OTIŠLA BEZ PASOŠA

BEOGRAD - Okružni sud u četvrtak je raspisao poternicu za Mirjanom Marković, predsednikom Direkcije JUL, i odredio joj pritvor, jer se po drugi put nije odazvala pozivu da se pojavi na suđenju, gde je sa još 10 osoba optužena za malverzacije oko dodele stanova u vlasništvu Vlade Srbije. Sud je ovakvu odluku doneo na predlog Okružnog tužilaštva, a odlučeno je i da se protiv nje razdvoji postupak.
Sud će poternicu proslediti policiji, koja će sada imati zadatak da pronađe optuženu. U slučaju sudske poternice, SUP je dužan da odmah po hapšenju optuženog ili osumnjičenog privede nadležnom sudu, bez zadržavanja u policiji.
Branilac Mirjane Marković, advokat Zdenko Tomanović rekao je da njoj nijednom poziv nije uredno uručen. Istakao je da on nije hteo da je obavesti, jer je utvrdio da su predstavnici Ministarstva pravde obavljali nadzor nad predmetom, što, prema njegovim rečima, nisu smeli da urade.
- Ja nisam hteo da preuzmem ulogu policajca ili pozivara - rekao je Tomanović i zatražio od suda da joj poziv upute na adresu partije ili kuće, ali **u skladu sa zakonom**. - Nema nikakvog razloga da ne dođe na ovo suđenje, jer je ovo delo u stvari nadležnost opštinskog suda.
Zamenik tužioca Zorica Popović istakla je da je Markovićeva znala kada je bilo zakazano prvo suđenje, kao i to da je od Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala dobila izveštaj iz koga se vidi da je zemlju letom za Moskvu napustila 21. februara.
- O tome kako je ona otišla saslušano je deset ljudi i zna se da se njen pasoš nalazi u policiji - dodala je tužilac.
Na to je Tomanović rekao da je njegov branjenik pismom obavestio SUP da je krajem februara napustila zemlju iz ličnih i porodičnih razloga, kao i da treba da se vidi kako je otišla, s obzirom na to da joj je pasoš u policiji. Zatražio je da joj se putna isprava vrati, kako bi mogla normalno da se vrati.
- Mirjana Marković je iz zemlje otišla pre nego što je poslat prvi poziv i to što se nije pojavila ne sme da bude razlog da se za njom raspiše poternica- rekao je na kraju Tomanović.
N. B.

UHAPŠEN ATENTATOR?
NOVI SAD - Noć uoči turneje po Vojvodini, obezbeđenju Vladana Batića, republičkog ministra pravde i predsednika Demohrišćanske stranke Srbije, javljeno je da će u Kovinu biti pokušan atentat na njega ali do toga nije došlo, jer je navodni atentator te noći i uhapšen.
Ovo je novinarima u četvrtak u Novom Sadu saopštio sam Batić, dopuštajući mogućnost da je dojava o atentatu bila lažna.
- Nisam želeo da odustanem od posete zatvorima i sudovima u Pančevu, Kovinu, Zrenjaninu i Novom Sadu, ali sam insistirao na pojačanim merama obezbeđenja - kazao je Batić.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije saopštilo je juče da su, po prijemu obaveštenja da Bojan Vučić iz Kovina priprema atentat na ministra pravde Vladana Batića, pripadnici MUP pronašli i priveli Vučića i preduzeli druge operativne mere i radnje koje nisu potvrdile navode iz prijave.
J. S. - LJ. P.

U AKCIJI BEZ PREDAHA
BEOGRAD - Jedinice Žandarmerije su samostalno i u saradnji sa ostalim organizacionim jedinicama MUP Srbije u akciji “Sablja”izvršile blokadu, upad i pretresanje u 29 objekata, od kojih je 12 na području Beograda i 23 u Novom Sadu, gde su pronašli i uhapsili 47 osoba. Od toga 24 osobe su bile iz Beograda, a 23 iz Novog Sada. Pretražena je i Bojčinska šuma koja se prostire između sela Progar i Ašanja, nedaleko od Surčina.
Ovo je u četvrtak, na konferenciji za štampu u MUP Srbije, saopštio komandant Žandarmerije general - major Goran Radosavljević.
Radosavljević je podsetio da su, od ubistva predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića i uvođenja vanrednog stanja, pripadnici tog policijskog sastava stavljeni u stanje pripravnosti, maksimalne mobilnosti i operativne gotovosti.
Od 15. marta je na području Beograda, na više punktova pregledano 6.000 vozila i oko 10.000 osoba.
Na magistralnom putu Bujanovac - Gnjilane 7. marta ove godine, na mestu zvanom “Eminina česma”, pripadnici Žandarmerije likvidirali su Besima DŽemailovića i Šabana Bajramovića dok su postavljali 20 kilograma eksploziva.
U drugoj akciji, 1. aprila, u ataru sela Mali Trnovac kod Bujanovca pronađena je ukopana u zemlju metalna cisterna za gorivo, zapremine 3.000 litara, u kojoj su sakriveni dva bestrzajna topa, kalibra 82 milimetra sa dva postolja, šest minobacača kalibra 82 milimetra, minobacač sa postoljem, kalibra 60 milimetara, teški mitraljez, dva mitraljeza 7,9 milimetra, deset puškomitraljeza, kalibra 7,62 milimetra, 15 automatskih pušaka, šest poluautomatskih pušaka, ručni bacač...
M. VUKSANOVIĆ

“ŠIPTAR” BIO - PODGORIČANIN!
PODGORICA - Da li su neki “istaknuti” članovi “zemunskog klana”, zahvaljujući svom čoveku u vrhu MUP Crne Gore, bez problema dobijali lične karte, oružne listove, pasoše i druge papire?
Podgorička “Publika” tvrdi da su Dušan Spasojević - Šiptar, LJubiša Buha - Čume i Mile Luković - Kum te dokumente dobijali kao da su stanovnici crnogorskih opština, uz pomoć Slaviše Šćekića, visokog funkcionera SDB!
“Publika” je ova saznanja dokumentovala informacijama da je Spasojević bio prijavljen, od 30. januara 1998. kao stanovnik Hotske ulice 14 u Podgorici, na osnovu čega je dobio ličnu kartu br. 61776, sa važnošću od 10 godina. Pre toga je, međutim, u februaru i junu 1997. dobio od CB Podgorica oružni list i pasoš, a te dokumente je lično podigao Šćekić!
LJubiša Buha - Čume je, pak, dobio ličnu kartu br. 59009, sa mestom prebivališta Vijenac Kosovskih junaka 4 (Podgorica), a u CB Podgorica izdat mu je i pasoš koji je, 20. juna 1997. podigao, opet, funkcioner MUP Šćekić. Mile Luković je, navodi se, bio stalni stanovnik - Mojkovca!
Za Slavišu Šćekića (koji je svojevremeno bio zaposlen u SUP Srbije, a danas je na visokom mestu u crnogorskoj Službi bezbednosti) tvrdi se da je, pod nadimkom “Zuba”, imao debele veze sa beogradskim gangovima, što je, navodno, procurelo kada su u aktuelnoj akciji MUP Srbije protiv organizovanog kriminala, iskaze dali neki pripadnici “zemunskog klana”. Navodi se i da je Šćekić bio u vezi sa pokojnim slikarom Draganom Maleševićem-Tapijem i Željkom Maksimovićem-Makom, osumnjičenom za ubistvo generala policije Boška Buhe... “Publika” dodaje i da je Šćekić, poput Tapija, bio član masonske lože Veliki orijent, s titulom nosioca krsta i mača Svetog Andreja...
Pokušali smo da čujemo i drugu stranu u ovom senzacionalnom slučaju. Sa Šćekićem, koji radi u zgradi RMUP u podgoričkom Bulevaru Lenjina, međutim, nikako nismo mogli da stupimo u kontakt, uprkos obećanjima sekretarica u kancelarijama SDB. NJegovi najbliži rođaci i supruga koja se javljala na mobilni telefon uveravaju da Slaviša, kao radnik SDB, neće reagovati na optužbe.
Intrigantno je što je ova moguća afera otvorena posle javnih optužbi koje je Andrija Jovićević, bivši ministar policije, izrekao na račun vlasti u Crnoj Gori. Uz to, Slavišin rođeni brat Slavoljub Šćekić je glavni i odgovorni urednik podgoričkog dnevnika “Vijesti”, a nagađa se i o tome da je slučaj pokrenut u sklopu nesuglasica političkih koalicionih partnera, SDP i DPS.
Č. PRELEVIĆ

“DODAJ MI PIŠTOLJ...”
BEOGRAD - U Budvu sam, te 2000. godine, stigao 12. juna. Ministar unutrašnjih poslova Crne Gore Vukašin Maraš ranije mi je rekao da sam u Crnoj Gori potpuno bezbedan i da su Miloševićeve “šape” kratke da me tamo dohvate.
Ovim rečima Vuk Drašković, lider SPO, počinje za “Novosti” priču o atentatu koji je na njega, po nalogu Miloševića i DB Srbije, uz “pomoć” vojnih vozila, pokušan u Budvi.
Drašković je u Budvi bio sam, bez ikakvog obezbeđenja, jer su mu telohranitelji 31. maja te godine uhapšeni “zbog posedovanja oružja”.
- Na sam dan atentata 15. juna, 15-tak minuta pre ponoći, sedeo sam u prizemlju, u dnevnoj sobi, nešto večerao i gledao TV. Koji minut ranije, zatvorio sam spoljna, drvena vrata na terasi sa žaluzinama koje su bile pokretne. Širina između tih pregrada bila je desetak cm - seća se Drašković. - Unutrašnja staklena vrata ostala su otvorena. Da drvena vrata nisam zatvorio, atentatori bi, bukvalno, preko terase ušetali do mene u sobu. Iznenada, začuo sam neki prigušeni prasak i osetio kao da me je nešto užareno dotaklo u levo uvo. Istog trenutka kroz glavu mi je proletela misao: “atentat”! I, odmah sam se bacio na pod. Kada je odjeknuo drugi pucanj, već sam pravio neprestano razne pokrete, a oni su pucali i dalje... Naglo sam iskočio na gornju platformu u trpezariju i zaklonio se iza jednog betonskog stuba.
Nedostupan za kuršume Drašković je tada pokušao da proviri iza stuba, da vidi ko to puca. I, tada je “zaradio” pogodak u desnu slepoočnicu.
- Počeo sam natraške da puzim, ka izlaznim vratima zapomažući: “dodaj mi pištolj”! Naravno, nikakvog pištolja i nikoga u stanu nije bilo, ali oni su to, izgleda, čuli i otišli - priča Drašković.
Odmah po odlasku atentatora Drašković je pretrčao u stan kod komšija Lukića - Mare i Sloba. Sa njihovog telefona, bez oklevanja, sam je okrenuo broj budvanske policije i rekao im da su upravo pucali na njega i da bi trebalo da blokiraju grad.
- Onda sam zvao Danicu, u Beograd. Rekao sam joj da ne brine, da će verovatno biti proneta i glasina da sam ubijen, ali da sama činjenica da razgavora sa mnom treba da je smiri... - seća se Drašković.
- Posle atentata, priča Drašković, policija je brzo stigla do mog stana. Odvezli su me do Doma zdravlja u Budvi, a odatle do bolnice u Kotoru, gde su mi sanirane povrede. Rana sa desne strane glave ušivena je sa sedam kopči.
Crnogorska policija je tada, da podsetimo, veoma brzo identifikovala atentatore: uhapsili su dvojicu braće Lovrića, Milana i Ivana, raspisali poternice za Dušanom Spasojevićem-Šiptarom, Miletom Lukovićem-Kumom i Vladimirom Jovanovićem-Japancem. I još jednim, čije ime nisu mogli da utvrde, ali su pretpostavljali da je on jedan od onih koji su pucali, pa su ga vodili pod šifrom “Pucač”.
- Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Miloševićeva policija nije htela da isporuči, kaže Drašković, Japanac je isporučen, ali je prethodno “obrađen” u DB Srbije. Nakon šest meseci pritvora, pušteni su i on i braća Lovrić.
- Istraga u Crnoj Gori potpuno je zamrzla posle Miloševićevog pada, da bi bila i obustavljena protiv svih, uz obrazloženje - da nema dokaza! A, da ne bi bilo dokaza, uništili su i onu rukavicu sa krvlju atentatora.
Sećajući se događaja neposredno posle atentata, Drašković priča i kako su, četiri dana po atentatu, do njega stigle razne anonimne dojave:
- Javljeno mi je da su atentatori, odmah po atentatu, svi sem dvojice Lovrića, ušli u vojno sanitetsko vozilo koje ih je čekalo i odvezlo do nekog vojnog helikoptera, koji ih je prebacio za Srbiju. Slične indicije stigle su i do crnogorske policije. Ja sam to učinio javnim i zahtevao da se ispita uloga vojske u atentatu.
Drašković, dalje, priča kako je verovao da su to izveli Slobodan Milošević i Radomir Marković preko tadašnjeg Sedmog bataljona VJ, stacioniranog u Crnoj Gori.
- Sada se ispostavlja da su Slobodan Milošević i Radomir Marković operaciju izveli preko tadašnjeg načelnika Generalštaba VJ Nebojše Pavkovića. Voleo bih da nije tako! Voleo bih da je makar komanda armije ostala čista u terorističkim akcijama Slobodana Miloševića - kaže Drašković. - Neshvatljivo je da je Nebojša Pavković o tome ćutao sve vreme. Ako nije smeo da progovori pre 5. oktobra, zašto nije progovorio posle?
Nije reč ni samo o Nebojši Pavkoviću, kaže Drašković. On postavlja pitanje i zašto su ćutali vozač helikoptera i drugo osoblje koje tek sada svedoči? Zašto je ćutala kontrola leta, koja, takođe, tek sada svedoči?
Na pitanje, da li je, posle hapšenja i svedočenja generala Pavkovića o upotrebi vojnog helikoptera u Budvi, njega, Draškovića, neko zvao da svedoči, lider SPO odgovara:
- Nije niko. Zvali su samo moje advokate.

PUCAČ
- I dalje ne znam ime čoveka, onog “Pucača”, koji je u Budvi pucao na mene. Verovatno nije reč o istom atentatoru i na Zorana Đinđića i na mene, kao što sam u prvi mah pomislio. U Budvi je pucao specijalac za gađanje iz pištolja i pripadao je “crvenim beretkama”.
Ovim rečima Drašković odgovara na pitanje - da li su se obistinile njegove sumnje o tome da je atentator na premijera Đinđića i njega ista osoba.

SUSRET SA PAVKOVIĆEM
POSLE 5. oktobra 2000, sreo sam se sa Nebojšom Pavkovićem. Do tada se nismo poznavali. Tada je sa njim bila grupa generala i oficira. Susret je bio slučajan, u Kotoru, i ja sam ga tada pitao šta zna o vojnom helikopteru i o prevozu iz Budve. Odgovorio je da mogu da budem siguran da VJ nikada nije učestvovala u nečemu što je, kao zločin, organizovala Služba državne bezbednosti Srbije?!
A. R. POPOVIĆ