Akcija: Spomenik ustaškim žrtvama

Akademik Krestić: Na stubu srama su oni koji “oživljavaju” žrtve uz optužbu da kopaju stare rane

U Jasenovcu, najvećem i najstrašnijem logoru smrti u ovom delu porobljene Evrope, koji istoričari nazivaju i “srpski Aušvic”, nestalo je nekoliko stotina hiljada Srba, Roma, Jevreja i antifašista različitih nacionalnosti.

- Žrtve ne smeju da budu zaboravljene - kaže akademik Vasilije Krestić. - Najmanje što možemo da učinimo za sve stradalnike, bez obzira na veru, naciju i boju kože, jeste da im podignemo spomenik. Za opomenu i nezaborav.

Jasenovac je samo jedan od zloglasnih logora smrti, a Krestić smatra da bi spomenik bio podsećanje na sve žrtve rasističkih ideologija i njihove krvnike.

- Vidimo da se temom o genocidu u poslednje vreme manipuliše, pa zločinci postaju žrtve, a žrtvi zločinci - tvrdi akademik Krestić. - Na stubu srama su oni koji “oživljavaju” žrtve, uz optužbu da kopaju stare rane, podsećaju na stara vremena. A smemo li da ih zaboravimo?

On smatra da od Jevreja, “tih strašnih žrtava genocida”, treba preuzeti model i izgraditi memorijalni centar u kojem bi razni sadržaji u savremenim audio i video tehnikama bili u svakom trenutku dostupni javnosti.

- Memorijalni centar, kao simbol stradalništva, trebalo bi da zrači na čitavu okolinu - kaže Krestić. - To bi bio svojevrsni sabirni centar sa obimnom bibliotekom, arhivom i albumima sa ilustrativnim materijalima, gde bi posetioci i vizuelno mogli da se uvere u zločin i prate njegovu hronologiju.

Akademik Krestić smatra da bi memorijalni centar bio mesto okupljanja istoričara, domaćih i stranih stručnjaka najrazličitijih oblasti koji izučavaju genocid. U centru bi uz stalnu postavku trebalo organizovati i povremene, tematske rasprave. Mnogo je dokumenata i razne građe koja je u privatnim zbirkama, daleko od očiju javnosti.

- Najznačajnija od svih uloga centra je u negovanju uspomene na žrtve o čemu posebno treba podsećati mlade generacije - kaže Krestić. - Reč sećanja trebalo bi da odjekne. Samim tim što se zločin umanjuje jasna je tendencija da se zločin rehabilituje.

Naši političari, smatra on, dugo su mislili da podsećanje na genocid remeti bratske odnose među narodima.

- Genocid je još tabu tema - kaže Krestić. -

Posle raspada Jugoslavije ti odnosi su poremećeni, smatra Krestić, koji je još 1986. godine objavio dokumenta koja su srpskim političarima mogla da posluže kao opomena i upozorenje da Hrvati nikad, baš nikad, neće priznati da su počinili veliki zločin nad Srbima.

- Naprotiv, učiniće sve da zlodela opravdaju, da ih umanje i optuže one kojima su zlo naneli - kaže Krestić.

- Ovaj spomenik koji smo dužni da podignemo jeste upozorenje da se konačno suočimo sa stvarnošću, da više ne lutamo i ne lupamo glavom o zid, da se lišimo svih iluzija i emocija, da shvatimo da ćemo ponovo trpeti razočaranja i da ćemo, možda, i stradati ako ne budemo racionalni, ako sa Hrvatima u svemu ne budemo uspostavili odnose samo na temelju punog reciprociteta.

- Genocidom se nisam bavio tako što sam prebrojavao žrtve - kaže Krestić. - Više sam, i kao čovek i kao istraživač, pokušavao da odgonetnem motive i porive zločina. Uvek sam se pitao kako je moguće da se jedna nacija tako surovo obračunava sa drugom. A onda sam našao podatak da još od 18. veka egzistira ideja da Srbima nije mesto u Hrvatskoj. NDH je iz čisto hrvatskih, geopolitičkih razloga propagirala ideju da Srbi kao remetilački faktor ometaju stvaranje velike etničke, verske i, što je više moguće, katoličke države Hrvatske.