I mantije sve svetlije

IZLAZE li crne mantije iz mode?

Svako ko je na slavi manastira svetog arhangela Gavrila u Zemunu video ovih dana vladiku Irineja (Dobrijevića), morao je sebi da postavi pitanje ove vrste. Novopromovisani episkop SPC, koji će na jesen biti ustoličen u tron Eparhije australijsko-novozelandske, imao je na zemunskoj slavi mantiju - belu kao sneg.

Svojevrsni šareniš u odevanju počeo je da se širi i Srpskom crkvom, u kojoj je crna mantija donedavno bila "zakon" i najprepoznatljiviji simbol duhovnog pozvanja sveštenstva. Sad dekan Bogoslovskog fakulteta dr Vladan Perišić Beogradom šeta u sivoj mantiji, vladika kanadski Georgije najradije nosi plavu, a obojene mantije oblače i vladika Grigorije, mitropolit Nikolaj (Mrđa), jegarski episkop Porfirije, Lukijan budimski i Lukijan osječko-poljski...

Pa i same svešteničke kape (takozvane kamilavke) prilično se razlikuju, ne upućujući samo na ukus onog ko ih bira, već (neretko) i njegovu orijentaciju: neko stavlja grčku s naglašenim obodom, neko tipičnu rusku, ali većina i dalje nosi našu srpsku - ravnu.

LEŽERNI KROJ

MOŽE li svako u Crkvi da bira boju odeće sam ili novotarije, ipak, odudaraju od nekakvih crkvenih propisa? Oni koji misle da i sveštenstvo počinje da "tera modu", i čini prekršaj neke vrste, prilično će se iznenaditi: ni u jednom kanonu nije napisano da mantija mora da bude crna. Ona može da bude u boji koju sveštenik odabere, pa kad bi, hipotetički, uzreo i materijal sa cvetićima - to ne bi bilo protiv propisa, jer propis ne postoji. Kod nas se u Crkvi, od davnina, odomaćila crna boja za koju se smatra da je uvezena sa zapada, a koja ni vernicima ni sveštenstvu nije naročito draga: ljude asocira na žalost, na smrt.

- Čak nije ni u duhu pravoslavlja, jer pravoslavlje je vera radosti, nade i optimizma - kaže profesor Goran Janićijević, sa Akademije SPC za umetnost i konzervaciju. - Nekad se, pripadnost kliru označavala abrijanjem temena (takozvano "gumence" koje i danas postoji kod pojedinih katoličkih redova), da bi vremenom u upotrebu ušla mantija kao sveštenička radna odeća - bogoslužbena je nešto drugo. Monasi su u prošlosti nosili svetlije tonove, a sveštenstvo čak i crvene, što može da se vidi na ikonama svetog Nikole koji preko crvene mantije ima beli omofor.

Upravo zato što je crveno boja vaskrsenja, srpski patrijarsi su kroz istoriju nosili u svečanim prilikama čak i crvene matije. Čuvaju se slike patrijarha Gavrila (Dožića) i patrijarha Germana u crvenim mantijama. Patrijarh Pavle, kažu, takođe ima crvenu, ali nikada u njoj nije viđen. U nošenju mantija različitih boja, po oceni samog sveštenstva, mi čak kaskamo za drugim crkvama, gde su se davno odomaćile i vedrije boje i ležerniji krojevi. To je posebno slučaj u Grčkoj i Ruskoj crkvi.

GRČKE PREKLAPAČE

AKO za radnu odeću, kao što se vidi, naše sveštenstvo sve manje ljubi crnu boju, zanimljivo je da baš ne voli ni domaće krojeve, pa najčešće bira uvozne. U našoj Crkvi na ceni su posebno grčke i ruske mantije (tzv. preklapače), dok se one "srpske", s dugmićima, sve manje naručuju iz praktičnih razloga (navlače se preko glave). Grčke su najtraženije, jer uz preklop, sa strane imaju šliceve. Naše su mantije manje praktične i u poređenju s Katoličkom crkvom, gde sveštenstvo nosi sveštenu košulju "kolar" i odogzo, normalno, sako. Tako je mimo bogosluženja obučen i beogradski nadbiskup Hočevar.

Ovaj "problem" uopšte nemaju protestanti, koji nemaju sveštenike već propovednike, i oni uopšte ne nose mantije. Stalno su u civilu.

U Crkvi, inače, demantuju priče po kojima pojedine vladike i dobrostojeći sveštenici kupuju po svetu "firmirane" mantije. Tačno je, kažu, da ima boljih i gorih radionica za šivenje, tačno je da ima boljih i gorih materijala, ali se ne radi ni o kakvim "markama". Sveštenik mora da vodi računa o izgledu, jer on je i javna ličnost, pa ako u Grčkoj kupi mantiju koja se ne gužva - ne treba mu zameriti.

Ako za radnu odeću sveštenstva pravila nema, za bogoslužbenu i te kako postoje. Tako se za Vaskrs (i nedeljom) nose bele i odežde otvorenih boja, plave se nose na Bogorodičine praznike, a crvene na mučeničke (Svetog Georgija, Sv. Dimitrija i sl.). Zelene se po mogućstvu nose na Duhove - simbolišu travu i pletenje venaca.

Sam čovek sa belom mantijom, inače, vladika Irinej (Dobrijević), Amerikanac po rođenju i duhovno čedo čuvenog Aleksandra Šmemana koji je nedeljom uvek nosio belu mantiju, priča da mu je američki mitropolit Dimitrije jednom rekao: "Kad obučem svetliju mantiju, osećam se lakše". Tu je verovatno ključ otkud toliko novih boja u našoj Crkvi u zemlji i rasejanju, sa simpatijom vernika, naravno.

PODNEBLJE
ŽIVKA Raketić, vlasnica radionice za izradu crkvenih odeždi u Novom Sadu, kaže da najveći broj naručilaca mantija još uvek bira crnu, smatrajući je zvaničnom crkvenom bojom, ali se naručuju i druge boje. Na kroj i boju, po njenom mišljenju, bitno utiče podneblje u kojem svešteno lice živi. Nije reč, dakle, ni o kakvoj novoj modi u Srpskoj crkvi, samo se ranije na mantije nije obraćala pažnja.

DUGMIĆI
NAJVEĆI raspon boja, što se mantija tiče, postoji danas u Rusiji, gde se oblače i crvene, i bež, i zelene, i teget, i bordo mantije, ali ne ide svaka u svakoj prilici. U principu, u svakoj crkvi, leti se nose lanene, a zimi mantije od toplijih materijala. Srpska mantija, inače (koju sveštenstvo izbegava) ima 12 dugmića i kopča se do pojasa, dok ruska ima dva dugmeta uz vrat i dva sa strane - šira je i jednostavnija za oblačenje.
Sastavni deo garderobe našeg sveštenstva je tzv. džube - kratka mantija koja se oblači na terenu, po blatu, u ratnim i sličnim prilikama.