POSLE teksta o hapšenju majke, žene i ćerke Nikole Kalabića u maju 1945. godine na Zelengori i ubistvu njegovog petnaestogodišnjeg sina, našoj redakciji javio se veliki broj čitalaca. Mnogi su se tek sada, posle decenija ćutanja, osmelili da traže informacije ili da svedoče o stradanju pripadnika ravnogorskog pokreta i njihovih porodica.

- Pokušavam da saznam gde je i kako je stradao moj otac Petar, major Jugoslovenske vojske u otadžbini - ispričao nam je Zoran Rajković, jedan od mnogih čitalaca sa sličnom pričom. - Majka je 1945. dobila papirić na kom je pisalo da je ubijen u Bosni i to je sve. Imao sam sedam godina kad sam poslednji put video oca, ali sve češće mi se u misli vraća njegov lik.

Nadu da je još uvek moguće pronaći grobove hiljada ljudi koji se u arhivama vode kao "nestali" probudila su svedočenja koja je čuo i zapisao protojerej stavrofor Radoslav Ostojić. On je od 1970. do 1990. bio paroh na području istočne Bosne, gde je 1945. posle neuspešnog pokušaja proboja, po podacima Udbe, streljano oko 9.000 ljudi, pripadnika JVuO i civila. Procene novijih istraživača pominju od 10.000 do čak 25.000 ubijenih.

Prota Ostojić je još osamdestih godina, išao sa parohijanima po šumama, njivama i jamama da opoje masovne neobeležene grobnice.

- Naravno da ne znam imena hiljada pogubljenih, ali mogu da pokažem svaku od masovnih grobnica - kaže prota Ostojić. - Najveća grobnica hiljada ravnogoraca i civila nalazi se u jami pored crkve u Miljevini. U selu Osatni je neobeleženo groblje nekoliko stotina civila koji su išli za četnicima, a kao i oni streljani su bez suđenja.

Sagovornik "Novosti" navodi da je prostor prečnika 50 kilometara, od Konjica, preko Foče, Gacka, desne obale Drine do Ustiprače i Zelengore ogromna grobnica Mihailovićevih vojnika i civila koji su ih pratili.

- Negde su ljudi posle streljanja zakopavani, ali u mnogim slučajevima na Zelengori i selima u podnožju stotine leševa ostavljani su nepokopani - kaže prota Ostojić.

Prema svedočenju njegovih parohijana, najveći broj Mihailovićevih vojnika, tek mobilisanih mladića, pobijen je na potezu Ulog - Obalj - Kalinovik - Miljevina 12. i 13. maja 1945. godine. Iz gomile starih svezaka, u koje je zapisivao ispovesti, protojerej navodi da je razgovarao najmanje sa 500 ljudi koji su bili svedoci ili učesnici tragičnog kraja građanskog rata.

Istoričari koji se bave Drugim svetskim ratom kažu da i s njima sve češće javljaju potomci hiljada nestalih.

SAVEST TERA DA KAŽU ISTINU - Poveravali su mi se i oni koji su učestvovali i u egzekucijama - kaže protojerej Ostojić. - Običan čovek ne može da shvati kakva je muka bila u njihovim dušama. Nije lako ni slušati bivšeg partizanskog stražara koji svake noći sanja bacanje 900 ljudi u jamu Ponor kod Budnja.

- U maju 1945. u Bosni je ubijeno više hiljada mladića iz Srbije, koje je mobilisao JVuO uglavnom u septembru 1944. - kaže istoričar Srđan Cvetković. - Ova tema je decenijama tabu jer su ti mladići većinom streljani nakon predaje, kao ratni zarobljenici. Slično se desilo i četnicima Pavla Đurišića, koji su pošli iz Crne Gore s nekoliko hiljada civila. Sređenih podataka o njihovoj sudbini nema.

Sagovornik "Novosti" kaže da su posle rata imena ovih žrtava u arhive zavođena pod šifrom "nestao u Bosni" ili "streljan u Bosni", bez preciznijih podataka. Ubijeni su često proglašavani narodnim neprijateljima, a njihove porodice su ostale obeležene tokom sledećih pola veka.