Za­bo­ra­vlje­ni vi­tez ra­ta

DOK se sla­vi je­da­na­e­sta go­di­šnji­ca sre­bre­nič­kih do­ga­đa­nja, sme li se pro­go­vo­ri­ti o jed­noj sud­bi­ni ko­ju ni­ko do da­nas ni­je hteo, ili smeo da ču­je. Sr­bi su po­go­to­vo be­ža­li od te te­me i pa­nič­no okre­ta­li gla­vu. Ra­di se o srp­skom ofi­ci­ru ko­ji je pr­vi kro­čio u Sre­bre­ni­cu sa svo­jom voj­skom, o ono­me ko­ji je, kao ko­man­dant Zvor­nič­ke bri­ga­de, voj­nič­ki po­ra­zio mu­sli­man­ske sna­ge i ušao u taj grad. Da­kle, reč je o srp­skom ge­ne­ra­lu, ta­da­šnjem pu­kov­ni­ku Vin­ku Pan­du­re­vi­ću.
Osta­će več­no te­o­rij­sko pi­ta­nje da li su srp­ske sna­ge sme­le da na­pad­nu Sre­bre­ni­cu, jer je ona 16. 03. 1993. g. od stra­ne Sa­ve­ta bez­bed­no­sti UN pro­gla­še­na "Me­đu­na­rod­no za­šti­će­nom zo­nom".
U Že­nev­skoj kon­ven­ci­ji, ko­ja de­fi­ni­še sta­tus te zo­ne, pi­še":
Svi bor­ci, po­kret­no oruž­je i po­kret­na voj­na opre­ma tre­ba da bu­du eva­ku­i­sa­ni.
Ni­ka­kve ne­po­kret­ne voj­ne in­sta­la­ci­je, ili usta­no­ve ne sme­ju se ko­ri­sti­ti za ak­te ne­pri­ja­telj­stva Vla­sti ili sta­nov­ni­štvo ne sme­ju pred­u­zi­ma­ti ni­ka­kav ne­pri­ja­telj­ski akt.
Sva­ka ak­tiv­nost ve­za­na za voj­ne na­po­re mo­ra pre­sta­ti.
Po­tom sle­di i pa­ra­graf ko­ji ob­ja­šnja­va u čla­nu 7. šta se de­ša­va uko­li­ko se ove nor­me ne po­štu­ju:
Ako jed­na stra­na u su­ko­bu uči­ni ma­te­ri­jal­nu po­vre­du ovih od­re­da­ba, dru­ga stra­na bi­će oslo­bo­đe­na svih oba­ve­za iz spo­ra­zu­ma ko­jom se da­je sta­tus de­mi­li­ta­ri­zo­va­ne zo­ne. U tom slu­ča­ju Zo­na gu­bi svoj sta­tus.


DO­KA­ZI
DA li je ula­zak u Sre­bre­ni­cu bio le­ga­lan, po­što je ja­sno da je u svim tač­ka­ma pre­kr­še­na Že­nev­ska kon­ven­ci­ja o "za­šti­će­noj zo­ni"? Pod­se­ti­mo, u sa­mom gra­du je bi­la sme­šte­na 28. di­vi­zi­ja Ar­mi­je BiH. Po­sto­je hi­lja­de fo­to­gra­fi­ja i vi­deo tra­ka gde se vi­di pri­su­stvo voj­ske i nji­ho­vog ko­man­dan­ta Na­se­ra Ori­ća.
Da li je tač­no da ni jed­no is­prav­no oruž­je ni­je pre­da­to me­đu­na­rod­nim sna­ga­ma? Sam Se­fer Ha­li­lo­vić, ta­da­šnji ko­man­dant Ar­mi­je BiH, tvr­dio je u Ha­gu, na su­đe­nju R. Kr­sti­ću, da ni­je ve­ro­vao "čet­ni­ci­ma" te ni­je pre­dao oruž­je. Nje­gov na­sled­nik Ra­sim De­lić se na­kon pa­da Sre­bre­ni­ce jav­no ču­dio za­što se ona sla­bo bra­ni­la kad su im do­pre­mi­li naj­mo­der­ni­je na­o­ru­ža­nje, o če­mu sve­do­če i pri­pad­ni­ci Ho­land­skog ba­ta­ljo­na. Je­su li sve ak­ci­je pro­tiv Sr­ba pla­ni­ra­ne i ot­po­či­nja­le upra­vo iz Sre­bre­ni­ce?!
Mo­že li se na­kon sve­ga go­vo­ri­ti o Sre­bre­ni­ci kao "Me­đu­na­rod­no za­šti­će­noj zo­ni"? Ili, da obr­ne­mo pi­ta­nje: da li je ula­zak Sr­ba u Sre­bre­ni­cu na isti na­čin ne­le­ga­lan kao i bo­ra­vak 28. di­vi­zi­je Ar­mi­je BiH u njoj?!
Pa­žlji­vi ana­li­ti­ča­ri ha­ških su­đe­nja la­ko će pri­me­ti­ti da i sa­mi tu­ži­o­ci za­o­bi­la­ze ovu te­mu, već se kon­cen­tri­šu na zlo­či­ne ko­ji su ka­sni­je usle­di­li.
Gde je u sve­mu to­me ko­man­dant Vin­ko Pan­du­re­vić? On je u pot­pu­no­sti iz­vr­šio voj­nič­ki za­da­tak - na­re­đe­nje Glav­nog šta­ba Voj­ske RS ko­je gla­si:
Di­rek­ti­va br. 7
"Iz­vr­ši­ti pot­pu­no fi­zič­ko odva­ja­nje Sre­bre­ni­ce od Že­pe i ti­me spre­či­ti ko­mu­ni­ka­ci­ju iz­me­đu ovih en­kla­va", pot­pi­sao pred­sed­nik Re­pu­bli­ke i vr­hov­ni ko­man­dant Voj­ske Ra­do­van Ka­ra­džić. Ka­sni­je je tu istu Di­rek­ti­vu pot­pi­sao i ge­ne­ral Rat­ko Mla­dić.
Bor­be su za­po­če­le elit­ne je­di­ni­ce srp­ske voj­ske sa jed­nim ci­ljem: spa­ša­va­nje srp­skih te­ri­to­ri­ja i srp­skog na­ro­da na ovom pod­ruč­ju Is­toč­ne Bo­sne od upa­da 28. di­vi­zi­je ko­ju je vo­dio Na­ser Orić. Već ta­da je po­gi­nu­lo, pro­ce­nju­je se, oko 2.000 Sr­ba na tom pod­ruč­ju.
Na­pad je po­čeo 6. ju­la `95. oko če­ti­ri ča­sa uju­tru. Vo­đe­ne su bor­be u ko­ji­ma obe stra­ne tr­pe gu­bit­ke. Ko­man­dant Pan­du­re­vić je sa svo­jim voj­ni­ci­ma slo­mio ot­por 28. di­vi­zi­je i ta­ko 11. ju­la iz­vr­šio za­da­tak. Tog da­na je na nje­go­vo ko­mand­no me­sto sti­gao na­čel­nik šta­ba Drin­skog kor­pu­sa Kr­stić i iz­dao nov voj­nič­ki za­da­tak:
- Ide­mo na Sre­bre­ni­cu!
Bi­lo je to no­vo na­re­đe­nje i nov plan u od­no­su na Di­rek­ti­vu 7. "Ta­ko je od­lu­čio "šef", sa­op­štio je Kr­stić ("Šef" je na­di­mak ge­ne­ra­la Mla­di­ća).
Po­što je mu­sli­man­ska voj­ska već po­ra­že­na, put do Sre­bre­ni­ce bio je slo­bo­dan, i ni­je bi­lo te­ško ući u pra­zan grad oko 16 ča­so­va. I taj za­da­tak, po na­re­đe­nju Glav­nog šta­ba, is­pu­nio je hra­bri srp­ski ko­man­dant Pan­du­re­vić.

PLAN
PI­TA­NjE je zbog če­ga se iz­ne­na­da pro­me­nio pr­vo­bit­ni plan. Sma­tra­lo se da će se za­u­zi­ma­njem Sre­bre­ni­ce is­ko­ri­sti­ti ste­če­na ve­li­ka voj­nič­ka pred­nost, a ti­me za­u­sta­vi­ti te­ror nad srp­skim na­ro­dom i da će za­u­vek pre­sta­ti bor­be­na dej­stva na ovim pro­sto­ri­ma.
Na­kon ula­ska u Sre­bre­ni­cu ni­je za­be­le­žen ni­je­dan zlo­čin Srp­ske voj­ske. Uosta­lom, Sre­bre­ni­ca je tog da­na bi­la pra­zan grad. Sta­nov­ni­štvo gra­da i okol­nih se­la sklo­ni­lo se u ba­zu ho­land­skog ba­ta­ljo­na u Po­to­ča­ri­ma i oko nje.
Te ve­če­ri na re­fe­ri­sa­nju u Bra­tun­cu, ge­ne­ral Mla­dić je sa­op­štio nov za­da­tak:
- Ide­mo na Že­pu! Na­sta­vlja­mo na­pad na Že­pu i ta­mo usme­ra­va­mo sva bor­be­na dej­stva!
Pi­tao je ima li ko šta da ka­že ili ko­men­ta­ri­še.
Za reč se ja­vio ko­man­dant Pan­du­re­vić i re­kao:
- Si­tu­a­ci­ja je na pro­sto­ru Su­če­ske, Šu­šnja­ra i Rav­nog Bu­lji­na (gde je naj­vi­še iz­be­gli­ca) vr­lo ozbilj­na. Mi ne zna­mo ni gde su, ni ko­li­ko ih tač­no ima. Oni mo­gu sva­kog ča­sa iz­ve­sti kon­tra­na­pad ka na­se­lje­nim me­sti­ma, pa i na sam Zvor­nik, što bi mo­glo do­ve­sti do nje­go­vog pa­da i ka­ta­stro­fal­nih po­sle­di­ca.
- Pre­ki­ni­te sa va­šim mu­dro­va­nji­ma, pu­kov­ni­če Pan­du­re­vi­ću, i po­stu­pi­te pre­ma do­bi­je­nim za­da­ci­ma - pre­se­kao je nje­go­vu di­sku­si­ju ge­ne­ral, re­a­gu­ju­ći iz­u­zet­no oštro i ne­u­o­bi­ča­je­no lju­ti­to.
Pan­du­re­vić je, ipak na­sta­vio da­lje:
- Go­spo­di­ne ge­ne­ra­le, si­tu­a­ci­ja u sa­moj Sre­bre­ni­ci je, ta­ko­đe, vr­lo, vr­lo ozbilj­na, i ve­li­ki je pro­blem or­ga­ni­za­ci­ja zbri­nja­va­nja ci­vil­nog sta­nov­ni­štva, te sto­ga pro­du­že­nje na­pa­da na Že­pu ne bi tre­ba­lo da bu­de naš pri­o­ri­tet.
- Lju­di u Sre­bre­ni­ci su na­ša bri­ga, i za to će se po­bri­nu­ti pu­kov­nik Be­a­ra! - od­go­vo­rio je Mla­dić.
Ovaj tran­skript raz­go­vo­ra, kao taj­ni do­ku­ment do ko­ga je do­šao, ob­ja­vio je bo­san­ski list "Slo­bod­na Bo­sna".
Već su­tra­dan, ge­ne­ral Pan­du­re­vić je po za­dat­ku kre­nuo na front ka Že­pi, gde su ot­po­če­le bor­be. Da­kle, u vre­me ka­da je po­či­njen zlo­čin nad mu­sli­ma­ni­ma, ni­ti je za nje­ga mo­gao zna­ti, ni­ti je fi­zič­ki bio pri­su­tan. U nje­go­vom od­su­stvu, ko­man­dant Zvor­nič­ke bri­ga­de bio je tih da­na nje­gov za­me­nik, ma­jor Dra­gan Obre­no­vić, ko­ji je na­kon na­god­be sa ha­škim tu­ži­o­ci­ma i pri­zna­nja da je bi­lo zlo­či­na (u ko­ji­ma on ni­je uče­stvo­vao) osu­đen čak na 17 go­di­na za­tvo­ra.
Ko­lo­na mu­sli­ma­na ko­ja je kre­nu­la iz Sre­bre­ni­ce ka Tu­zli ni­je bi­la sa­mo obič­na ko­lo­na ci­vi­la ko­ja bro­ji 10-15 hi­lja­da mu­ška­ra­ca. Pre­ma po­da­ci­ma, oko jed­ne tre­ći­ne te ko­lo­ne či­ni­li su voj­ni­ci 28. di­vi­zi­je, (da­kle oko 5.000). Na če­lu su išli na­o­ru­ža­ni bor­ci, pa ci­vi­li po­me­ša­ni sa na­o­ru­ža­nim lju­di­ma i na za­če­lju sa­mo­sta­ni ba­ta­ljon 28. di­vi­zi­je. Za po­sto­ja­nje ta­kve ko­lo­ne srp­ske sna­ge uop­šte ni­su zna­le. Uoče­na je tek ka­da su po­ku­ša­li da pre­đu do­li­nu kod Ko­nje­vić Po­lja. Ta­da je do­šlo do bor­be.
"Ko­lo­na od oko 15.000 mu­ška­ra­ca raz­bi­je­na je na dva de­la; je­dan ko­ji je pro­šao, a dru­gi je ostao i mno­gi od njih su za­ro­blje­ni," pi­še Žan Re­ne Ru­ez, vo­đa ti­ma ha­ških is­tra­ži­te­lja.
Taj deo ko­lo­ne ko­ji je pro­šao sa pre­ko 5.000 lju­di je u stal­nom va­tre­nom okr­ša­ju sa srp­skim sna­ga­ma. Srp­ske sna­ge tr­pe gu­bit­ke, i baš ka­ko je ra­ni­je upo­zo­ra­vao Pan­du­re­vić, pre­ti opa­snost da pad­ne Zvor­nik. Sti­že mu de­pe­ša da se hit­no sa bor­ci­ma vra­ti u je­di­ni­cu i spa­ša­va grad.


RAZ­GO­VOR
ON pre­ki­da ak­ci­ju na Že­pi i tog 15. ju­la već oko 13 ča­so­va je u Zvor­ni­ku. Ni či­zme ni­su ski­nu­li, bor­ce je mo­rao po­sla­ti na li­ni­ju su­ko­ba. Ta­da, u su­ko­bu sa "ne­na­o­ru­ža­nom" ko­lo­nom mu­sli­ma­na ima 30 do 40 po­gi­nu­lih srp­skih voj­ni­ka. Ni­kad ih to­li­ko ni­je iz­gi­nu­lo u dva da­na, od po­čet­ka ra­ta na ovim pro­sto­ri­ma.
Ja­vlja­ju da sa njim že­li raz­go­vor po­moć­nik ko­man­dan­ta mu­sli­man­skih sna­ga Šem­su­din Mu­mi­no­vić. Do ta­da ni­ko sa njim ni­je hteo ni da se ču­je. Pan­du­re­vić pri­hva­ta raz­go­vor. Mu­mi­no­vić pred­la­že pri­mir­je i mo­li Pan­du­re­vi­ća da pro­pu­sti nji­ho­vu ko­lo­nu, jer u njoj ima pu­no ci­vi­la. Pan­du­re­vić pri­sta­je uz uslov da nji­ho­ve sna­ge pre­da­ju oruž­je i mo­gu pro­ći. To Mu­mi­no­vić od­bi­ja, jer ne­ma ga­ran­ci­ja da će ta­ko bi­ti i pred­la­že ob­u­sta­vu dej­stva, i da svi pro­đu ka Tu­zli.
U zvor­nič­koj ko­man­di upo­zo­ra­va­ju Pan­du­re­vi­ća da na to ne sme pri­sta­ti, jer su oni kon­sul­to­va­li "vi­šu in­stan­cu".
"Po­zvao sam Glav­ni štab i de­žur­ni mi je re­kao: upo­tre­bi svu voj­nu teh­ni­ku ko­ja ti je na ras­po­la­ga­nju, zu­sta­vi i uni­šti ko­lo­nu kao što ti je na­re­đe­no" pi­še u svom is­ka­zu u Ha­gu ma­jor Dra­gan Obre­no­vić. Za­tim su po­zva­li MUP na Pa­la­ma. Sa­vet­nik im je na­re­dio: "Na­đi voj­sku, po­zo­vi avi­ja­ci­ju i sve ih po­bij­te", pi­še Bla­go­je­vić.
Ka­da je sve to čuo, Pan­du­re­vić je imao sa­mo dva iz­bo­ra: na­sta­vi­ti bor­bu u ko­joj će si­gur­no bi­ti "kr­vi do ko­le­na" i ne­vi­đen po­kolj mu­sli­ma­na ako kre­ne ar­ti­lje­ri­jom, ten­ko­vi­ma i ljud­stvom u od­sud­nu bit­ku, ili mi­ran pro­laz. Da­lji rat zna­či i no­ve srp­ske žr­tve, na­rav­no da­le­ko ma­nje, ali sve su to nje­go­vi bor­ci. U pot­pu­no do­bi­je­noj bi­ci, na ivi­ci je stra­šno kr­vo­pro­li­će na kra­ju ra­ta.


SO­CI­O­LOG
VIN­KO Pan­du­re­vić je bes­kraj­no hra­bar čo­vek. On je vr­hun­ski ško­lo­van ofi­cir ko­ji se vi­te­ški bo­ri sa voj­nim ne­pri­ja­te­ljem, a ne pro­tiv ci­vi­la. Bio je je­dan od naj­bo­ljih pi­to­ma­ca Voj­ne aka­de­mi­je u Be­o­gra­du.
U ci­vil­stvu je ma­gi­stri­rao so­ci­o­lo­gi­ju dok je slu­žbo­vao u Lju­blja­ni, a on­da po­stao dok­tor so­ci­o­lo­ških na­u­ka u Be­o­gra­du. U svo­ju rod­nu Re­pu­bli­ku Srp­sku ovaj kr­šni Ro­ma­ni­jac je oti­šao kao ju­go­slo­ven­ski ofi­cir da bra­ni svoj na­rod. I gde god da je bio, od­bra­nio ga je.
Go­di­nu da­na pre Sre­bre­ni­ce već je bio sa­mo­in­ci­ja­tiv­no otvo­rio ko­ri­dor ka Tu­zli za bez­be­dan pro­laz mu­sli­man­skih ci­vi­la. Za­ma­lo je zbog to­ga za­ra­dio ka­znu. Ali, nje­go­va hra­brost i mu­drost u bor­bi je im­po­no­va­la sta­re­ši­na­ma ko­je su pre­la­zi­le pre­ko tih "gre­ho­va".
Ovo­ga pta je bio pred ve­li­kom di­le­mom šta da ra­di: po­slu­ša sa­vest ili pret­po­sta­vlje­ne. Ka­da se bo­rio na Sre­bre­ni­ci to je či­nio kao voj­nik pro­tiv voj­ni­ka, ali šta sad ka­da zna da sa dru­ge stra­ne ima hi­lja­de ci­vi­la.
Na­zvao je Mu­mi­no­vi­ća i re­kao da pri­sta­je na pre­kid bor­be i da će ih sve pro­pu­sti­ti. Ra­di­lo se o ci­fri oko 5-6.000 mu­sli­ma­na. Su­tra­dan su u br­di­ma iz­nad Zvor­ni­ka sta­ja­li i nad­zi­ra­li pro­laz: je­dan na­spram dru­gog - Pan­du­re­vić i Mu­mi­no­vić.
Ni je­dan - je­di­ni in­ci­dent se ni­je do­go­dio: ni­ko ubi­jen, ni po­vre­đen. Mno­gi od onih ko­ji su ta­da pro­šli mo­žda su i ju­če bi­li u ko­me­mo­ra­tiv­noj ko­lo­ni. Da li su sve­sni da su mno­gi od njih ži­vi vo­ljom srp­skog ge­ne­ra­la Vin­ka Pan­du­re­vi­ća ko­ji im je po­klo­nio ži­vot.
Na­kon te od­lu­ke, ko­man­dan­ti u Glav­nom šta­bu su "po­be­sne­li/" čim su sa­zna­li šta je nji­hov ofi­cir ura­dio. Već su­tra­dan je Glav­ni štab do­neo na­red­bu:
"Sto­ro pov. br. 4-1678 od 17. 07. 1995. g." ko­jom je otvo­re­na is­tra­ga pro­tiv Vin­ka Pan­du­re­vi­ća i u Zvor­nič­ku bri­ga­du upu­će­na su tro­ji­ca pu­kov­ni­ka iz Glav­nog šta­ba da is­pi­ta­ju ceo slu­čaj i re­fe­ri­šu: za­što je ta­ko po­stu­pio i ko­ji su mu bi­li mo­ti­vi da ni­kog ne kon­sul­tu­je. Gla­vu mu je spa­sla do­ta­da­šnja bli­sta­va voj­nič­ka ka­ri­je­ra i iz­ja­ve nje­go­vih stre­ši­na iz bri­ga­de ko­ji su re­dom oprav­da­li nje­gov po­stu­pak.


SVE­DO­CI
O CE­LOM ovom do­ga­đa­ju pi­sa­la je kao eks­klu­ziv­nom sa­zna­nju i bo­san­ska štam­pa, pr­ven­stve­no "Slo­bod­na Bo­sna". Srp­ska ni­kad!
Mno­gi sve­do­ci ovog do­ga­đa­ja ka­da je ge­ne­ral Pan­du­re­vić spa­sao ži­vot 5-6.000 mu­sli­ma­na i da­nas su ži­vi, po­seb­no Šem­su­din Mu­mi­no­vić i osta­li muslman­ski ko­man­dan­ti i ci­vi­li ko­ji mo­gu ceo do­ga­đaj po­sve­do­či­ti.

IZ­BRI­SAN
KA­DA je ge­ne­ral Pan­du­re­vić pri­stao da ode u Hag, ta­da­šnji mi­ni­star voj­ni Pr­vo­slav Da­vi­nić je, na svo­ju sra­mo­tu, iz­ja­vio ka­ko je Pan­du­re­vić "sa­mo je­dan dan bio voj­nik Ju­go­sla­ven­ske voj­ske- na dan ka­da se pen­zi­o­ni­sao".
Ta be­sram­na iz­ja­va je ge­ne­ra­la Pan­du­re­vi­ća "iz­bri­sa­la" iz dr­ža­vlja­na Ju­go­sla­vi­je, ma­da mu je ge­ne­ral­ski čin, gle ču­da Da­vi­ni­će­vog, pot­pi­sao ta­da­šnji pred­sed­nik Ju­go­sla­vi­je Vo­ji­slav Ko­štu­ni­ca. No, taj Da­vi­nić je ta­da imao va­žni­ja po­sla, zbog ko­jih je sa­da na su­du.
U jav­no­sti se i da­nas go­vo­ri ka­ko je dr­ža­va po­ma­ga­la i evri­ma "ki­ti­la" po­ro­di­ce ha­ških op­tu­že­ni­ka, a isti­na je da su­pru­ga ge­ne­ra­la sa dva ma­la si­na - bli­zan­ca ži­vi u sta­nu od 32 kva­dra­ta iz kog su Da­vi­ni­će­vi sa­tra­pi že­le­li da ih ise­le.
Srp­ski ge­ne­ral Vin­ko Pan­du­re­vić je već dru­gu go­di­nu u ha­škoj će­li­ji. Op­tu­žen je za naj­stra­šni­ja de­la ko­ja po­sto­je na ovom sve­tu da ih je te­ško na­bro­ja­ti. Ge­no­cid je naj­te­že. On, ko­ji je spa­sao hi­lja­de ži­vo­ta ne­pri­ja­telj­skoj stra­ni, da­nas od­go­va­ra za ge­no­cid.
On, ko­ji je spre­čio ma­sov­no ubi­stvo, da­nas od­go­va­ra za ma­sov­na ubi­stva.
On, ko­ga ni nje­go­vi ne­pri­ja­te­lji ne op­tu­žu­ju to­li­ko ko­li­ko ga je vo­lje­na Sr­bi­ja od­ba­ci­la.
On, ko­ji je ži­vot sta­vio na ol­tar srp­stva, da­nas u svo­joj će­li­ji se­di za­bo­ra­vljen od Sr­ba.
Ka­da sam ga pre par me­se­ci po­se­tio, re­koh mu:
"Na­go­di se, vi­diš da su svi di­gli ru­ke od vas".
On se na­ša­lio i od­go­vo­rio:
"Ra­do, sa­mo mi ni­ko ni­šta ne nu­di, jer ni­šta ne­ma­ju da mi po­nu­de da pri­znam".
Na kra­ju, zna­te li ko­ja je nje­go­va naj­ve­ća kri­vi­ca ko­ju mu pri­pi­su­ju:
Da je ubio? Ne!
Da je po­či­nio bi­lo ka­kav zlo­čin? Ne!
Da je pro­te­ri­vao? Ni­ka­ko!
Si­lo­vao? Da­le­ko bi­lo!
Pa, šta je ura­dio?
Ne­ko je pr­stom po­ka­zao na nje­ga i re­kao: "Znao je za zlo­čin ko­ji se na dru­gom kra­ju de­ša­vao, a ni­je ga spre­čio...". Iz to­ga se iz­vla­či za­klju­čak da je on u stva­ri je­dan od or­ga­ni­za­to­ra zlo­či­nač­kog udru­že­nja: "Ge­no­cid 95", da je et­nič­ki či­stio, iako ni­je i sve ži­vo pro­te­ri­vao. Mo­žda se mo­že do­ka­za­ti da on i ni­je spa­sao hi­lja­de lju­di iz mu­sli­man­ske ko­lo­ne, ne­go ih po­či­stio sa nji­ho­ve te­ri­to­ri­je, sa ko­je oni i ni­su išli u ko­lo­ni. Ne­na­o­ru­ža­ni na­rav­no. Da­kle, 40 srp­skih voj­ni­ka ni­je on­da ni mo­glo gi­nu­ti od njih, već ih je po­ko­si­la ne­ka ret­ka za­ra­za, valj­da. Sve se mo­že do­ka­za­ti u Stra­šnom su­du! Ali, do­sta iro­ni­je kad mu ži­vot isme­ja­va "prav­da".
U tom uža­snom ra­tu ne po­sto­ji pri­mer ta­ko vi­te­škog po­na­ša­nja ka­kav je uči­nio ge­ne­ral Vin­ko Pan­du­re­vić. On ko­ji je po­kolj spre­či­io i po­klo­nio hi­lja­de ži­vo­ta, da­nas od­go­va­ra na te­mu: za­što je su­vi­še ka­sno za tu­đe zlo­či­ne sa­znao.
To "znao je - ni­je znao" svr­sta­va ga igrom onih ko­ji mo­gu da se igra­ju tu­đim sud­bi­na­ma u red "ge­no­cid­nih", "ubi­ca", "tla­či­te­lja", do­pi­ši­te naj­stra­šni­je če­ga se se­ti­te. Za­to je kri­vi­ca ovog srp­skog ofi­ci­ra, mno­go stra­šni­ja od onog ko­me su ru­ke do la­ka­ta u kr­vi i ko­ji je lič­no bio na če­lu ubi­sta­va hi­lja­de lju­di. Za ta­kve je i dve go­di­ne za­tvo­ra mno­go....