Tata se vraća samo u snovima

BANjALUKA - "Mama, eno onog koji je zaklao našeg tatu! Gledaj ga, lepo se vidi!", ovim rečima "prodrmala" je Slađana Rogić (27) svoju majku Nadu pre nekoliko večeri, dok su gledale televiziju. Na programu jedne televizije čije je sedište u Federaciji BiH tada je bila emisija posvećena stradanju srebreničkih muslimana. Govorilo se o "junacima" odbrane Srebrenice. Među vojnicima Armije BiH Slađana je prepoznala Arapina, koji je ubio njenog oca zastavnika Vojske RS Radu Rogića. Čitav ovaj krvavi pir Alijini bojovnici snimili su ve-ha-es kamerom.

Prethodnih dana potresne fotografije zaklanog Rade Rogića objavljene su u mnogim novinama, a snimci su prikazani na nekoliko TV-stanica. U momentu njihovog emitovanja mlađa Nadina kćerka, srednjoškolka Svetlana (17) nije bila kod kuće. Ona dugo nije znala za mučeničku sudbinu svog oca. Znala je samo da je nestao na ratištu. Pretpostavljala je da je mrtav, ali da je na tako brutalan način likvidiran, nije mogla ni da pomisli.

- Videli smo taj snimak još 1996, godinu dana nakon što su ubili Radu. Kada sam čula da su monstrumi snimali ovaj zločin, nisam mogla da verujem. Ali, morala sam da pogledam snimak. Na drugi način, nažalost, nisam mogla da saznam gde je moj Rade. On je u septembru 1995. iznenada nestao na ratištu, blizu Sanskog Mosta, i od tada mu se izgubio svaki trag. Posle gledanja filma ugašene su sve moje nade da je Rade možda živ. Sad znam da je izdahnuo pod udarcima mudžahedina.

Te 1996, šesnaestogodišnjoj Slađani Rogić tri meseca san nije išao na oči. Kada god bi sklopila kapke videla bi mudžahedina koji idiotski seiri dok joj ubija oca:

MAJCI PREPUKLO SRCE
- DESET godnia je prošlo, ali ne prođe dan da ne pomislim na to. Sanjam tatu često i uvek je u snovima živ. Vraća se kući nasmejan. Kaže: "Evo me, ćere moje, vratio se tata". A znam da se nikada neće vratiti, nikada.

Slađana više nema suza. Ne plače ni kad priča o svom ocu. Ne plače ni njena majka Nada dok pogleda crno-belu fotografiju sa koje se smeši Rade. Na njoj piše: "Voljenoj Nadi od njenog Rade", Sanski Most, 14. jul 1975. godne. Tada su bili momak i devojka. Dvadeset godina kasnije, brutalno su ga ubili pripadnici muslimanskog odreda. Njegovo telo još nije pronađeno. Suza su, kažu, isplakali toliko da bi mogli da stvore još jednu reku Sanu. Radina majka umrla je 1997. godine. Kada je shvatila šta se dogodilo njenom sinu, samo se ugasila.

- Nije umrla, presvisla je - kaže Nada. - Lekari su rekli da joj je srce prepuklo.

Rade je radio kao varilac. Kada je počeo rat mobilisan je i upućen na bihaćko ratište. Te, za njega kobne, 1995. godine, premešten je u Radnički bataljon i poslat na krupsko ratište.

Otišao je u rat natovaren vojničkim rancem. Samo 16 dana kasnije, dok je izviđao, naleteo je na 505. muslimansku brigadu. Zarobljen je u selu Gudovac, kod Krupe.

- Imam dve ćerkice - govorio je Rade mudžahedinu. Ovaj ga je nezainteresovano gledao. Zatim je proverio njegovu pušku. Ni metak iz nje nije bio ispaljen. Zatim je počeo da ga tuče. Dok prebira po porodičnim fotografijama, Slađana kaže:

- Mislio je na nas dve, na mene i Cecu, čak i u tom momentu. Brinuo se šta će biti s nama ako ga ubiju.

STRAH ZA DECU
BEŽEĆI iz Sanskog Mosta porodica Rade Rogića uspela je da ponese samo te fotografije. Danas žive u Banjaluci, u baraci, u naselju Lazarevo. Baraka je od šper-ploče, plafon od dasaka. Na njemu mestimično zabijeni komadi drveta. Nada kaže:
- To sam zabila da nam s tavana ne ulaze miševi. Ima ih na desetine. Ne smem daske da pomerim. Ako to učinim, raspašće se i ormar. A, vi tiše govorite. Ovi zidovi imaju uši. Otkako su objavljeni snimci, strahujem za decu. Pored onih Arapa na snimku se vide i neki domaći muslimani. Možda je i onaj mudžahedin, koji je ubio Radu još u BiH. Bojim se. U Sanski Most odlazim maskirana. Posle objavljivanja snimaka niko me od novinara dosad nije posetio. Nisu me pitali da li želim da se objave ti snimci. A da jesu, rekla bih da ne želim.

Porodica Rade Rogića jedva sastavlja kraj s krajem. Žive od male porodične invalidnine. Slađana radi honorarno u jednom trgovačkom lancu. Četiri časa dnevno utovaruje i istovaruje robu. I Svetlana preko raspusta pokušava da namakne neku marku.

- Digla sam kredit od 500 maraka da Ceci platim ekskurziju. Žao mi je da dete ne ide, kad svi idu - kaže Nada.

Više od teškog života i toga što nema kazne za ubice, mori ih što ne mogu da nađu Radino telo. Pogotovo sad kad znaju da je mrtav.

- Cveće, kupite cveće!
Žena koja se 1. juna ove godine ovim rečima obraćala Banjalučanima bila je Nada Rogić. Stajala je na kapiji Novog groblja u Banjaluci. Pored je bio parkiran stari "stojadin" pun cveća.

Prvi dan juna bio je Radin rođendan. Da bi preživela, Nada prodaje cveće. Posle skromnog pazara majka i ćerke otišle su na banjalučku Spomen-kosturnicu da upale sveću za oca i supruga.

- Da bar znam da je ovde, u kosturnici, bilo bi mi lakše. Ovako... - kaže Slađana.

U međuvremenu ova porodica osatla je i bez "stojadina". Otišao je za 200 maraka. Nisu imale čim da ga registruju, a novca ni od korova. Niko iz vlasti RS Rogićima nije pomogao. Nikad uputio reč utehe. Niko iz Biroa Vlade RS za saradnju sa Hagom nije ih pozvao na razgovor.

- Samo da sam zdrava, lakše bih - kaže Nada. - Ali, imam tumor hipofize, lečim se, ide teško... Samo da mi je Cecu izvesti na put. Odličan je đak, htela bi na fakultet, ali kako?

Kod Rogića u stanu stari video-rekorder, iskopčan iz struje. Dosta im je snimaka za ceo život. Pomoći niotkuda.

- Nemojte glasno, opet nas upozorava Nada.

Zatim, tiho kaže:

- Obiđite me nekad, ako budete mogli, i ako ja još budem... Bolesna sam, jako...

Onda odmahnu rukom i uđe u baraku. Nešto kao suza zaiskri, a Nada je obrisa rukavom.