IZA misterije smrti dvojice srpska patrijarha, Varnave i Vikentija, kriju se razjašnjenja nekih važnih događaja iz naše nedavne istorije. Prof. dr Veljko Đurić kaže da je naša istorija u burnom 20. veku često ličila na političko-špijunski triler.

- Do danas nisu opovrgnute pretpostavke da su patrijarsi Varnava i Vikentije otrovani - navodi dr Đurić. - Sumnja se da je patrijarh Varnava ubijen u noći 26. jula 1937, kad je jugoslovenska skupština izglasavala konkordat s Vatikanom, kome se on žestoko protivio. Patrijarh Vikentije je umro pod čudnim okolnostima 1958. nakon Sabora arhijereja SPC, a on je odbio da prizna nekanonsku Makedonsku pravoslavnu crkvu.

Dr Đurić završava dokumentarac o patrijarhu Vikentiju i očekuje da će on izazvati još burnije reakcije od prošlogodišnje premijere filmovane biografije patrijarha Varnave.

Varnavino protivljenje konkordatu Jugoslavije s Vatikanom, u predvečerje Drugog svetskog rata stavilo ga je na vetrometinu, gde su se ukrštali interesi jugoslovenskih vlasti, Svete stolice i moćnih evropskih država. Naime, tada je Velika Britanija intenzivnim kontaktima dostojanstvenika Anglikanske crkve i srpskih arhijereja pokušavala da poveća uticaj na SPC, na šta je Hitlerova Nemačka gledala s mnogo podozrivosti.

- Pominje se više verzija ubistva patrijarha Varnave - kaže dr Đurić. - Za njegovo trovanje otvoreno su sumnjičene najviše vlasti Kraljevine Jugoslavije, ali je i Sinod zabranio državnim funkcionerima da prisustvuju patrijarhovoj sahrani, svima osim ministru vojnom. Kao inicijatori ubistva navođeni su i Nemci, pa čak i Kominterna, jer je patrijarha po jednoj priči otrovao misteriozni ruski monah.

FORENZIČARI REŠAVAJU TAJNU PATRIJARH Varnava ostavio je u amanet da ga sahrane u velikom Spomen-hramu Svetog Save kada on bude završen. - Arhijereji na ovogodišnjem Saboru treba da rasprave i odluče da li njegovi posmrtni ostaci treba da se prenesu iz malog hrama u kriptu velikog. U međuvremenu, moglo bi se zahvaljujući savremenim medicinskim dostignućima izvršiti analiza koja bi razjasnila da li ima ostataka otrova u kostima. U slučaju da ih ima, trebalo bi patrijarha proglasiti za sveštenomučenika. U suprotnom, stavila bi se tačka na tu istorijsku dilemu - kaže prof. dr Đurić.

U senci ovih priča ostala je nerasvetljena uloga Velike Britanije, koja je u vreme Konkordatske krize podstrekavala otvaranje "hrvatskog pitanja".

- London gura federalizaciju Kraljevine Jugoslavije, a poznati su i dokumenti o vezama Britanaca i Ante Pavelića - naglašava dr Đurić.

Federalizaciji Jugoslavije najviše se protivio "pronacistički" Milan Stojadinović.

- Stojadinovićeva smena, izazvana i sumnjičenjem za trovanje patrijarha Varnave, završena je stvaranjem Banovine Hrvatske, koja je bila uvertira za Nezavisnu Državu Hrvatsku. Taj kontinuitet je veoma važan. Patrijarh Varnave je, čini se, kolateralna šteta daleko širih evropskih zbivanja. Smrt patrijarha Vikentija u socijalističkoj Jugoslaviji je potpuno drugačija priča - smatra profesor Đurić.

On navodi da je SPC za jugoslovensku komunističku vrhušku bila respektabilan protivnik protiv koga su korišćena gotovo sva moguća sredstva.

- Ubijani su sveštenici, zatvarani pojedini arhijereji i sveštenoslužitelji, uništavani ostaci hramova porušenih u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Nije se prezalo ni od ubistava patrijarha, a po svemu sudeći, to se desilo patrijarhu Vikentiju 1958. godine - smatra profesor Đurić. - Postoje ozbiljne indicije da je on otrovan jer je osujetio pokušaj komunističkog režima da rešava nacionalno pitanje u Jugoslaviji kroz projekat stvaranja republičkih crkava.

Sagovornik "Novosti" navodi da je, prema dostupnoj arhivskoj građi i svedočenjima, patrijarh Vikentije obećavao komunističkim vlastima različite ustupke, a onda ih vešto odlagao i izvrdavao.

- Moguće je da je patrijarh 30. maja 1958. u Belom dvoru, na prijemu kod Josipa Broza Tita, obećao i ispunjenje zahteva o razrešenju crkvenih prilika u Makedoniji davanjem autonomije trima eparhijama u toj republici. Međutim, Sabor je odložio rešavanje tog pitanja, a patrijarh je neposredno zatim umro pod čudnim okolnostima u "prisustvu vlasti", u dedinjskoj bolnici "Dragiša Mišović".

- Vrlo verovatno je otrovan jer autopsija nije obavljena, a telo, iako je reč o patrijarhu, nije preneto u crkvu i kanonski ispraćeno. Patrijarh je brže-bolje sahranjen. Koliko je državna vlast požurivala sahranu, dokaz je i to što nije bilo vremena da se za njega napravi poseban grob, već je kovčeg sa posmrtnim ostacima stavljen u grobnicu mitropolita Mihaila, levo od ulaza Saborne crkve u Beogradu - kaže dr Đurić.

Među sveštenstvom se proširila priča da je patrijarha ubila Udba tako što je stranice njegovih omiljenih knjiga premazala otrovom. Đurić naglašava da je ubistvo patrijarha bila drastična mera, a da je komunistička vlast pokušavala da kontroliše SPC i suptilnijim metodama.

- Udba je znala kako da pridobije sveštenike za svoje potrebe, imala je saradnike čak i među arhijerejima - otkriva Đurić. - Zna se da je prvi prislušni aparat dobijen od Amerike 1953. godine i ugrađen u telefonsku centralu u Patrijaršiji! I velika sala za sednice Sabora bila je "pokrivena" prislušnim uređajima. Zahvaljujući tome, danas u Arhivu Jugoslavije u fondu Savezne komisije za verska pitanja možete da pročitate na stotine stranica prisluškivanih razgovora arhijereja!

Prema rečima našeg sagovornika, sredinom pedesetih godina u Ministarstvo unutrašnjih poslova doneto je i osam kutija arhivske građe SPC nastale u periodu između dva svetska rata.

- Ta građa još nije dostupna, iako ona krije velike tajne naše Crkve, na primer, o bolesti i smrti patrijarha Varnave Rosića. Posle toliko godina bio bi red da se ona preda Arhivu Srbije na čuvanje, pod uslovom da bude dostupna istraživačima - zaključuje prof. dr Đurić.