Živela lustracija u Srbiji

KAO najmlađi diplomac klasičnih nauka Filološkog fakulteta BU Emilija Jovanović-Mason udaje se i odlazi u Francusku. Kako nam kaže, osnove znanja i način razmišljanja stekla je u beogradskoj Klasičnoj gimnaziji, koja se posle dve decenije sada oživljava, zahvaljujući naporima njenih bivših đaka i razumevanju Ministarstva prosvete, kao i škole "Vladislav Ribnikar". Doktorirala je na Sorboni. Sa klasične filologije svoja interesovanja "preusmerila" je ka antičkom Bliskom istoku i proučavanju starih pisama (epigrafije) i nalazišta najstarijeg poznatog indoevropskog naroda - Hetita.

- Oni pripadaju istoj etničkoj grupi kao i Sloveni - kaže nam naučnica.

Na Bliski istok, tačnije u Anadoliju (u današnjoj Turskoj) Hetiti prvi počinju da prodiru još u IV milenijumu pre nove ere. Najveći kulturni i društveni razvoj postižu dva milenijuma kasnije, kada su tokom pet vekova imali državu: 1700-1100. pre n.e.

- Od Asiraca su Hetiti preuzeli klinasto pismo, a sami su razvili slikovno, takozvane anadolske hijeroglife - nastavlja naša sagovornica. - Slikovno pismo je bilo ukrasno, a iz hijeroglifa se stiče predstava o čitavom njihovom društvu: kako su im izgledali arhitektura, predmeti, kako su rezonovali. Klinasto pismo je imalo više praktičnu ulogu. Na mnogobrojnim tablicama, po bibliotekama pronađenim u njihovoj prestonici Hatuši, zapisani su ugovori, pisma, religijski tekstovi, mnogi dokumenti istorijskog tipa, pa čak i jedna vrsta zakonika, koja sadrži propise između običajnog prava i zakona. Zbog tehnike klinastog pisma, glinene pločice su se brzo sušile, zapisi su kratki i jezgroviti, gotovo telegrafski.

Znakovi kojima su se služili najčešće su išli u paru. Ljubav su predstavljali sa dve figure isprepletanih ruku, a svađu sa dve suprotstavljene ličnosti. Uz znak za kuću, kada je trebalo obeležiti palatu stavljali su i simbol za veliko, a kada je bilo reči o hramu, docrtavan je simol božanstva. Hetiti su bili mnogobošci. Vrhovni bogovi bili su im bog i boginja Sunca. On je predstavljao nebo, a ona zemlju.

- Svaki bog imao je svoju preciznu ulogu - otkriva Emilija Jovanović-Mason. - Bog oluje bio je i bog rata, on je trčao ispred kralja u ratu i otvarao mu put, podizao maglu. Hetiti su gradili hramove, ali su ih pravili i u stenama. Sve bogove isklesali su u svom državnom hramu koji se zvao Jaziklija, ispisana stena, na turskom. Isped svakog boga isklesano je hijeroglifima njegovo ime.

Iza Hetita ostalo je dosta vešto isklesanih plitkih reljefa u stenama, a izdanje u kome je Emilija Jovanović-Mason objavila rezultate svojih dugogodišnjih istraživanja, upravo ima naslov "Hetiti - indoevropska civilizacija po površini stena". Tokom svojih istraživanja ova naučnica došla je i do jednog otkrića veoma značajnog i za našu kulturu. Proučavajući pločice na kojima su zapisani religijski obredi Hetita, koji datiraju iz drugog milenijuma pre nove ere, otkrila je da su njihovi scenariji gotovo identični sa obredima koji su se praktikovali u istočnoj Srbiji sve do 19. veka!

Reč je o obredima lustracije, isterivanja nečistoće iz ljudi i stoke, koji su se i kod Hetita i u istočnoj Srbiji odvijali pored obala reka ili potoka. I kod drevnog indoevropskog naroda i kod nas, obred ima tri elementa - živu vatru, živu vodu i prolaz kroz zemlju. Kratak hetitski zapis o živoj vatri protumačila je prema našem obredu izvlačenja žive vatre - ovaj obred postoji i na Titelbahovim crtežima o običajima u istočnoj Srbiji - dva blizanca ritualno taru drvo o drvo dok se ne zapali vatra.

Tokom obreda lustracije, da bi se oslobodili ljage u sebi, ljudi prvo prolaze između dve žive vatre (da ljaga izgori), potom se provlače kroz tunel u zemlji (da bi ostala u zemlji). Kada izađu iz tunela, prema hetitskom obredu, starica im daje hleb, dok u istočnoj Srbiji "babica" daje kašu. Preostalu nečistoću odnosi i živa voda. Obred lustracije stoke ima nešto drukčiji scenario, umesto tunela u zemlji - pravio se luk od glogovog drveta (simbolično tunel) koji bi se potom zapalio. Ispod luka koji gori prolazila je prvo sitna, pa krupna stoka, a potom i ljudi.

ČUDESNA DOLINA


U PLANINSKOM vencu, 80 kilometara severno od Nice, na 2.300 metara nadmorske visine, na mestu koje se zove Čudesna dolina, Emilija Jovanović-Mason trenutno proučava protoistorijske gravire, ostale u stenama iza jednog indeoevropskog plemena, Ligura, koje je pre mnogo hiljada godina u migracijama dospelo na jug Francuske. Kako nam kaže, tih nekoliko hiljada gravira ne predstavlja pismo, već slikovni koncept koji prethodi pismu, jedan od najstarijih do sada poznatih.

Pre dve godine, na samom vrhu, gde se po verovanju spajaju nebo i zemlja, pronašla je i svetilište ovog indoevropskog plemena. Preko puta nalazi se grupa crteža, na kojoj je predstavljeno stvaranje sveta. I tu je otkrila paralele koje mogu da se povuku sa našim etnografskim nasleđem - sekiru od klesanog kamena čije sečivo je okrenuto ka nebu, što se podudara sa našim običajem da se ispred kuće drži sekira upravo u tom položaju, da rastera gromove. O tim istraživanjima naša zemljakinja održaće uskoro predavanje u Društvu prijatelja Francuske.