Mesto za srpsko sećanje

IDEJA da se izgradi spomenik žrtvama ustaškog genocida, od Jasenovca do “Oluje”, koju su pokrenule “Večernje novosti” i koja je stekla veliku podršku javnosti, otvorila je pitanje budućeg izgleda spomen-obeležja, spomen-muzeja ili memorijalnog centra. Ovaj simbol stradalništva svojom snagom i porukom trebalo bi da zrači na čitavu okolinu i bude svojevrsni sabirni centar sa obimnom bibliotekom, arhivom i albumima sa ilustrativnim materijalima, gde bi posetioci i vizuelno mogli da se uvere u zločin i prate njegovu hronologiju.

- Srpski Jad Vašem bio bi mesto okupljanja istoričara, domaćih i stranih stručnjaka najrazličitijih oblasti koji izučavaju genocid - kaže akademik Vasilije Krestić. - U centru bi uz stalnu postavku trebalo organizovati i povremene, tematske rasprave. Mnogo je razne građe koja je u privatnim zbirkama, daleko od očiju javnosti i koju bi trebalo dokumentovati na jednom mestu.

I drugi naši sagovornici koji su iz dana u dan podržavali našu akciju, slažu se da se treba ugledati na Jevreje koji sa punom posvećenošću čuvaju svoje žrtve od zaborava i da je Jad Vašem autentična istorijska beleška o događajima u jednom vremenu.

Susret sa Jad Vašemom, mestom opomene i nezaborava, ostavio je neizbrisiv trag u sećanju inicijatora ove veličanstvene ideje, proslavljenog šahovskog velemajstora Aleksandra Matanovića:

- Na zidovima su ispisani podaci, brojke, imena logora Treblinka, Dahau, Aušvic... S jedne strane teče voda kao potok, čije korito je posuto kamenjem. To kamenje predstavlja bespomoćne sudbine ljudi koje bujica valja. Iako je to bilo vreme kada je nebo bilo čisto, bez oblaka, bez i najmanjih nagoveštaja da je moguća oluja, razumeo sam tada, pod utiskom onog što sam video, da je kameni cvet arhitekte Bogdanovića, skriven od očiju sveta, i da neće biti u stanju da probudi savesti ako to ikad bude potrebno.

Ovaj kompleks na jerusalimskom Brdu sećanja (Har Hazikaron) - podsetnik je, opomena i zavet. Osnovan je 1953. odlukom izraelske skupštine - Knesete, a čine ga muzej, izložbeni prostori, arhive, spomenici i spomen-obeležja, obrazovni centri. Do njih vode staze oivičene drvoredima.

Povereno mu je dokumentovanje istorije jevrejskog naroda za vreme Holokausta. Najsavremenija arhiva ima oko 140 miliona stranica dokumentacije - fotografije, ambijentalni snimci logora Aušvic, Treblinka, Vilna, Dahau, Jasenovac, pisana svedočenja, a tu je i centralna baza podataka sa imenima više od četiri miliona žrtava, kao i priznanja “Pravednik među narodima” koji od zaborava čuvaju sećanja i svedočanstava svake od šest miliona žrtava. Godišnje ga poseti oko milion ljudi.

Jasenovac

Obilazak ovog stratišta je, kaže Matanović, kao hod po zašiljenim čvorovima bodljikave žice koja je opasivala nacističke logore smrti. Stravično odjekuju imena umorene dece... Smrt se oseća na svakom koraku. Na to opominju brojevi, bezlične cifre kojima su u smrt terani ljudi.

- Zato su imena i svih naših žrtava važna - kaže Matanović. - Da se sakupe i popišu. Kao i imena logora, tih strašnih mesta nepovrata: Jasenovac, Sajmište, Stara Gradiška, Donja Gradina, Jadovno, Jastrebarsko, Gospić, Đakovo, Sisak, Lepopglava, Pag, Kerestinec, Livno... Najznačajnija od svih uloga centra koji država mora da pomogne jeste u negovanju uspomene na žrtve o čemu posebno treba podsećati mlade generacije. Reč sećanja sa tog mesta trebalo bi da odjekne.

Staro Sajmište

TEŠKA REČ

TERMIN holokaust, hebrejska reč s grčkim korenom, koristi se za opis genocida i drugih zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava. Posle Drugog svetskog rata upotrebljava se, pre svega, za zločine počinjene protiv evropskih Jevreja za vreme vladavina nacista, od 1933. do 1945. godine.