Deca povređena u eksploziji: Tamo ne smemo više

NIKADA se nećemo vratiti u tu kuću. Kuda će, Vučetići ne znaju da kažu. U maloj sobi dečje klinike u Tiršovoj ulici u Beogradu sada brinu samo o tome da se trogodišnji Borivoje i sedam godina starija Milica što pre oporave.

Bomba koja je u ponedeljak bačena na njihovu kuću u naselju Bošnjačka mahala u Kosovskoj Mitrovici po treći put oterala ih je sa ognjišta. A ipak, neko ih je, veruju, pogledao odozgo. Deca su živa i to je najvažnije.

- Ne bih mogla ponovo da zaspim u toj sobi. U toj kući - priča Snežana dok sedi uz uzglavlje sina Borivoja. - Samo kad pomislim na to. Milica tek što se vratila iz škole. Ja sam sedela pored nje i hranila Borivoja. A onda - prasak. Staklo koje leti. Eksplozija. Skočila sam i zgrabila decu koja su krvarila. Istrčali smo napolje. Samo sam mislila da ih sklonim na bezbedno, nisam bila svesna šta se dešava. Tek kada smo izašli napolje, shvatila sam da je neko bacio bombu kroz prozor.

Snažna eksplozija čula se kilometrima okolo. Komšije su istrčale da pomognu. Srbi i Bošnjaci. Prvi - Srđan Stojanović, koji živi u prizemnom delu iste kuće i koga je kasnije kosovska policija uhapsila zbog sumnje da je baš on bacio paklenu napravu na Vučetiće. On je Snežanu i decu odvezao u bolnicu.

- Deca su bila prestrašena - kaže Snežana. - Milica plače zbog Borivoja, on plače zbog nje. Milici je lice krvavo, ima geler u uhu. Bora je pogođen u vrt i u lice. Nisam mogla da ih smirim da bi ih lekari pregledali.

Dan ranije čuli su na televiziji vest o bombi koja je bačena kod tri solitera u severnom delu Mitrovice. Ne daju nam mira, pomislila je. Ne bi trebalo da izlazimo napolje po mraku, pomislila je. To je rekla i Milici kada je pitala da izađu u šetnju.

- Mislila sam da smo u kući bezbedni. Sada mi kažu da je čitava soba izrešetana gelerima. Spasla nas je fotelja koja nas je zaklonila. Kakav je to čovek koji može da baci bombu na decu. Da li je čuo njihov krik pre nego što je pobegao.

Milica se više ne boji. Kroz prozor sobe na četvrtom spratu dečje bolnice posmatra Beograd.

- Ide mi se napolje - kaže stidljivo. - Jedva čekam da mi doktori dozvole da izađem u šetnju. Dosadno mi je da čitav dan ležim u sobi.

Bora još ne može da ustane. Morali su da mu daju anesteziju da se ne bi vrpoljio na skeneru. Još ošamućen, velikim očima šara po sobi. Sviđa mu se da se fotografiše. Zabavlja ga zvuk okidanja blende. Srećom, još je mali da shvati užas koji je preživeo.

- Samo neka muka - vajka se otac Steva. Priča za sebe, u bradu. I bez straha od napada život na Kosovu dovoljno je težak. Jedini stalni prihod koji imaju je njegov minimalac od 11.000 dinara i četiri hiljade dečjeg dodatka. Već dvaput su napustili dom. Prvo su 1998. godine morali da odu iz rodnog sela Taradža i narednu godinu proveli su u Vučitrnu. Kada je počelo bombardovanje 1999. godine, ponovo su morali da se pakuju. Verovali su da će se skrasiti u Kosovskoj Mitrovici.

- Žena i deca su preplašeni. Više ne možemo da se vratimo u tu kuću. Hoćemo da ostanemo na Kosovu, tamo su nam i rođaci i prijatelji. Ali u tu kuću više ne idemo.

OPORAVLJAJU SE

Neurohirurg dr Miljan Mihajlović rekao je u sredu da je stanje povređena dece stabilno i da se osećaju dobro.

- Urađen je skener glave i vrata oboje dece i ultrazvučni pregledi - kazao je dr Mihajlović. - Geleri se kod dečaka nalaze u mišićima vrata. Konsultovaćemo se sa kolegama Vojnomedicinske akademije, da li će se dečaku vaditi geleri, jer oni imaju više iskustva sa ratnim povredama. Kod devojčice je nešto delikatnija situacija jer se njoj geler nalazi na kosti lobanje. Konsultovali smo se sa kolegama sa ORL klinike KCS i oni su zahtevali dodatni pregled, koji će biti urađen na njihovoj klinici. Nakon toga ćemo znati da li ćemo taj geler hirurški da odstranimo.

VERUJU KOMŠIJI

- Pa i on ima sitnu decu, ne bi mogao mojima da uradi tako nešto - odgovara Steva na pitanje o hapšenju komšije Srđan Stojanovića. - Jesmo bili u zavadi, ali ko bi zbog toga digao ruku na decu. A i to oružje što su mu našli. Pa ko dole nema oružje? Mi stalno živimo u strahu.