Lužanin ubijen po nalogu KPJ

POSLE gotovo 70 godina, rešenjem Višeg suda u Valjevu rehabilitovan je potporučnik Ognjen Lužanin, avijatičar koji je u kratkom Aprilskom ratu 1941. neustrašivo napadao kolone Trećeg rajha. U septembru iste godine, iako u međuvremenu nije učestvovao ni u kakvom sukobu između četnika i partizana, po naredbi komunističkog komesara mučki je ubijen s tri metka u potiljak.

Kad je rat okončan, odlukom novih vlasti, posthumno je proglašen za "narodnog neprijatelja". Imovina mu je konfiskovana, a žena i devetogodišnji sin izbačeni na ulicu.

- Oca ne pamtim. Imao sam sam samo četiri godine kad je ubijen na pravdi boga - kaže Branko Lužanin, koji je pre godinu dana pokrenuo postupak rehabilitacije. - Sve što znam o ocu čuo sam od drugih, a nikada nisam čuo nijednu lošu reč o njemu. On nije učestvovao nu u kakvom sukobu između četnika i partizana. Ostao sam bez oca, zbog nečije sulude političke odluke.

U vreme kad se zločin odigrao, Ognjen Lužanin živeo je s porodicom u rodnom selu Miokovac.

- Ognjen je bio potporučnik jugoslovenske avijacije i nalazio se u Rajlovcu kad je Nemačka napala Jugoslaviju - kaže Dragoljub Brković, rođak Lužanina i jedan od inicijatora pokretanja postupka rehabilitacije. - On nije priznavao kapitulaciju i kad je njegov komandant Hrvat dezertirao, samoinicijativno je preuzeo komandu nad eskadrilom i bombardovao nemačke kolone koje su nadirale iz Austrije. Nemci su ga zarobili, ali je uspeo da pobegne i dođe do Srbije, u rodno selo Miokovce kod Čačka. U selu je počeo upis u dva oslobodilačka pokreta koja su nameravala da nastave rat protiv okupatora, a Ognjenu je povereno da vodi spisak za ravnogorce.

Samo četiri kuće prijavile su se za partizane.

Tokom postupka sudske rehabilitacije kao svedok se javio starina Nebojša Brković, savremenik zločina u Miokovcima.

- Jednom prilikom video sam Dojčila Klasanovića, Ivana Nedića i još jednog čoveka koje je po njega poslao partizanski komesar Slavko Krupež iz sela Rakove, da im preda karabin - svedočio je Brković. - Klasanović mi je kasnije ispričao da su Ognjena držali zatvorenog nekoliko dana, a onda su ga jedne noći komesar Krupež i njegov saradnik poveli navodno na neki sastanak i ubili s tri hica u potiljak. Klasanović je do kraja života bio komunista, ali ga je mučila savest zbog ubistva nevinog čoveka.

Posle nekoliko dana, proneo se glas o ubistvu i supruga i majka poručnika Lužanina krenule su u potragu.

- Partizani u Rakovi su im rekli da je pušten živ, ali u selu se sve sazna - kaže Branko Lužanin. - Seljani su poslali jednog dečaka da odvede babu i mamu do mesta gde su mi zakopali oca, kukavički ubijenog s leđa.

Ognjenova supruga i sin dočekali su kraj rata u Miokovcima, ali on nije doneo kraj njihovim patnjama. Odlukom Sreskog narodnog odbora u Ljubiću, 3. oktobra 1945. potporučnik Ognjen Lužanin proglašen je za narodnog neprijatelja.

- Celo selo je gledalo kako Ognjenovu žena Rajku i devetogodišnjeg Branka isteruju kundacima iz kuće - kaže Dragoljub Brković. - Zgrada je rasturena do temelja, cigla i crep su odneti, a zemlja podeljena. Hteli su da zatru svako sećanje na Ognjena. Ipak, nisu uspeli, on je bio ugledan i častan čovek. Celo selo Miokovci došlo je da svedoči u postupku za rehabilitaciju.

U obrazloženju rešenja o rehabilitaciji piše da u trenutku kad je Lužanin streljan, ustaničke snage (zajednički četnici i partizani) nisu oslobodile bivši Ljubićki srez, pa nisu ni bile u prilici da vode sudske procese.

- Komunistička partija, koja je bila po zakonima Kraljevine Jugoslavije ilegalna i zabranjena, nije mogla da vodi sudske procese i da izvršava kazne, naročito smrtne. Presuda koju su izvršili nad Ognjenom bila je usmena i bez ikakvog formalnog postupka - po kratkom postupku čin likvidacije političkog protivnika - piše u rešenju.

Branko Lužanin kaže da mu je s duše pao tert koji je nosio celog života.

- Moj otac je bio častan čovek i patriota. Srećan sam što sam dočekao ispravljanje nepravde, makar i posle 70 godina - zaključuje Branko Lužanin.