KA­RA­VU­KO­VO - Vest o svi­re­po mu­če­noj, si­lo­va­noj i umo­re­noj Ka­ta­ri­ni Jan­ko­vić (3) iz Be­o­gra­da, po­put naj­o­štri­jeg tr­na, za­bo­la se u du­šu sva­kog pri­seb­nog čo­ve­ka, a po­ro­di­ci Sa­li­je­vić iz Ka­ra­vu­ko­va ras­kr­va­ri­la ra­nu sta­ru osam­na­est go­di­na.
Nji­ho­va kći Iva­na, te 1987. go­di­ne, ima­la je sa­mo pet i po go­di­na ka­da ju je me­šta­nin Jo­han Dro­zdek (31) si­lo­vao i ubio. Stre­ljan je 1992. go­di­ne. Bi­la je to po­sled­nja smrt­na ka­zna u Sr­bi­ji i oko­li­ni, jer je ovaj, naj­dra­stič­ni­ji ob­lik ka­žnja­va­nja, ubr­zo iz­bri­san iz na­šeg za­ko­ni­ka.
I dok je na­ša jav­nost ma­nje-vi­še ras­po­lu­će­na po­le­mi­kom - tre­ba li Ma­li­šu Jev­to­vi­ća, ubi­cu ma­le Ka­je Jan­ko­vić, ipak ka­zni­ti smr­ću, Iva­nin otac Dže­ma­il Sa­li­je­vić (49), drh­ta­vom ru­kom upi­re pr­stom u cr­no-be­lu sli­ku svo­je kćer­ke na nad­grob­nom spo­me­ni­ku i, ne osta­vlja­ju­ći ni­ka­kvu di­le­mu, ka­že:
- Mon­stru­mi­ma ni­je me­sto me­đu ži­vim lju­di­ma. Ako je ne­ko jed­nom pre­ko­ra­čio gra­ni­cu ljud­sko­sti, taj ni­ka­da vi­še ne mo­že na­trag, me­đu lju­de.
IVA­NA BEZ IME­NA
KA­RA­VU­KO­VO u Bač­koj, na osam­de­set pe­tom ki­lo­me­tru pu­ta No­vi Sad - Som­bor. Me­šta­na 7.000, ma­hom ko­lo­ni­sta sa ju­go­za­pa­da Sr­bi­je. U oma­njoj gru­pi Ro­ma su i Sa­li­je­vi­ći. Pu­na ih je ku­ća: Dže­ma­il i nje­go­va dru­ga su­pru­ga Ma­ri­ja ima­ju ukup­no še­sto­ro "mo­je, tvo­je i na­še de­ce": Sil­va­na (30), Ver­ka (25) i po­koj­na Iva­na iz pr­vog su Dže­mi­nog bra­ka sa Ka­ti­com. Po­sle Iva­ni­ne smr­ti, Ka­ti­ca je do­bi­la slom ži­va­ca. Us­pe­la je da na svet do­ne­se još jed­nu kćer­ku ko­joj je na­de­nu­la ime po­stra­da­le se­stri­ce i si­na Dže­ma­i­la (11), ali dva no­va ži­vo­ta ni­su bi­la do­vo­ljan me­lem za ra­nu zbog iz­gu­blje­ne me­zi­mi­ce. Ka­ti­ca je umr­la dve go­di­ne po­što je nad Iva­ni­nim ubi­com Dro­zde­kom iz­vr­še­na smrt­na ka­zna. Na po­dlak­ti­ci nje­nog su­pru­ga Dže­me osta­će za­u­vek is­te­to­vi­ra­no nje­no ime.
- Ni­ka­da vi­še ni­smo u ku­ći gla­sno iz­go­vo­ri­li ime Iva­na - ot­kri­va Dže­ma­il. - Ovu ma­lu što se ro­di­la po­sle, zo­ve­mo sva­ka­ko, sa­mo ne ime­nom, da je ne urek­ne­mo, a ona bri­zne u plač sva­ki put ka­da ne­ko po­me­ne nje­nu po­koj­nu sta­ri­ju se­stri­cu.
De­ci, me­đu­tim, tre­ba maj­ka, pa se u Sa­li­je­vi­ćev ku­će­rak sa dva so­bič­ka, ko­je sa­mo zid de­li od šta­le za kra­ve i svi­nje, ubr­zo use­li­la Ma­ri­ja sa svo­jom kćer­kom Ma­jom (12). Ka­ti­ca je pro­sto­du­šna že­na, pa je bez ima­lo lju­bo­mo­re pri­sta­la da za­jed­nič­koj kćer­ki ko­ju je sa Dže­ma­i­lom iz­ro­di­la pre de­vet go­di­na, na­de­ne ime svo­je pret­hod­ni­ce Ka­ti­ce.
Sve i da ne že­le, Sla­ji­će­vi su pri­nu­đe­ni da se če­sto u mi­sli­ma vra­ća­ju u no­vem­bar 1987. go­di­ne. Na­ro­či­to ovih da­na, ot­ka­ko je od­jek­nu­la vest o tra­ge­di­ji tro­go­di­šnje Ka­je, pro­la­zni­ci kroz ovo pi­to­mo bač­ko se­lo, ona­ko us­put, po­lu­gla­sno za­pi­ta­ju Sa­li­je­vi­ćev kom­ši­luk:
- Je li ovo ku­ća onih Sa­li­je­vi­ća, što im je de­voj­či­ca si­lo­va­na i ubi­je­na?
"ZA­PAM­TI­ĆEŠ TI ME­NE"
A PO­ČE­TAK tog 10. no­vem­bra 1987. go­di­ne, ni­čim ni­je na­go­ve­šta­vao ta­ko crn za­vr­še­tak. Dže­ma­il Sa­li­je­vić, do­neo je ku­ći ra­do­snu vest: po­lo­žio je is­pit za ču­va­ra pru­ge. Eto si­gur­nog dr­žav­nog hle­ba, de­ca i že­na ne­će gla­do­va­ti. Iza­šao je iz ku­će po­pod­ne oko 17 sa­ti i sa­mo po­gle­dom okr­znuo ma­lu Iva­nu. Igra­la se na uli­ci sa de­com iz kom­ši­lu­ka. Ni slu­tio ni­je da po­sled­nji put vi­di svo­ju de­voj­či­cu. Ni­ti da će sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti ka­sni­je ona bi­ti žr­tva Jo­ha­na Dro­zde­ka, ko­ji se u Ka­ra­vu­ko­vo do­se­lio pre dva-tri me­se­ca iz oko­li­ne No­vog Sa­da i od­mah spri­ja­te­ljio sa Sa­li­je­vi­ći­ma.
O do­šlja­ku Dro­zde­ku, zna­lo se sa­mo da je po­re­klom Po­ljak, da ne­ma za­ni­ma­nje i za­po­sle­nje. Sme­stio se u obli­žnjoj ku­ći Dže­ma­i­lo­vog po­koj­nog stri­ca. Pri­mi­la ga je u ku­ću Sa­li­je­vi­će­va stri­na, ko­ja je ne­ka­da bi­la uda­ta za Dro­zde­ko­vog oca. I Dže­ma­il je Jo­ha­na pri­hva­tio, ku­po­vao mu ci­ga­re­te, dru­žio se s njim. Sve do tog kob­nog da­na, ni­su ima­li ve­ći su­kob.
- Spo­pa­dao me da mu dam svo­je je­di­no pre­vo­zno sred­stvo, ras­kli­ma­ta­ni bi­cikl - pri­se­ća se i da­nas vid­no po­tre­san Sa­li­je­vić. - Go­vo­rio sam da ne do­la­zi u ob­zir, za­pre­tio da ne di­ra bi­cikl ko­ji je bio na­slo­njen na zid ku­će, i oti­šao sam u cen­tar se­la.
Sa­li­je­vić se za svo­jim po­slom upu­tio to­li­ko žur­no da ni­je čuo ka­da mu je Dro­zdek do­ba­cio: "Za­pam­ti­ćeš ti me­ne!" Kom­ši­je su ga za­tim vi­de­le ka­ko na bi­ci­klu ne­ku­da od­vo­zi ma­lu Iva­nu. Obe­ćao joj je čo­ko­la­di­cu, ako se pro­vo­za s njim. Ni­je je tre­ba­lo na­go­va­ra­ti - dva krup­na cr­na oka za­i­skri­la su ra­do­šću.
Tri sa­ta ka­sni­je, vi­dev­ši da za sto­lom ne­do­sta­je naj­mla­đe de­te, Dže­ma­il je po­čeo da je do­zi­va. Tek ka­da su kom­ši­je ka­za­le da su vi­de­le ka­ko Dro­zdek od­vo­zi de­voj­či­cu pre­ma gro­blju, Dže­ma­i­lu se sr­ce ste­glo. Kom­šij­skim te­le­fo­nom po­zvao je po­li­ci­ju i kre­nuo sa me­šta­ni­ma u po­tra­gu.
Mrak se već do­bra­no nad­vio nad šu­ma­rak kraj gro­blja, pa se Sa­li­je­vi­ćev bi­cikl na­slo­njen na je­dan ba­grem, ni­je od­mah mo­gao uoči­ti. Ubr­zo su na­i­šli na stra­vi­čan pri­zor: be­ži­vot­no te­lo de­voj­či­ce le­ža­lo je na tra­vi. Kr­va­vi tra­go­vi na ob­na­že­nim no­ži­ca­ma, a naj­ve­ća cr­ve­na mr­lja na gla­vi. Na osno­vu tra­go­va na ve­li­koj ci­gli, na­đe­noj po­red Iva­ni­nog te­la, utvr­đe­no je da je mon­strum, de­te ko­je se oti­ma­lo i vri­šta­lo, naj­pre usmr­tio, a za­tim si­lo­vao.
Dže­ma­i­lov krik nad mr­tvim de­te­tom ču­lo je, pri­ča­ju, ce­lo Ka­ra­vu­ko­vo. Ra­njen i be­san, po­ju­rio je da na­đe Dro­zde­ka, da mu se osve­ti, ali ubi­ce nig­de ni­je bi­lo. Tek po­sle se is­po­sta­vi­lo da je, sve­stan da bi ga Dže­ma­il mo­gao ubi­ti, pru­gom, pe­ške po­be­gao ka Som­bo­ru. Ta 32 ki­lo­me­tra pre­pe­ša­čio je za se­dam-osam sa­ti. U zo­ru se okr­va­vljen po­ja­vio na vra­tim som­bor­ske po­li­cij­ske sta­ni­ce re­kav­ši de­žur­nom po­li­caj­cu:
- Uhap­si me, ubio sam ne­ko­ga.
U sud­ni­ci Okru­žnog su­da u Som­bo­ru, Dro­zdek ni­je po­ri­cao zlo­čin. Mo­tiv? Naj­pre je go­vo­rio da se ja­ko na­lju­tio što mu Dže­mo ni­je dao bi­cikl, pa u be­su ni­je znao šta ra­di... Ner­vi­ra­la ga je i ma­la ka­da je, valj­da in­stink­tom slu­te­ći zlo, po­če­la da pla­če i sve gla­sni­je mo­li da je vra­ti ku­ći.
- Ka­jem se, ni­je tre­ba­lo da je ubi­jem - re­kao je su­di­ji Dro­zdek. Sa iskre­nim ka­ja­njem ili u na­me­ri da omek­ša su­di­ju? Sve­jed­no. Po ta­da­šnjem kri­vič­nom za­ko­nu AP Voj­vo­di­ne, 14. mar­ta 1988. go­di­ne osu­đen je na dvo­stru­ku ka­znu: de­set go­di­na za­tvo­ra zbog pro­tiv­pri­rod­nog blu­da nad ma­lo­let­nim de­te­tom i smrt­nu ka­znu zbog ubi­stva. Ote­ža­va­ju­ća okol­nost bio je i na­laz ne­u­rop­si­hi­ja­tra da je Dro­ze­dek u tre­nut­ku zlo­či­na bio ura­čun­ljiv, te da ni­je men­tal­no po­re­me­će­na lič­nost. Tek na su­đe­nju se is­po­sta­vi­lo da je ovaj do­šljak u Ka­ra­vu­ko­vo imao po­de­blji kri­mi­nal­ni do­si­je u ko­jem, su do­mi­ni­ra­le kra­će vre­men­ske ka­zne za raz­boj­ni­štvo ali i tro­go­di­šnja ro­bi­ja za si­lo­va­nje sta­ri­je ma­lo­let­ni­ce u oko­li­ni No­vog Sa­da.
- Ka­žem ja, jed­nom mon­strum, uvek mon­strum - skr­ha­nim gla­som ka­že na kra­ju Dže­ma­il i otr­ki­va ka­ko i sa­da po­ne­kad sa­nja ka­ko je Dro­zde­ka pri­ve­zao saj­lom za auto i, sto na sat, ce­lu noć ga okr­va­vlje­nog vu­kao po se­o­skim pu­te­vi­ma.
Stre­lja­nje, ube­đen je Dže­ma­il, pre­bla­ga je ka­zna za mon­stru­ma.

STRE­LjA­NjE U ZO­RU
DRO­ZDEK je če­ti­ri go­di­ne če­kao na iz­vr­še­nje smrt­ne ka­zne. Od­bi­je­ne su sve žal­be za po­mi­lo­va­njem. Sa­zna­nje da mu je iz­la­zak pred stre­ljač­ki stroj ne­mi­no­van, Dro­zdek je pri­mio pri­lič­no mir­no. Ni 14. fe­bru­a­ra 1992., noć uoči stre­lja­nja, u som­bor­skom za­tvo­ru ni­je po­ka­zi­vao ner­vo­zu. Stra­ža­ri su mu sku­va­li ne­ko­li­ko ka­fa, ko­je je la­ga­no is­pio. Ni­je imao po­sled­nju že­lju. De­lo­vao je sta­lo­že­no ka­da je u zo­ru do­ve­den pred stre­ljač­ki stroj. Ni­je odav­no strah, reč ni­je iz­u­stio. Sa­mo je ne­ka­ko od­sut­no gle­dao u pu­šča­ne ce­vi.