Sre­mac ga baš na­so­li­ja

U bi­o­sko­pi­ma ši­rom Sr­bi­je ovih da­na po­či­nje pri­ka­zi­va­nje fil­ma "Iv­ko­va sla­va". Film je re­ži­rao Zdrav­ko Šo­tra, autor "Zo­ne Zam­fi­ro­ve" ko­ju je vi­de­lo 1,2 mi­li­o­na gle­da­la­ca. Lik Iv­ka tu­ma­či Zo­ran Cvi­ja­no­vić. U fil­mu na­stu­pa­ju Dra­gan Bje­lo­gr­lić, Dra­gan Ni­ko­lić, Sr­đan To­do­ro­vić, Mi­lo­rad Man­dić, Bra­ni­mir Br­sti­na, Mi­ma Ka­ra­džić, Na­ta­ša Nin­ko­vić, Ani­ca Do­bra, Ni­ko­la Đu­rič­ko, Ni­ko­la Ko­jo i dru­gi.
Za­ni­mlji­vo je da zbog ne­ra­zu­me­va­nja ni­ških grad­skih vla­sti ni jed­na sce­na ovog fil­ma, ko­ji go­vo­ri o sta­rom Ni­šu, ni­je sni­mlje­na u ovom gra­du.
Is­pra­žnje­nih dže­po­va, Ni­šli­je i da­nas lju­bo­mor­no ču­va­ju uspo­me­nu na svo­ju pro­šlot s kra­ja de­vet­na­e­stog ve­ka ko­ju je od za­bo­ra­va sa­ču­vao je­dan od naj­ve­ćih srp­skih pi­sa­ca Ste­van Sre­mac. Go­to­vo da ne­ma ni jed­nog čo­ve­ka u gra­du na Ni­ša­vi ko­ji ne zna za Kal­ču, Kur­ja­ka, Smu­ka, Ma­ri­o­lu, i dru­ge Srem­če­ve lič­no­sti iz Iv­ko­ve sla­ve ko­ja tra­je tri da­na.
- Sve lič­no­sti u "Iv­ko­voj sla­vi" kao pro­to­ti­po­vi, po­sto­ja­le su u stvar­nom ži­vo­tu - ka­že Jo­van Mla­de­no­vić, ku­stos ni­škog Na­rod­nog mu­ze­ja. Kal­ča je Mi­kal Ni­ko­lić, ku­jun­dži­ja i lovyija, Iv­ko je Živ­ko Mi­jal­ko­vić, jor­gan­dži­ja i vi­še sev­da­li­ja. Smuk i Kur­jak su za­na­tli­je i đu­več-kar­da­ši. Sre­mac je te obič­ne, ma­le, do ta­da ano­nim­ne lju­de uveo u knji­žev­nost re­a­li­stič­nim po­stup­kom.
Pri­ča iz Iv­ko­ve sla­ve se od­vi­ja po­sled­njih go­di­na de­vet­na­e­stog ve­ka, u smi­raj bur­nih isto­rij­skih de­ša­va­nja ko­ja su do­ve­la do ko­nač­nog oslo­bo­đe­nja ju­žnih srp­skih kra­je­va od vi­še­ve­kov­ne tur­ske oku­pa­ci­je. Baš u to vre­me, ugled­ni ni­ški do­ma­ćin, jor­gan­dži­ja Iv­ko re­šio je da pun op­ti­mi­zma u mi­ru i slo­bo­di pro­sla­vi svo­ju kr­snu sla­vu. Ne oče­ku­ju­ći da će se sve pre­tvo­ri­ti u tro­dnev­ni ga­stro-ma­li­gan­ski pir.
Sve ključ­ne lič­no­sti Iv­ko­ve sla­ve su okon­ča­le svoj ži­vot­ni put u pr­vim de­ce­ni­ja­ma pro­šlog ve­ka. Me­đu­tim, iz tog do­ba osta­la su za­pi­sa­na nji­ho­va sve­do­čan­stva od ko­jih je mo­žda naj­u­pe­ča­tlji­vi­je ono Iv­ko­ve že­ne Di­ke, ko­ja se u pri­či zo­ve Ke­va.
- Iv­ko ni­je bio sa­mo me­ra­kli­ja, već pri­znat i vi­đen čo­vek, či­ja se reč, što­no ve­le, je­la u čar­ši­ji - is­pri­ča­la je no­vi­na­ru "Po­li­ti­ke" dav­ne 1932. go­di­ne Di­ka. - O sla­vi svet na­i­đe to­li­ko, da is­pu­ni sve go­stin­ske so­be, a Iv­ko kad vi­di da se oku­pe go­sti ko­ji ni­ka­ko ne iz­la­ze, on bi ta­da otvo­rio spo­red­ne oda­je, dao im lanj­sku sve­ću i ko­la­če sa po­ve­čer­nje i sve ta­kve go­ste ko­ji ne na­me­ra­va­ju da osta­nu sa­mo je­dan dan oku­pio bi re­či­ma: "Eve vi ko­lač, eve sve­ća, sla­vi­te bra­ćo mo­ja, dok vam sti­ga, a po­drum isto je ono­li­ko vaš kol­ko što si je i moj.
Di­ka je tom pri­li­kom is­ta­kla da je to bio "ku­ćev­ni ži­vot".
- Ama, toj be­še ži­vot! Isti­na to je bio ku­ćev­ni ži­vot, po ku­će smo se zbi­ra­li, a pi­lo se, pi­lo to­li­ko da kra­ja ni­je bi­lo... Ret­ko se pra­vi­li iz­le­ti van va­ro­ši do Ba­nje i Si­će­va, ali kad se po­la­zi­lo ni­je se išlo bez bu­re vi­na i pu­na ko­la ra­znog je­sti­va, a po­đe ce­la rod­bi­na i dru­štvo. Se­ćam se ta­ko oti­šli smo je­dan­put u Si­će­vo. Uz mno­ge fla­še i ču­tu­re na ko­la je još s ve­če­ri na­to­va­re­no bu­re vi­na. I to bu­re, ej po­go­le­mo! Ceo dan pe­sma i pi­je­nje. A uve­če kad će­mo da se vra­ti­mo, tek će Kur­jak da rek­ne Iv­ku:
- Iv­ko bre, pa što na­pra­vi­smo, zar ne do­đo­smo tuj da se na­pi­je­mo od Si­će­vač­ku vo­du, mno­go hva­le­nu!
- Jes`, mo­re, po­bra­ti­me...
I oda­tle vra­te se s pu­ta čak u ma­na­stir da pi­ju vo­du. A pre to­ga pi­lo se­o­no­li­ko i od hlad­ne vo­de Iv­ku se slo­ši...
A Kur­jak će:
- E moj po­bra­ti­me, pa zar ti ne vi­kam, vo­da ne­je ni za ci­pe­le, a ka­mli za u gu­šu, vr­ni gu...
Uver­lji­vo sli­ka­nje do­ga­đa­ja ni­ka­da ni­je po­bu­đi­va­lo sum­nju u auten­tič­nost pri­če o Iv­ko­voj sla­vi. Me­đu­tim, ma­lo ko zna da je Ste­van Sre­mac uzeo auten­tič­ne li­ko­ve, ali je do­ga­đa­je kon­stru­i­sao, čak i iz­mi­slio, ve­što ve­zu­ju­ći bri­žlji­vo pri­ku­plje­ne de­ta­lje i li­ko­ve u jed­nu ce­li­nu.
Je­dan od nje­go­vih glav­nih li­ko­va Mi­kal Ni­ko­lić - Kal­ča pro­te­sto­vao je zbog či­ta­ve pri­če, ko­ju ni­je mo­gao da pro­či­ta, jer je bio ne­pi­smen, ali je imao pri­li­ke da je vi­di u po­zo­ri­štu "Sin­đe­lić" u ni­škoj ka­fa­ni Evro­pa 1896. go­di­ne.
- Sra­mo­ta! Za­toj li sam ga pu­šta­ja u du­ćan? Da pi­su­je l`žov­ne knji­ge! S`s la­žov­ne knji­ge li de­cu uču?!... I još mi sam is­pra­ti­ja jed­nu knji­gu, pa na­pi­sa­ja: "Za uspo­men na mo­je­ga do­br­og Či­ča Kal­ču". On po star od men`, a men` me vi­ka Či­ča Kal­ča!...
A o sa­mom sa­dr­ža­ju Iv­ko­ve sla­ve Kal­ča je re­kao:
- Šta ti sve ne­je na­so­li­ja - na­pu­ni­ja pu­nu pa­ni­cu ka­ko za bi­bič­ki (šo­či­ći)... Be­li luk ne se ose­ća tol`ko, kol`ko nje­go­vo pi­su­va­nje. Ti ov­de da gu či­taš tuj nje­go­vu knji­gu - će ose­tiš mi­ris na fu­ški­ju (ba­le­gu) č`k u Kal`č br­do od l`ga­nje.
Kal­ča se naj­pre bu­nio što je Sre­mac iz­me­nio ime Živ­ka jor­gan­dži­je u Iv­ko, po­što ta­kvih ime­na ne­ma u Ni­šu, "toj su imi­ki na ne­kr­ste­ni, na soj­ta­ri­je, aj­da­ma­ci". On tvr­di da uop­šte ni­je bio kod Živ­ka na sla­vi i da se sa Živ­kom ni­je ni dru­žio, jer je Živ­ko bio imu­ćan ni­ški gra­đa­nin, ba­vio se po­li­ti­kom i pri­pa­dao li­be­ra­li­ma, dok je Kal­ča bio si­ro­mah, do­bar za­na­tli­ja ko­ji je naj­vi­še vre­me­na pro­vo­dio u lo­vu.
- "Koj ti je zna­ja Kur­ja­ka, koj ti je zna­ja Smu­ka?" - ve­li Kal­ča.
Lju­ba Kne­že­vić - Kur­jak je bio obu­ćar do­se­lje­nik. Do­šao je u Niš i otvo­rio rad­nju u "ve­li­ku čar­ši­ju pre­ko pu­ta esnaf­sku ka­fa­nu" i iz­nad du­ća­na sta­vio je ta­blu sa ve­li­kim slo­vi­ma svo­ga i ime­na svo­ga oca. To je u to do­ba bi­la pr­va fir­ma u pra­vom smi­slu, pa su se Ni­šli­je pod­sme­va­li, a oni naj­or­to­dok­sni­ji su do­la­zi­li Kur­ja­ku, opo­mi­nja­li ga i tra­ži­li da je ski­ne dok jed­nog ju­tra na fir­mi ne osva­nu ko­ža od vu­ka. Ota­da su ga zva­li "Kur­jak". On se za­i­sta dru­žio sa Živ­kom, jor­gan­dži­jom.
O po­sto­ja­nju Smu­ka, ta­ko­đe uop­šte ne­ma zbo­ra. Čo­vek ko­ga je Sre­mac na­sli­kao kao ve­li­kog bo­e­ma bio je vr­sni bra­var Jo­van Đor­đe­vić. Pred kraj svog ži­vo­ta 1927. go­di­ne na­šao se na su­du kao sve­dok u spo­ru ko­ji je po­ve­la Le­na, udo­vi­ca Kur­ja­ka, pro­tiv svo­je su­set­ke. U li­stu "Vre­me" iz te go­di­ne za­pi­sa­no je da je na pi­ta­nje pred­sed­ni­ka su­da je li on taj Smuk iz Iv­ko­ve sla­ve, Đor­đe­vić sa bo­lom od­go­vo­rio da ne vo­li da se se­ća do­ga­đaj iz pro­šlo­sti i da bi vo­leo da ga ni­ko vi­še ne zo­ve Smu­kom, jer "ka­kva vaj­da od to­ga kad oni u Be­o­gra­du u Na­rod­nom po­zo­ri­štu pra­ve pa­re sa nje­go­vim ime­nom i do­ži­vlja­ji­ma, a ne se­ća­ju se nje­ga".
Tre­ba­lo bi, go­spo­di­ne pred­sed­ni­če, da se se­te i jed­nu pred­sta­vu bar odr­že u mo­ju ko­rist, jer sam si­ro­mah čo­vek - re­kao je u to vre­me 76 go­di­šnji Smuk, naj­sta­ri­ji ži­vi član ve­se­le dru­ži­ne o ko­joj je Sre­mac pi­sao.
NA­O­ČI­TI OČI
Ve­li­ki lov­dži­ja Kal­ča i Ste­van Sre­mac su to­kom pi­šče­vog je­da­na­e­sto­go­di­šnjeg bo­rav­ka u Ni­šu če­sto dru­go­va­li. Me­đu­tim, u lov za­jed­no ni­ka­da ni­su išli.
- Ime­še na­o­či­ti oči, zaj­ci će ni po­pla­ši, za­toj ga ne te­ja­smo vo­di­mo s`s nas - ob­ja­šnja­vao je Kal­ča.