Si­la uvek u pra­vu

BA­NjA­LU­KA - Pri­pad­ni­ci IFOR-a, SFOR-a i EUFOR-a me­nja­li su to­kom pro­te­klih de­set go­di­na ko­man­dan­te, ozna­ke i či­no­ve, ali ne i na­vi­ku da bez mno­go dvo­u­mlje­nja pu­ca­ju i ubi­ju - ci­vi­le.
To je po­ka­zao i ne­dav­ni slu­čaj Na­de Aba­zo­vić, ko­ja je ubi­je­na u vla­sti­tom dvo­ri­štu ne­da­le­ko od Ro­ga­ti­ce. Sa­mo ne­ko­li­ko me­se­ci ra­ni­je po­li­caj­ci MUP-a RS uhap­si­li su de­se­tak Sr­ba op­tu­že­nih za rat­ne zlo­či­ne, čim su za to do­bi­li na­log Tu­ži­la­štva. Za­to je ovaj put pre­sko­če­na po­li­ci­ja, a na ku­ću Aba­zo­vi­ća po­slan vod stra­ne voj­ske tre­ba­lo bi da ob­ja­sne iz EUFOR-a, ko­ji sve ma­nje sma­tra­ju za shod­no da bi­lo ko­me prav­da­ju svo­je po­stup­ke.
Ta­ko se ubi­stvo Aba­zo­vi­će­ve do­go­di­lo tač­no šest go­di­na po­sle ubi­stva Dra­ga­na Ga­go­vi­ća, ko­ji je ubi­jen u Sr­bi­nju, ka­da su pri­pad­ni­ci SFOR-a pu­ca­li na put­nič­ko vo­zi­lo u ko­me je bio Ga­go­vić sa še­ste­ro ma­lo­let­ne de­ce. Ga­go­vić im je bio ka­ra­te tre­ner, a de­ca pi­o­ni­ri ka­ra­te klu­ba "Su­tje­ska" iz Sr­bi­nja. Ga­go­vić je, smrt­no ra­njen, str­pan u tran­spor­ter SFOR-a i od­ve­zen u ne­po­zna­tom prav­cu. Stav pre­ma ak­ci­ji u ko­joj je je­dan čo­vek ubi­jen, a re­ski­ra­ni ži­vo­ti še­sto­ro de­ce, port­pa­rol Stejt de­part­men­ta Džejms Ru­bin ova­ko je pro­ko­men­ta­ri­sao: Ova ak­ci­ja ne­ka po­slu­ži kao upo­zo­re­nje svim op­tu­že­nim rat­nim zlo­čin­ci­ma da će sno­si­ti po­sle­di­ce i od­go­va­ra­ti za svo­je po­stup­ke.

VRE­ĐA­LI PA PU­CA­LI
A, KA­DA se kre­ne hro­no­lo­škim re­dom pr­vi je 10. ju­la 1998. go­di­ne ubi­jen pu­kov­nik srp­ske po­li­ci­je iz Pri­je­do­ra Si­mo Dr­lja­ča. Nje­ga su u me­stu Gra­di­na kod Pri­je­do­ra, ubi­li pri­pad­ni­ci spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce SFOR-a, po­ku­ša­va­ju­ći da ga uhap­se. Si­mo je sa svo­jim sta­ri­jim si­nom i šu­ra­kom bo­ra­vio u me­stu Gra­di­na, kraj Omar­ske. Tro­ji­ca mu­ška­ra­ca su op­ko­lje­na, Si­mo se la­tio pi­što­lja i ubr­zo je usmr­ćen, dok je nje­gov sin iz ne­po­zna­te "tam­ni­ce" tek uve­če vra­ćen ku­ći, s vi­di­ljim po­vre­da­ma.
Dr­lja­ča je sa­hra­njen pred 20.000 gra­đa­na, a od nje­ga su se opro­sti­li svi iz naj­u­žeg ru­ko­vod­stva RS, ko­ji su u pri­god­nom go­vo­ru re­kli da je reč o he­ro­ju ko­ji je do­bio i Or­den Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde pr­vog re­da.
A 8. mar­ta 1999. go­di­ne, spi­sak je do­pu­njen u Uglje­vi­ku. Ame­rič­ki SFOR-ov­ci ubi­li su pot­pred­sed­ni­ka Op­štin­skog od­bo­ra Srp­ske ra­di­kal­ne stran­ke i rat­nog ju­na­ka Uglje­vi­ka Kr­sta Mi­ći­ća Ki­ću. Pre­ma pri­ča­ma oče­vi­da­ca, če­ti­ri Ame­ri­kan­ca se­de­la su u lo­kal­noj pi­ce­ri­ji "Kon­ti­nen­tal", a ta­da je u lo­kal ušao Kr­sto sa pri­ja­te­lji­ma. Stra­ni voj­ni­ci su se še­ga­či­li na ra­čun srp­skih de­vo­ja­ka, na en­gle­skom. Mi­ćić, ko­ji je znao en­gle­ski to im je za­me­rio, po­če­la je sva­đa. Tro­ji­ca voj­ni­ka SFOR ušla su u džip, a če­tvr­ti se okre­nuo i s tri met­ka ubio Kr­sta. Iz­ve­štaj bi­je­ljin­ske po­li­ci­je je gla­sio - Kr­sto je bio ne­na­o­ru­žan.
Mul­ti­na­ci­o­nal­na di­vi­zi­ja "Se­ver" sa­op­šti­la je da je u Uglje­vi­ku "pri­li­kom na­pa­da na če­ti­ri ame­rič­ka voj­ni­ka" ubi­jen je­dan ci­vil.

KE­SE I NA DE­CI
12. ok­to­bra 2000. go­di­ne u po­ku­ša­ju hap­še­nja usmr­ćen je Jan­ko Ja­njić zva­ni Tu­ta, ta­ko­đe op­tu­žen za rat­ne zlo­či­ne. Voj­ni­ci SFOR-a do­šli su pred vra­ta sta­na Ja­nji­ća oko po­no­ći, eks­plo­zi­vom raz­ne­li vra­ta, a Jan­ko Ja­njić je od­mah po­tom uz­vra­tio ruč­nom bom­bom, ko­ja je eks­plo­di­ra­la ka­da su ne­mač­ki voj­ni­ci po­ku­ša­li da ga za­ve­žu li­si­ca­ma. Po­sle to­ga, go­to­vo sat vre­me­na stan je bio za­bra­nje­na zo­na za srp­sku po­li­ci­ju, jer su SFOR-ov­ci iz­no­si­li svo­je ra­nje­ne voj­ni­ke. Ka­da je po­li­ci­ja ušla u stan pro­na­šla je li­si­ca­ma za­ve­za­ne i sa ka­pu­lja­ča­ma na­vu­če­nim pre­ko gla­ve Oli­ve­ra Ja­nji­ća, ma­lo­let­ne kćer­ke Iva­nu i Va­nju i ra­nje­nog bra­ta Oli­ve­ro­ve su­pru­ge Ra­di­šu Si­mo­vi­ća.
Po­sle ovog do­ga­đa­ja usle­di­la je no­va in­va­zi­ja SFOR-a, ovaj put na Pa­ro­hij­ski dom SPC na Pa­la­ma, 1. apri­la 2004. go­di­ne ka­da su otac i sin sve­šte­ni­ci Je­re­mi­ja i Alek­san­dar Sta­ro­vlah bru­tal­no pre­tu­če­ni. Za nji­ho­ve ži­vo­te su se me­se­ci­ma bo­ri­li pr­vo u tu­zlan­skoj, a po­tom i u be­o­grad­skoj VMA. Ču­do je hte­lo da obo­ji­ca pre­ži­ve i sta­nu na no­ge, ali sa po­sle­di­ca­ma ko­je su do­ži­vot­ne.
A, i u ovom slu­ča­ju SFOR je sa­op­štio da ni­je kriv za po­vre­de, već da su one na­sta­le kao po­sle­di­ca de­to­ni­ra­nja eks­plo­ziv­ne na­pra­ve, što su svi sud­ski ve­šta­ci od­ba­ci­li kao - glu­post, is­ta­kav­ši da su po­vre­de na­sta­le uda­ra­njem Sta­ro­vla­ha po gla­vi i te­lu tvr­dim pred­me­ti­ma.
Po­tom, 20. ok­to­bra 2004. go­di­ne Pri­pad­ni­ci Sfo­ra su u na­se­lju Du­bra­ve, u op­šti­ni Bi­le­ća, ra­ni­li Ne­đu Sa­mar­dži­ća. SFOR je po­no­vo iz­dao sa­op­šte­nje u ko­jem je re­kao da je Sa­mar­džić pri­li­kom hap­še­nja pru­žio ot­por i upo­tre­bio va­tre­no oruž­je.
U me­đu­vre­me­nu, SFOR je do slu­ča­ja Aba­zo­vić mi­ro­vao, a "od­me­nio" ih je MUP RS, u ak­ci­ji srp­ske spe­ci­ja­le sre­di­nom apri­la 2004. go­di­ne. Na­i­me, Spe­ci­jal­na po­li­ci­ja išla je uhap­si­ti Mi­la­na Lu­ki­ća, ko­ji je go­di­nu ka­sni­je pro­na­đen u Ar­gen­ti­ni, ali je gre­škom usmr­ti­la nje­go­vog bra­ta No­vi­cu.
Pri­pre­me za upad na ima­nje Aba­zo­vi­ća

DSS OP­TU­ŽU­JE
"De­mo­krat­ska stran­ka Sr­bi­je naj­o­štri­je osu­đu­je ne­pro­fe­si­o­nal­nu ak­ci­ju Eufo­ra u Ro­ga­ti­ci u ko­joj je ubi­je­na Ra­da Aba­zo­vić, a ra­nje­ni njen je­da­na­e­sto­go­di­šnji sin Dra­go­ljub i su­prug Dra­go­mir.
Ni­ko ne­ma pra­vo da či­ni zlo­čin ni u ka­kvoj pri­li­ci. A ovom pri­li­kom, na ne­vi­ne lju­de pu­ca­li su oni ko­ji ho­će da im se ve­ru­je da spro­vo­de prav­du. To je da­le­ko od prav­de, jer ubi­ja­nje že­na i de­ce ne mo­že bi­ti pra­ved­no" - ka­že se u sa­op­šte­nju in­for­ma­tiv­ne slu­žbe DSS.


PU­CA­LI SMO U SA­MO­OD­BRA­NI
Od stal­nog do­pi­sni­ka: Sa­ra­je­vo
EUFOR tvr­di da ni­je kriv za in­ci­dent, ko­ji se pre tri da­na do­go­dio is­pred ku­će po­ro­di­ce Aba­zo­vić u Ro­ga­ti­ci u ko­jem su ra­nje­ni otac Dra­go­mir i sin Dra­go­ljub, a maj­ka Ra­da je umr­la od ra­na ko­je su joj na­ne­li voj­ni­ci Voj­ne mi­si­je Evrop­ske uni­je u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. U sa­op­šte­nju ko­je je pot­pi­sao port­pa­rol EUFOR-a To­mas Džem ka­že se da je Dra­go­mir Aba­zo­vić sam se­bi pu­cao u gla­vu, a da su je­da­na­e­sto­go­di­šnji Dra­go­ljub i nje­go­va maj­ka Ra­da po­go­đe­ni na­kon što su iz auto­mat­skog oruž­ja pu­ca­li na evrop­ske voj­ni­ke.
Pre­ma EUFOR-ovoj ver­zi­ji Dra­go­mir Aba­zo­vić, ko­jeg je Tu­ži­la­štvo BiH tra­ži­lo zbog rat­nih zlo­či­na po­či­nje­nih u Sa­ra­je­vu pri­me­tio je ko­man­di­ra EUFOR-a is­pred svo­je ku­će i u tom tre­nut­ku iz­va­dio oruž­je i po­ku­šao da po­beg­ne kroz po­lje. Ka­da je vi­deo da ne mo­že da po­beg­ne is­pa­li je se­bi hi­tac u gla­vu.
- Dok je Dra­go­mir be­žao iz ku­će je za­pu­ca­la nje­go­va su­pru­ga - sa­op­šta­va EUFOR. - Pu­ca­la je krat­kim ra­fa­li­ma iz "ka­la­šnji­ko­va" i na ko­man­di­ra EUFOR-a i nje­go­vog pre­vo­di­o­ca is­pa­li­la je naj­ma­nje če­ti­ri okvi­ra. Dok je od­la­zi­la po mu­ni­ci­ju oruž­je je da­va­la svom si­nu ko­ji je na­sta­vio da pu­ca. Voj­ni­ci EUFOR-a su že­nu i de­ča­ka one­spo­so­bi­li sa po jed­nim met­kom.
Na kra­ju se kon­sta­tu­je da EUFOR ža­li zbog sva­kog gu­bit­ka ži­vo­ta i po­vre­da na­ne­se­nih li­ci­ma ko­ja su bi­la uklju­če­na u ope­ra­ci­ju, ali pri­pad­ni­ci ove voj­ne mi­si­je su u sva­kom tre­nut­ku to­kom po­me­nu­tog do­ga­đa­ja po­stu­pa­li su­zdr­ža­no, de­lu­ju­ći sa­mo u sa­mo­od­bra­ni zbog ve­li­ke opa­sno­sti po njih sa­me.
Di­rek­tor kli­nič­kog cen­tra u Fo­či Velj­ko Ma­rić re­kao je da­nas da je je­da­na­e­sto­go­di­šnji Dra­go­ljub Aba­zo­vić van ži­vot­ne opa­sno­sti.