Akcija: Pogrom Srba još traje

„Spaslo me što je Jasenovac bio pun. Puna dva sata čekao sam da uđem u logor. Ali, pošto je bio krcat, za mene nije bilo mesta. Da sam stigao samo sat ranije ustaše bi me, sa ostalim logorašima, poslale u krečanu. A to je značilo - smrt! Ideja proslavljenog šahiste Aleksandra Matanovića i akcija „Večernjih novosti“ da se podigne spomenik svim stradalnicima genocida je veličanstven čin i naša obaveza.“

Ovako govori profesor dr Slobodan Čikarić, jedan od naših najvećih onkologa. Bio je, kaže, sasvim mali, bilo mu je pet godina, kada su ustaše njegovu porodicu proterale iz Dubice u logore.

- Samo iz četiri okolna kozaračka sela, (Crvljani, Živaja, Slavinja i Bačin) u jasenovačkom kazamatu ubijeno je 1.600 ljudi - kaže dr Čikarić. - Gotovo svi su bila deca. Kad se rat završio, u mom razredu od tridesetak učenika preživelo je nas četvoro.

Dr Čikarić se seća kako im je jedne noći u kuću došao komšija Hrvat i rekao njegovom ocu: „Beži, Stevane, u Kozaru. Sve će vas pobiti!“ Otac je sa starijim bratom otišao preko Une u partizane, a on sa majkom i dve sestre od kojih je jedna imala deset, druga jedva dve godine u zbeg. Seća se i majčinog plača kad je saznala da su otac i brat zarobljeni i poslati u logor na Starom sajmištu.

- Otac se nikada nije vratio - kaže dr Čikarić. - A brata su poslali u Norvešku na rad.

Od ustaške kame, jedne noći, koju dr Čikarić zove „Vartolomejska“, spasli su ih Nemci. Bežeći od ustaša koje su po dubičkim selima klale sve srpsko, obreli su se na železničkoj stanici sa koje su nemački vojnici otpravljali radnike. Njegovoj majci dozvolili su da krene za Nemačku ali samo s jednim detetom.

Mesec i po dana vraćali su se u zavičaj i neizvesnost. Dočekale su ih sestre, a i brat je ubrzo došao iz zarobljeništva.

- Spomenik žrtvama genocida je najmanje što možemo da učinimo u znak sećanja na nedužno stradale Srbe - kaže dr Čikarić. - I danas mi, često, iskrsnu slike pobijenih ljudi na koje smo nailazili bežeći. Sećam se da smo se sestra i ja jednog jutra sankali nedaleko od kuće. Bilo je puno dece... Uveče su došle ustaše i sve ih poklale. I nas bi da nas otac nije poslao u šumu...

Srbija je retka zemlja koja nije na dostojan način odala poštu svojim žrtvama, kaže za „Novosti“ profesorka Smilja Avramov koja je svojevremeno u oviru Srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić“ inicirala ideju da se podigne Memorijalni centar žrtvama genocida.

- U prvoj knjizi opisujem stradanja našeg naroda od 1941 do 1945. godine, a druga je svedočenje o srpskim žrtvama od 1991. do dana današnjeg - kaže dr Avramov. - Odajem priznanje Jevrejima, ali Srbi su najveće žrtve imajući u vidu dužinu trajanja i način genocida. Nažalost, genocid nad Srbima je kontinuiran i još traje.

Spomenik - simbol stradanja trebalo bi, po njenim rečima, da bude na vidnom mestu. Da podseća i - opominje. Ona je spremna i da deo svoje bogate dokumentacije, do koje je došla istražujući mnoge svetske arhive, ponudi na uvid javnosti.

VALDHAJM VRŠIO ODABIR

- Zahvaljujući Kurtu Valdhajmu, koji je vršio trijažu zarobljenika preživelo je dosta mladih ljudi iz mog kraja - kaže Čikarić. - Snažne, zdrave mladiće odvajao je i slao u Nemačku na rad. Oni sitniji, krhkog zdravlja, završili su u krečani. Posle rata, vrativši se u zavičaj, ženili su se i dobijali decu. Tako se regenerisao srpski rod na ovim prostorima. Ali, da paradoks bude veći, Valdhajm je tri puta nagrađivan - od Hitlera, Pavelića i Tita, koji mu je uručio priznanje za zasluge u miru.

DUG PREMA ŽRTVAMA

- Spomenik bi bio ispravljanje duga prema žrtvama koje je srpski narod pretrpeo u 20. veku, a mi ih još nismo pobrojali. Pisac Vladan Desnica jednom je rekao mom ocu Jovanu Raškoviću da se „narod koji se nije osvetio za genocid preporučio istoriji za recidiv“.

A ja bih rekla da narod koji nije oplakao genocid nad samim sobom i koji ga se ne seća, preporučuje se istoriji za recidiv.