Ne­ma­nja ni­je jeozlat­nom vi­lju­škom

ZA­BLU­DA je ne­raz­dvoj­ni pra­ti­lac isto­ri­je. Čak je i za He­ro­do­ta, pr­vog istin­skog isto­ri­ča­ra, naj­ve­ći rim­ski go­vor­nik Ci­ce­ron re­kao: "U He­ro­do­ta, oca isto­ri­je, mno­go je baj­ki".
Kad god pro­šlost slu­ži da oprav­da, ume­sto da pod­stak­ne, bu­duć­nost ni­je obe­ća­va­ju­ća. U za­ni­mlji­voj knji­zi "Isto­ri­ja i za­blu­de" ko­ja se ovih da­na po­ja­vi­la pred pu­bli­kom, autor Če­do­mir An­tić, ka­že da je za­blu­du, taj ne­raz­dvoj­ni pra­ti­lac sva­ke pri­če o pro­šlo­sti, iz­ne­dri­la le­njost, po­lu­sa­zna­nje, po­vr­šnost i ne­zna­nje. Ulo­ga isto­ri­ča­ra, u tom smi­slu, je­ste da pod­stak­nu sum­nju ko­ja je isto­ri­ji i da­la ore­ol na­u­ke i iz­ba­vi­la je iz ro­da za­na­ta i umet­no­sti.
Za ne­ke Sr­be ko­ji­ma je "ve­li­čan­stve­na pro­šlost" ute­me­lje­nje za "su­per­i­or­nu bu­duć­nost", a sa­da­šnjost sa­mo "ve­li­ka za­ve­ra", ova knji­ga isti­ne ne­će bi­ti pri­jat­na. Vi ru­ši­te po­pu­lar­nu uspo­me­nu na ve­če­ru ka­da je Ste­fan Ne­ma­nja, sa mno­go pri­stoj­no­sti jeo po­ma­žu­ći se zlat­nim escaj­gom, dok je ha­la­plji­vi ne­mač­ki car hra­nu sa bo­ga­te srp­ske tr­pe­ze tr­pao ru­ka­ma?
Vi­lju­ške su do­ne­te u Evro­pu tek u še­sna­e­stom ve­ku i to u eli­za­be­tan­sku En­gle­sku. Za­to je auten­tič­nost ove pri­če pri­lič­no sum­nji­va. Još u vre­me unu­ka Ste­fa­na Ne­ma­nje, Uro­ša Pr­vog, vi­zan­tij­ski po­se­ti­o­ci pam­ti­li su skrom­nost, jed­no­stav­nost, čak pri­mi­tiv­nost srp­skog dvo­ra, ne­do­sta­tak ce­re­mo­ni­je i zgra­ža­va­li se što su že­ne vla­dar­ske po­ro­di­ce pre­le. U Ni­šu, 1189. go­di­ne, Ve­li­ki žu­pan Ste­fan Ne­ma­nja, sa­stao se sa ca­rem sve­tog rim­skog car­stva, Fri­dri­hom Pr­vim Bar­ba­ro­som, ko­ji je pred­vo­dio Tre­ći kr­sta­ški rat na pu­tu ka Ca­ri­gra­du. Ovaj do­ga­đaj bio je i pr­vi ve­li­ki iz­la­zak sred­njo­ve­kov­ne Sr­bi­je na po­zor­ni­cu me­đu­na­rod­ne po­li­ti­ke. Ne­ma sum­nje da je sa­sta­nak u Ni­šu bio ras­ko­šan, ali sa­mo u me­ri u ko­joj su pri­li­ke na srp­skom dvo­ru do­zvo­lja­va­le. Zlat­ne vi­lju­ške pre su dog­mat­ski od­go­vor, kul­tu­ro­lo­ška pred­nost, na ko­ju se Sr­bi po­zi­va­ju kad ose­te ne­prav­du ve­li­kih si­la.
VAR­LjI­VA NA­ROD­NA USPO­ME­NA
KA­ŽE­TE da sred­njo­ve­kov­ni Sr­bi ni­su bi­li ne­ras­po­lo­že­ni pre­ma Za­pa­du. A da li je Vi­zan­ti­ja, či­ju su ci­vi­li­za­ci­ju ba­šti­ni­li, bi­la ras­po­lo­že­na pre­ma Sr­bi­ma?
Re­klo bi se da to ni­je bio slu­čaj: čak i ka­da su im bi­li po­treb­ni, Sr­bi su za po­no­si­te Ro­me­je za­u­vek osta­li sa­mo var­va­ri, što je nji­ho­ve vla­da­re po­ne­kad či­ni­lo ne­do­stoj­nim pa­žnje, sa­ve­za ili ru­ku car­skih kćer­ki.
Ar­he­tip­ska po­vest o iz­da­ji Vu­ka Bran­ko­vi­ća, moć­nog fe­u­dal­ca i go­spo­da­ra, oli­če­nje je zla na ko­jem je ute­me­lje­no i mo­ral­no vas­pi­ta­nje po­ko­le­nja. Vi tvr­di­te da pri­ča o nje­go­voj iz­da­ji na Ko­so­vu ni­je auten­tič­na?
Isti­na o sud­bi­ni Vu­ka Bran­ko­vi­ća ot­kri­ve­na je osam­de­se­tih go­di­na de­vet­na­e­stog ve­ka. Ovo je bio tri­jumf kri­tič­ke isto­ri­o­gra­fi­je u Sr­bi­ji. Vuk, zet kne­za La­za­ra, od­bio je da po­sle La­za­re­ve po­gi­bi­je, dr­ža­vu uči­ni va­za­lom Osman­lij­skog car­stva, do­su­div­ši ta­ko se­bi rat i sko­ru pro­past. Umro je kra­jem če­tr­na­e­stog ve­ka u osman­skom rop­stvu.
Ali ka­ko je na­stao mit o nje­go­voj iz­da­ji?
Ste­fan La­za­re­vić, na­sled­nik La­za­rov, bio je oda­ni va­zal sul­ta­na Ba­ja­zi­ta Pr­vog. Hra­bro se bo­re­ći kod Ni­ko­po­lja i An­go­re, ste­kao je rat­nič­ku sla­vu. Ka­da je Oto­man­skim car­stvom za­vla­da­lo bez­vla­šće Ste­fan se su­ko­bio sa Vu­ko­vim si­no­vi­ma. U bi­ci kod Tri­po­lja, mla­di de­spot je tri­jum­fo­vao nad osman­skom voj­skom u ko­joj su bi­le i tru­pe nje­go­vog se­stri­ća Gr­gu­ra, Đur­đa i La­za­ra i nje­go­vog ro­đe­nog bra­ta Vu­ka. U na­rod­noj uspo­me­ni rat Bran­ko­vi­ća za­pam­ćen je kao ne­pojm­na iz­da­ja. Var­lji­va na­rod­na uspo­me­na kri­vi­cu Đur­đa Bran­ko­vi­ća pri­pi­sa­la je nje­go­vom ocu. ta­ko je po­pu­njen lo­gič­ki obra­zac pre­ma ko­me je ne­ko ko je po­stra­dao kao sam Isus, mo­rao ima­ti svog Ju­du.
SR­BI NI­SU NAJ­STA­RI­JI
S PU­NO gne­va, ob­ru­ši­li ste se na auto­re knji­ga "Sr­bi, na­rod naj­sta­ri­ji", "Srp­ska vul­ga­ta", "An­tič­ki Sr­bi", na­zi­va­ju­ći ih di­le­tan­ti­ma i pse­u­do­i­sto­ri­ča­ri­ma?
Ne­vo­lja je što su u Sr­bi­ji, uz ma­te­ri­jal­nu i me­dij­sku po­dr­šku re­ži­ma Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, pro­mo­vi­sa­na de­la ne­ško­lo­va­nih pse­u­do­i­sto­ri­ča­ra. Po nji­ma, isto­ri­o­gra­fi­ja sred­njeg ve­ka je ne­tač­na i plod je bez­oč­nog fal­si­fi­ka­ta i na­sto­ja­nja Ne­mač­ke i dru­gih ze­ma­lja da do­mi­ni­ra­ju slo­ven­skim sve­tom i Bal­ka­nom. Ta­ko je i ser­vi­ra­na te­za da smo autoh­to­ni na Bal­ka­nu, da je na­ša ci­vi­li­za­ci­ja rav­na ci­vi­li­za­ci­ja­ma an­tič­kih Gr­ka i Je­vre­ja, a da je ka­sni­je sve to za­bo­ra­vlje­no za­hva­lju­ju­ći si­ste­mat­skoj za­ve­ri lo­ših su­se­da i ne­ro­do­lju­bi­vih po­li­ti­ča­ra. Do­ka­zao sam da su nji­ho­vi sta­vo­vi di­le­tant­ski, a mo­ti­vi pa­to­lo­ški.
Pro­šlost je­ste sve­do­čan­stvo tra­ja­nja. Du­žnost isto­ri­ča­ra je dvo­stru­ka - da onu, odav­no mr­tvu pro­šlost re­kon­stru­i­šu na osno­vu iz­vo­ra, i dru­gu, ži­vu, pri­sut­nu u sve­sti lju­di kre­i­ra­ju kao re­le­vant­nu ko­lek­tiv­nu uspo­me­nu?
Tač­no. Za isto­ri­ča­re, obe su zna­čaj­ne za­to što obe uti­ču na bu­duć­nost. Mi smo u oba­ve­zi stal­nog kri­tič­kog sa­gle­da­va­nja iz­vo­ra o pe­ri­o­du pro­šlo­sti ko­jim se ba­vi­mo. Či­tav na­rod ne mo­že bi­ti isto­ri­čar. Po­tre­ba obič­nog čo­ve­ka za pro­šlo­šću ima dru­ga­či­ju sna­gu. Pe­ri­o­di uspo­na na­ci­ja bi­li su ve­za­ni za bu­ja­nje in­te­re­so­va­nja o pro­šlo­sti, ali i po­ja­vu spe­ku­la­tiv­nih isto­ri­ja za­sno­va­nih na ima­gi­na­ci­ji, pre ne­go na auten­tič­nim do­ku­men­ti­ma. Po­sto­ji mit da su Sr­bi na­rod ko­ji po­be­đu­je u ra­tu, a gu­bi u mi­ru. Isti­na je da pa­me­tan voj­sko­vo­đa, pr­vo po­be­di pa ide u rat, a onaj ko­ji to ni­je, u rat ide da bi po­be­dio.
Bi­lo bi ne­pra­ved­no sa­mo Sr­be op­tu­ži­ti da su na­rod ko­ji vo­li da mi­sti­fi­ku­je pro­šlost?
Mno­ge ze­mlje, na­ro­či­to za­pad­ne Evro­pe, ne­kri­tič­ki se od­no­se pre­ma pro­šlo­sti. Sta­ri La­ti­ni su go­vo­ri­li da je sve la­ko ka­da se ob­ja­sni. U po­ku­ša­ju da sa­op­štim isti­nu, dir­nuo sam u He­ro­do­ta, sta­ri Egi­pat, iš­če­zle ci­vi­li­za­ci­je, Tro­ju iz Her­ce­go­vi­ne, Alek­san­drov grob, la­žne tam­ni­ce. Slu­čaj Ame­ri­ke uči nas o ne­ko­li­ko za­ko­ni­to­sti ko­je od­vaj­ka­da vla­da­ju u isto­ri­ji. Pr­vo, da u po­ve­sti ni­je naj­va­žni­je ko je pr­vi ne­što uči­nio, jer je naj­ve­će ono de­lo iz­vr­še­no u pra­vi čas. Isti­na je da Ko­lom­bo ni­je pr­vi do­ta­kao ame­rič­ko tlo. Pre nje­ga, Vi­kin­zi su na svo­jim tvr­dim je­dre­nja­ci­ma, do­plo­vi­li do oba­la ovog kon­ti­nen­ta. Ali za­slu­ga je pri­pa­la Ko­lom­bu.

VA­ZAL I JU­NA­ČI­NA
MAR­KA Kra­lje­vi­ća, jed­nog od naj­po­zna­ti­jih Sr­ba, da­nas pri­sva­ja­ju i Bu­ga­ri i Hr­va­ti. Za Mar­ko­vog oca, kra­lja Vu­ka­ši­na, sma­tra­lo se da je ra­dio na uzur­pa­ci­ji tro­na, a na­rod­na tra­di­ci­ja ga je ne­tač­no ozna­či­la i kao ubi­cu po­sled­njeg Ne­ma­nji­ća. A Mar­ko je, ka­ko tvr­di An­tić, po­sle po­gi­bi­je stri­ca i oca, u bi­ci na Ma­ri­ci po­stao po­slu­šni osman­ski va­zal.
Na sli­ku o ne­u­stra­ši­vom srp­skom sred­njo­ve­kov­nom su­per­me­nu uti­ca­la su dva do­ga­đa­ja. Isti­na je da je Mar­ko bra­ne­ći kme­to­ve ra­to­vao pro­tiv raz­boj­nič­kih ban­di. Nje­go­voj po­pu­lar­no­sti naj­vi­še je do­pri­neo na­rod­ni pe­vač Te­šan Po­dru­go­vić ko­ji ga je opi­si­vao kao ju­na­či­nu ko­ji po­be­đu­je u svim bo­je­vi­ma.