Note čine mesečine

SRBIJA - Zašto se baš među Srbima, posebno u Srbiji, tako dobro **primila** truba? Zašto nas osvaja i opija najviše od prve decenije 19. veka? Da li se kroz trubu mi najbolje iskazujemo, pa je zato, kako govore članovi mnogobrojnih **bandi**, postala **zakon**.
Dugo je važilo: **Harmonika svira, kolo sitno veze...** Ali, sada, uveravamo se, limeni, **zlatni**, instrument daleko je odmakao harmonici, violinama i svim drugim. To se potvrdilo i u ovogodišnjoj najluđoj noći. Zašto? Da li je truba postala zaštitni znak ne samo juga, već i cele zemlje? Instrument srpske duše i srpskog duha?
Kompozitori i muzičari su složni da ovaj instrument može najbliže, preko usana, pluća i vrhova prstiju, gde su svi nervni završeci, da priđe čoveku. Horna, iz roda truba, uostalom, proizvodi zvuk najsličniji ljudskom glasu. Truba, jednostavno rečeno, ne zna da laže.
**Hej, trubači s bojne Drine, gde zatrubi zbor, nek odjeknu Šar-planina, Lovćen, Durmitor...** Napisao to Josif Marinković, a Isidor Bojić: **... za Kosovo, Kumanovo, za Sitnicu, Bregalnicu...**

JUŽNJAČKA UTEHA

KOMPOZITOR Konstantin Babić, dugogodišnji profesor Muzičke akademije u Beogradu naglašava:
- To je uvek bio junački i ratnički instrument. Sa reskim zvukom u boj, u život i smrt, truba na svadbama, krštenjima, ispraćajima u vojsku, ali i na večni počinak.
**Srpska se truba s Kosova čuje...**, **Srpska mi truba zatrubi, iz toga sela Drenova...**
- Naučiš da duvaš u trubu tek kada je ispraviš - u šali kaže Nenad - Neša Petrović (33), vođa trubačkog orkestra **Veseli dečaci** iz Vladičinog Hana.
Vranje, epicentar trubača, rođen i umro ovde Bakija Bakić, zaštitni znak grada, kao što je i Bora Stanković, žuto cveće, prelepe bašte. Koštan, bre! Žal za mladost. Iskazano sve to nebrojanim notama na saborima u Guči.
- Truba jedina može sve da kaže - govori Milan Mladenović (Ekrem Mamutović), naslednik Bakije Bakića, od koga će, opet, trubu preuzeti sin Nenad, pa unuk Stefan. A legenda Bakija Bakić učio svirku od oca Fejze.
Odavde ponikli Slobodan Salijević, Boban Marković, Mića Petrović, Slobodan Lazarević... - nastavlja Mladenović. - Nema tajni u sviranju. Talenat se podrazumeva, a onda vežbaj, sviraj jasno i niko falš da ne čuje i da svako razume šta truba govori.
Tehnika i srce. Vranjska muzika uvek meka, što se za dušu lepi, ona što razdraga srce i razigra telo, dertlijska, treperava i meraklijska.
- Truba je u duši srpskog naroda - govori Milovan Babić iz Krvavaca - dvostruki osvajač **Zlatne trube** **Novosti**. - Zvuk iz trube daje snagu, izaziva urnebes, haos. To od harmonike nemoj da tražiš.

I TORTA SE OSTAVLJA

- TRUBAČI idu po mladu, zvuk je nosi - kaže Dejan Petrović iz Duboke kod Užica, sin pokojnog Milovana - Miće Petrovića. - Sada se o trubi govori s poštovanjem. A, kada krenemo, mladenačka torta se ostavlja, žena zaboravlja.
Dejanov orkestar prvi na Saboru u Guči 2003. Idemo krajevima čačanskim, požeškim, užičkim... Ukipili se trubači kao krajputaši, a gazda u selu Banjice, kod Čačka, ide mu dim u oči od plamena bukovine i bagrenja, ispod kazana lagana vatra. Krenuše prve kapi mučenice.
- Ajde, trubači! - naredi domaćin Miroslav Davidović (48). I, ko zna kako se sve te livade i stada, njive i šljive uklopiše iznad lampeka i otopiše sneg sa ćepenaka kuće. Mi, Srbi, valjda smo jedini koji za minut možemo da pustimo i suzu, i da se zasmejemo i zapevamo, a za sve je kriva - truba.
Niko ne zna šta je dert, nije to ni seta, ni žalost, ni bunt, ni briga, ni tuga...
- Nose Srbi taj dert - razmišlja Milan Mladenović u kafani **Boem** u Vranju. - A ti ga nađi u čoveku, pa da sve pukne ko kristalna čaša. E, onda to sastavi, brate, ako si majstor, digni na noge...
Dert, to je, valjda, kraj krajeva i iza toga nema ničega. Udariš u naprslu činelu, pa u goč. Slušamo.
Pisnu prva truba kao upozorenje. Javi se druga, u nju se uvi treća... Zagrmeše tenori i bas. Krenu susretanje, dozivanje, preticanje, slivanje zvuka i huka.
Poziv bez odziva. Daleko se sruši nešto veliko. Udari vrelina želje, puste, proklija kroz glatku, čvrstu opnu iskonska tuga, probi vremensku dimenziju, javi se do sada neviđeno, a poznato, doživljeno, blesnu svetlo, uzdignu se i brzo ode, zastrašujuće pade ritam.
Sve ponovo, a sve drugačije. I isto. Zavrte se spektar detinjstva, procva dren, razli se različak, zamirisa prva letnja kiša, od treptaja sazri jabuka **petrovača**, zaplavi se šljiva **požegača**, zarumene grožđe **plovdiva**, uzri kruška **kaluđerka**, magla uvi jutro jesenje, šušnuše pahulje snega na suvom hrastovom lišću badnjaka. A mesečina, mesečina, ode dan koji nikada nije postojao.

ČUDO KOJE DRMA

KNJIŽEVNIK i jedan od osnivača Sabora truba u Guči, Branko V. Radičević, sada pokojni, rekao je:
- Truba se pretvorila u čudo. Oslušnite je. Drma, čućete što nikada niste. Čućete i ako ste posustali, i ako ste posumnjali. Ima spasa, ima nade. Pripitomila se truba. Ne nagoveštava propast sveta, započinje kolo, svetkuje i razastire radost. I zato je dobrodošla, na radost i veselje.

BITKA ZA MOSKVU

POZNATO je, Hitler nije poslušao generale i krenuo je na Moskvu uoči ruske zime. Zašto?
- Zbog Riharda Vagnera i njegovih **Valkira**, **Rajnskog zlata**, ciklusa **Prstena nibelunga** - kaže kompozitor Konstantin Babić. - Vagner je u svojim delima **razbijao** trubama, snažnim zvukom... Adolf Hitler je stalno slušao Vagnera i uz njegovu muziku se osećao vrlo moćno.
Eto, trube su Hitleru došle glave.