SRPSKI zaseoci ili područja uglavnom muslimanskih sela zvorničke opštine, opkolile su u toku noći lokalne muslimanske oružane formacije - pripadnici Armije BiH i osvojili 6. novembra 1992. Najviše su stradala sela Gornja i Donja Kamenica. Zarobljeni su mnogi Srbi, branioci ovih zaselaka i članovi njihovih porodica.

     Ne zna se pouzdano koliko je ljudi tada ubijeno. Prepostavke se kreću od 109 do preko 250. Vojska Republike Srpske vratila se na ovaj teren i oslobodila Kamenicu 16. februara 1993. Još od tada se traga za nestalima.

     Aktivnosti na iskopavanju grobnica počele su istog dana, nastavile se 15. marta iste godine i narednih nekoliko meseci. U sedam zajedničkih grobnica, uglavnom na lokalitetima Glođansko brdo, Kozjak, Trešnjica, Maskalića potok, i Široki put, pronađena su tela više desetina žrtava. Mnoge od njih bile su ukopane u obližnjim šumama. Tela su im bila u stanju raspadanja.

ODSECALI GLAVE

     SVI nisu mogli da budu identifikovani. Stručnjaci tvrde da tek kada budu pronađene još neotkrivene grobnice, dobiće se konačni rezultati ovog srpskog stradanja početkom novembra 1992. Za sada su poznate 53 žrtve.

     Tim stručnjaka sudske medicine koji je predovdio poznati patolog dr Zoran Stanković sa VMA, prilikom ekshumacije i identifikacije pokojnika, utvrdio je da su bezmalo sve žrtve, prethodno mučene i ubijene na veoma svirep način. O masakru su svedočila izmasakrirana tela i tela bez glave, ili pojedinih udova, ekseri i gvozdene šipke u lobanjama i grudima, lanci na zglobovima nogu i ruku, lobanje razbijene tupim predmetima, odsečene mošnice, spaljeni delovi tela. Samo tri otkopane žrtve ubijene su iz vatrenog oružja.

     Sa obdukcionim brojem Z - 18 sahranjen je jedan od njih, Triša Mihajlović. NA njemu je pronađena siva vojna bluza, košulja, pantalone, dugačke gaće, džemper, čarape. Obuću nije imao. Niti dokumenta ili neke lične stvari.

     - Oko vrata je imao plastificiranu omču - svedoči za "Novosti" dr Stanković. - Na vratu je ostao trag od njenog stezanja. Obe noge u predelu skočnih zglobova bile su mu čvrsto vezane žicom, kao i leva podlaktica koja je bila privezana crnom žicom dugačkom oko metar i po. Drugi kraj je bio obavijen i vezan za donju nadlakticu. Iako je telo bilo u stanju odmakle truleži, sa velikom verovatnoćom mogu da kažem da je smrt bila nasilna.

Poznati patolog je na njegovoj glavi mogao da konstatuje i razorenje i oštećenje velikog mozga, prelome lica, i tragove zadavljenja.

SVUDA RANE

     SMRT dečaka Slobodana Stojanovića pokazala je koliko se mrzelo sve srpsko. Kada je imao samo 12 godina, njegovo telo je pronađeno bez odeće. Oko pojasa je imao obavijen samo teget radnički mantil sa oznakom "Primorje".

     - Velika je verovatnoća da je smrt nastupila usled razaranja i oštećenja velikog mozga - veli naš sagovornik. - Konstantovali smo i ranu na levoj polovini čela, ulazni otvor, prostreline nanete projektilom iz neposredne blizine. Imao je i rane na telu, trbuhu, sekotine...

     Za ove "podvige" Naser Orić je sa još devetoricom od velikog broja svojih saučesnika, Ukazom predsednika Predsedništva BiH Alije Izetbegovića, nagrađen "zlatnim ljiljanom" - najvećim odlikovanjem za vojne zasluge Republike BiH .
     Prema kazivanjima malobrojnih preživelih, odgovorni za zločine su Naser Orić, Šaban Redić, Muhamed Čikarić i Senad Salkić. Neposredni izvršioci bili su, između ostalih, Veiz Bijelić, njegov sin Zoran Bijelić, Muhamed Redžić, Abdurahman (Mustafe) Redžić, Alija (Mustafe) Redžić, Aljo Redžić, Muhamed Rizić, Muhidin Rizlić, i još dvadeset muslimanskih bojovnika regrutovanih iz okolnih sela.
     Sva srpska imovina u zaseocima Kamenice opljačkana je i do temelja uništena.
                                        


ODOH JA PO LESI

     SLOBODAN Stojanović je pronađen sa šest izbijenih zuba gornje vilice i sa razrezanim trbuhom u obliku krsta. Iako se stalno ponavlja da ga je ubila mesna Albanka Elfete Veseli koja je pripadala formacijama Nasera Orića, ona nikada nije odgovarala.

      Videći da ne ide na dobro, Slobodan je sa roditeljima u četvrtak, 4. juna 1992. godine, krišom otišao kod kuma u seoce Dženarike na obali Drine.Tek što su stigli, rekao je ocu:"Tata, ostade nam Lesi na lancu. Odoh po kera."

     Bio je to poslednji put da su ga roditelji videli živog.


ZVORNIK
     U SVIM pravosudnim predmetima do sada, domaćim ili Haškog tribunala, zvornička opština se pominje kao mesto gde su najstrašnije zlostaljvani i ubijani muslimani. Posebno se izdvajaju dom kulture u Čelopeku, poljoprivredno dobro Ekonomija...
     Ni u jednom od njih, međutim, nisu zabeležena stradanja srpskog stanovništva.


SVEĆE
RODBINA ubijenih Srba na području srebreničkih i bratunačkih sela Zagoni, Zalazje, Biljača i Krnjići u sredu je obilaskom groblja i paljenjem sveća obeležila 14 godina od stradanja 32 srpska civila, koje su u ovim selima ubili pripadnici muslimanskih jedinica iz Strebrenice pod komandom Nasera Orića. Sve kuće su opljačkane, razorene i zapaljene.




MI­O­DRAG PO­POV: "SU­ZE SU ISTE VE­RE"

VO­ZA­ČI KA­MI­O­NA
MUČ­KI UBI­JE­NI
TO je ve­li­ka ras­kr­sni­ca drin­skih pu­te­va. Ka­da se kre­ne iz Zvor­ni­ka, ka Bra­tun­cu, ne­ko vre­me se pra­ti Dri­na ko­ja sa le­ve stra­ne te­če niz­vod­no. Za­tim put vo­di de­sno, osta­vlja re­ku i ula­zi međ pla­ni­ne. Ta­ko se pu­tu­je par ki­lo­me­ta­ra, a po­tom sti­že u pre­le­pu do­li­nu. Ko­nji se ne mo­gu vi­de­ti, ali pro­stra­no po­lje se ba­ška­ri iz­me­đu dva br­da. Pi­to­ma pri­ro­da, do­ne­dav­no i lju­di. Li­či na Švaj­car­sku, tvr­de oni ko­ji su u toj ze­mlji ra­di­li. Re­klo bi se bo­ga­to me­sto, nji­ma su tr­ve­nja naj­ma­nje po­treb­na. Sa de­sne stra­ne, dva­de­se­tak me­ta­ra od pu­ta, le­pe, no­ve ku­će. Uvek se pu­no ve­ša su­ši po te­ra­sa­ma, i po to­me se vi­di da tu ži­ve mno­go­čla­ne po­ro­di­ce. U cen­tru se­la, ne­po­sred­no kraj pu­ta, ve­li­ka dža­mi­ja ko­ja pa­ra ne­bo i vi­si­nom do­mi­ni­ra. Kroz Ko­nje­vić Po­lje vo­di ma­gi­stral­ni pra­vac ka Sa­ra­je­vu. Na kra­ju se­la je ras­kr­sni­ca i ona de­li put, le­vo ka Kra­vi­ci, de­sno u Mi­li­će, Vla­se­ni­cu, So­ko­lac i Sa­ra­je­vo.
Upra­vo tim pu­tem se iz Zvor­ni­ka ka svom od­re­di­štu, rud­ni­ku bok­si­ta u Mi­li­će, vra­ća­la ko­lo­na ka­mi­o­na na­kon is­po­ru­ke ru­de. U ovom se­lu po­sta­vlje­na je za­se­da i iz­ne­na­da su na­pad­nu­ti. Ubi­je­no je svih pet vo­za­ča ka­mi­o­na rud­ni­ka. O tom do­ga­đa­ju go­vo­rio je mno­go ka­sni­je je­dan od za­ro­blje­nih mu­sli­man­skih voj­ni­ka, ne­ki "Ske­jo", Mir­sad Su­lej­ma­no­vić. Is­pri­čao je da su u tom na­pa­du uče­stvo­va­le dve gru­pe bo­ra­ca iz okol­nih se­la. Zna­li su ka­da će ka­mi­on na­i­ći, po­sta­vi­li su za­se­du i sve ih po­bi­li, iz­ma­sa­kri­ra­li i ba­ci­li kraj pu­ta.
San­di­ći, 29. maj 1992. - Me­šta­ni Mu­sli­ma­ni u ovom se­lu po­di­žu ba­ri­ka­du i za­u­sta­vlja­ju sa­o­bra­ćaj­na vo­zi­la ka Sa­ra­je­vu. Od­mah ka tom me­stu kre­će po­li­cij­ska pa­tro­la iz Bra­tun­ca da vi­di šta se de­ša­va i uklo­ni pre­pre­ke sa pu­ta i us­po­sta­vi sa­o­bra­ćaj. Upra­vo na toj de­o­ni­ci po­sta­vlje­na je za­se­da i pu­ca­ju na po­li­ci­ju. Ubi­jen je na­čel­nik po­li­cij­ske sta­ni­ce Bra­tun­ca Mi­lu­tin Mi­lo­še­vić i još de­vet li­ca.
U ne­kim stra­nim me­di­ji­ma na­kon tog zlo­či­na po­ja­vi­la se vest da su na­čel­ni­ka po­li­ci­je Mi­lo­še­vi­ća u stva­ri ubi­li Sr­bi za­to što je, na­vod­no, bra­nio Mu­sli­ma­ne. U se­lu San­di­ći, tu na li­va­di gde je iz­vr­šen ma­sa­kr, i on je za­ko­pan sa osta­li­ma. Tek na­kon de­set me­se­ci Mu­sli­ma­ni su do­zvo­li­li da se pre­u­zmu nji­ho­va te­la i da ih po­ro­di­ce sa­hra­ne u svom me­stu, ka­ko do­li­ku­je.
Opar­ci, 1. jun 1992. - Ubi­je­no je šest Sr­ba, po­pa­lje­ne su sve dva­de­set dve srp­ske ku­će. Pre­ži­ve­li sve­do­ci pri­ča­ju da su to ura­di­le nji­ho­ve kom­ši­je iz su­sed­nih se­la. Kod pr­vih ku­ća le­ža­la su be­ži­vot­na te­la Ži­vo­ji­na i Di­ko­sa­ve Pe­tro­vić. On je po­go­đen iz pu­ške u gru­di i li­ce, a ona pre­kla­na.
Zlo sa pe­ča­tom Sre­bre­ni­ce se za­huk­ta­va. Zlo­či­ni su sve če­šći i sve gro­zni­ji.
Lo­zni­ca, 4. jun 1992. - Gru­pa me­šta­na iz su­sed­nog se­la Pi­ri­ća, na li­va­di is­pred se­la Lo­zni­ca, ne­što po­sle 15 ča­so­va na­pa­la je Sreć­ka Mi­lo­va­no­vi­ća i nje­go­vu že­nu Jo­va­nu dok su ču­va­li ov­ce. Uhva­ti­li su ih i iz­bo­li no­žem. Ka­da su sti­gli srp­ski voj­ni­ci, Jo­va­na je još da­va­la zna­ke ži­vo­ta, i ne­du­go za­tim je iz­dah­nu­la. Sreć­ka je kraj po­to­ka u tr­nju pred­ve­če pro­na­šao nje­gov brat Sta­no­je. Vi­deo je ve­li­ku ra­nu na vra­tu is­pod le­vog uha, kao i ra­nu na gru­di­ma. Obe su bi­le na­ne­te no­žem. Sna­ja Jo­va­na ima­la je vi­še ra­na u pre­de­lu sto­ma­ka i gru­di. Dok su ih uve­če sa­hra­nji­va­li, Mu­sli­ma­ni iz su­sed­nog se­la Po­lo­zni­ka pu­ca­li su po gro­blju, pa su pod va­trom na br­zi­nu za­gr­nu­li gro­bo­ve, a ka­sni­je, u to­ku no­ći, do­vr­ši­li za­ko­pa­va­nje.
Ru­po­vo Br­do, 10. jun 1992. - Srp­sko se­lo gde je od 116 ži­te­lja bi­lo sa­mo 8 Mu­sli­ma­na. Ra­no iz­ju­tra, ne­što pre pet sa­ti, nap­da­nu­ti su sa če­ti­ri stra­ne. Bi­lo je iz­me­đu 150 i 250 na­pa­da­ča. Od 5 uju­tru do 15 sa­ti se­lo je bra­ni­lo sa­mo de­se­tak me­šta­na ko­ji su osta­li u svo­jim ku­ća­ma. Ni­su mo­gli iz­dr­ža­ti na­pa­de, jer njih je bi­lo ne­u­po­re­di­vo vi­še. Pe­to­ro Sr­ba je ubi­je­no, a spa­lje­no 37 ku­ća. Vo­ji­slav Mi­lin­ko­vić je ubi­jen pred ku­ćom, a nje­go­va su­pru­ga Mir­ja­na na kuć­nom pra­gu. Po­tom su une­se­ni u ku­ću i spa­lje­ni.