ta bio za­du­žen da nje­nim ro­di­te­lji­ma obez­be­dim dr­va za ogrev.


VAN­BRAČ­NI SIN
NE­KI iz­vo­ri na­vo­de i da su Ti­to i Da­vor­jan­ka ima­li van­brač­nog si­na, ko­ji se ro­dio u Fo­či 1942. go­di­ne, te da ga je Alek­san­dar Ran­ko­vić dao na usva­ja­nje jed­noj ta­mo­šnjoj po­ro­di­ci. Po­mi­nje se čak i ime Sla­vi­ša Pa­u­no­vić i da ži­vi u Sr­bi­ji, ali o to­me ni­ko od na­ših sa­go­vor­ni­ka ne­ma bi­lo ka­kvu po­u­zda­nu in­for­ma­ci­ju, sem da se "pri­ča­lo". Sa­mo se De­san­ka Mo­ra­vac pri­se­ti­la jed­ne aneg­do­te:
- Ne­ko je na­vod­no iz Ku­če­va pi­tao Da­vor­jan­ki­nog oca Mi­la­na za tog de­ča­ka, a ovaj je od­go­vo­rio: "Ne­moj to da pi­taš, lju­ti­će se Sta­ri".


BRAT I SE­STRA
BI­SE­NI­JA Pa­u­no­vić je bi­la ro­đe­na se­stra Dra­gi­ja Mi­le­ti­ća, oca Ve­re Mi­le­tić, ko­ja je maj­ka Mir­ja­ne Mar­ko­vić. Po­red Ve­re, Dra­gi je imao i si­na Mi­ku ko­ji je po­gi­nuo to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta i to u di­rekt­noj bor­bi i dve ćer­ke Bran­ku i Ol­gu ko­je su ka­sni­je ži­ve­le u Be­o­gra­du. U dvo­ri­štu ku­će ko­ju je Dra­gi ku­pio ka­da se iz Ku­če­va pre­se­lio u Po­ža­re­vac, sa­hra­njen je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić.